Ležao je u lokvi krvi, jedan metak je promenio sve: Najtragičnija ljubavna priča bivše Jugoslavije se NE ZABORAVLJA

Branka Petrić pripada posebnoj postavi glumaca koji su svoju maestralnost ostavljali na podijumu, na daskama koje život znače i filmskom platnu. Odisali su otmenošću, njihove uloge se i danas rado gledaju, a ljubavne priče prepričavaju.

 

Jedna od njih bila i ljubav Branke Petrić i njegon supruga glumca Bekima Fehmiju sa kojim je dobila dva sina Uliksa i Hedona. Za tu ljubav mnogi kažu da je posebna, trajala je 43 godine i trajala bi još ko zna koliko da je nije prekinula velika tragedija koju niko nije mogao ni da zamisli.

 

Branka je rođena je 17. aprila 1937. godine u Novom Vinodolskom  u Hrvatskoj. Nakon što je završen Drugi svetski rat Branka se seli u Beograd gde je počela da gradi glumačku karijeru i gde je zasnovala porodicu. 

Glumica je izgradila veoma uspešnu karijeru, međutim, život je nije mazio.

 

Beograd je u to vreme bio stecište ljudi najrazličitijih vera i nacija. Tako su se na Beogradskom fakultetu dramskih umetnosti sreli Bekim Fehmiu i Branka Petrić. Kroz školovanje su im se putevi često ukršatli, ali su godinama bili samo kolege.

 

Branka je uporno odbijala udvaranja Bekima, ali kad su jedno u drugom prepoznali srodnu dušu, njihvoa priča je trajala 43 godine i bila jedna od najlepših, ali i najtragičnijih.

 

- Prošli smo i blistave i strašne trenutke, ali ono što je konstanta, kao sidro, bila je naša ljubav. I ona je, bez ikakve patetike, ostala do kraja našeg života. A imali smo bure i oluje, potonuća i uzdignuća, na koncu ne znam neki brak koji tako dugo traje, skoro pedeset godina. Ja sam ga uvek istinski podržavala u onome što radi, jer za mene je bila radost sve ono što se njemu dešava, i s njegove strane što se meni dešava. Nešto što sam ja toliko volela kod njega je to što nikada nije pokazao ni trunku zavisti prema nekome, nikada ga nisam čula da ogovara nekoga. Bio je jako čist, što se tiče kolegijalnih odnosa, on je uvek znao da pohvali. Kod njega momenat sujete ili zavisti nikada nisam osetila. Da ne govorim o odnosu prema porodici, bio je do kraja brižan, predan, spreman da pomogne - rekla je ona ranije.

- Blagoslovena sam što imam dvoje dece - izjavila je Petrić i dodala:

 

- Bekim je hteo dvanaestoro, ali ja sam mu govorila da bi trebalo da budemo srećni sa dvoje. Možda mi je malo žao što nismo imali treće - rekla je Branka.

 

Branka i Bekim su imali skladan i lep brak, prožet razumevanjem, ljubavlju i poštovanjem. Upravo zbog toga je za nju veoma težak udarac bio kada je svog supruga našla mrtvog u lokvi krvi u njihovom domu.

 

Bekim je izvršio samoubistvo pucajući sebi u glavu, što je izazvalo zaprepašćenje javnosti i bol koji će glumica pamtiti dok je živa. Nakon njegove smrti Branku su mnogo puta pitali da li je mogla da nasluti da će se nešto ovako desiti nakon čega je ona rekla:

 

 

- Ne. Jer da jesam, sigurno bih na sve moguće načine pokušala da ga sprečim. Tih poslednjih dana Bekim je bio isti i ništa nije nagoveštavalo da je tragedija na pomolu. Dan ranije igrala sam predstavu "Tako je moralo biti" u kojoj glavni lik sebi život oduzima hicem iz pištolja. Kakve li ironije!

 

- Sutradan ujutro bili smo zajedno kod kuće, a oko 14 sati rekla sam Bekimu da idem kod frizera. Dopratio me do vrata i pitao imam li te večeri predstavu. Odgovorila sam da nemam i da ćemo celo veče biti zajedno, i on me zagrlio. Ni po čemu nisam osetila da ga poslednji put vidim živog. Vratila sam se za manje od sata, jedva čekajući da mu pokažem svoju novu frizuru, a dočekala me sablasna praznina. Najpre sam ušla u dnevnu sobu, ali mog supruga tamo nije bilo. Kako sam prolazila stanom tako bih zavirila u dečje sobe, pa na terasu, ali ni tamo nije bio. Na kraju sam ušla u radnu sobu u kojoj je kućna biblioteka i računar. Bekim je ležao na otomanu boje višnje sasvim prekriven belim čaršavom. "Ma vidi kakva mi je frizura", govorila sam dok sam prilazila ležaju, čekajući kao i uvek njegov komentar, ali odgovora nije bilo. Čak sam ga u čudu pitala zašto je tu legao i još se pokrio po glavi - ispričala je Branka.

 

 

- Čim sam podigla čaršav. Glava mu je bila na jastuku koji je doneo iz naše spavaće sobe, i da nisam videla pištolj u njegovoj desnoj ruci kojom je pucao u slepoočnicu i malo krvi na čelu i po kosi, mislila bih da je čvrsto zaspao. Na stočić pokraj računara stavio je ličnu kartu, oružni list i oproštajno pismo naslovljeno na mene, sinove i njegovu braću. Mislim da se pokrio čaršavom da odmah ne doživim šok i da se ne zaprljaju zidovi. Kakva estetika smrti. O svemu je vodio računa. Da sam mu sat vremena ranije rekla da to veče imam predstavu, sigurna sam da bi naum odgodio za neki drugi dan, jer je znao da bi u tom slučaju predstava morala biti pomerena - rekla je tada Branka i otkrila šta je pisalo u njegovom oproštajnom pismu.

 

- Pismo je bilo napisano lepim rukopisom, pa ga je, možda, i ranije napisao, i u njemu nam je poručio da nas voli, da odlazi vrlo miran i odlučan. Nije hteo da o tome obavestimo javnost niti da oproštaj bude javan. Način na koji je otišao i sve što se oko toga zbilo, govori da se nije bojao smrti i to mi je velika uteha - ispričala je.

 

Izrazio je želju da bude kremiran i njegov pepeo je prosut u reku u Prizrenu na Kosovu, gradu u kome je proveo veliki deo svog detinjstva.

 

Bonus video:

Zašto se članovi sekte odlučuju na samoubistvo?