"Ignorisao je moju bolest": Elena Karaman iskreno o ljubavi s Peđom Mijatovićem i sreći kad su bili najsiromašniji

Poznata dizajnerka enterijera Elena Karaman, inače ćerka slavne kreatorke Verice Rakočević, bila je jedna od fatalnih lepotica devedesetih, a i danas spada u najlepše dame domaće javne scene.

Krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih nije joj bilo ravne u Beogradu, a jedan od onih koji ju je voleo bio je najpopularniji jugoslovenski fudbaler u tom trenutku. Predrag Peđa Mijatović, zgodni Crnogorac u dresu Partizana, bio je očaran mladom Beograđankom, a oni su rano odlučili da se jedno drugom zakunu na večnu ljubav.

– Peđu sam upoznala slučajno jednog aprila u restoranu. Završavala sam Trinaestu beogradsku gimnaziju i kao večiti kampanjac pred sam kraj godine borila se sa Spinozom, Dekartom i Hegelom. Tako je verovatno nastala priča kako Peđa čita Aristotela, prava istina je da mu je on tada u stvari bio jedini rival – ispričala je Elena jednom prilikom.

 

Ljubav je bila ogromna i fudbaler i ćerka jedne od najvećih zvezda zemlje odlučili su da kažu jedno drugom "da", što nije mnogo obradovalo njene roditelje.

– Moji nisu bili preterano oduševljeni odlukom da se udam. Majka je mislila da ću ponoviti njenu grešku, udati se da bih pobegla od roditelja, a kako su Peđini roditelji reagovali na našu odluku da se tako mladi venčamo - ne znam. Ono što pouzdano znam je da je retko ko imao to zadovoljstvo da ima svekra kao što je bio Peđin otac, čovek koga vredi poznavati – ispričala je.

 

Prema Eleninim rečima, najsrećnija je s Mijatovićem bila dok su živeli u stanu u centru Beograda, iako nisu bili preterano imućni.

– Najlepši, a definitivno najsiromašniji period našeg života živeli smo u Beogradu, u malom stanu u Kneza Miloša 16. U tih 68 kvadrata moja je sreća bila tako velika i snažna da sam mislila da njome mogu da pariram samom Bogu – priznala je.

Ona je istakla da veruje da su Mijatović i ona uticali jedno na drugo, a priznala je da njegov sport smatrala rivalkom, trećom osobom u njihovom braku.

– Ni danas kad gledam fudbal, a gledam ga samo kad on igra, ne mogu da se opustim. Kose mi se emocije od ponosa do mržnje. Taj sam sport periodično doživljavala kao suparnicu, nekoga ko mi je oduzimao muža onda kad mi je najviše bio potreban. Odvodio ga je sa rođendana, godišnjica, porođaja, bolesti. A sa druge strane, ponosna sam što sa takvim čovekom imam dvoje dece – rekla je Elena.

 

Ubrzo je fudbal odveo Mijatovića u Španiju, a supruga ga je pratila, pa je tamo na svet došao njihov prvi sin Luka, a potom i Andreja. Usledila je porodična drama: Andreja je rođen sa cerebralnom paralizom i oni do danas ne znaju šta se tačno dogodilo.

– Desilo mi se poslednje što sam mogla da pretpostavim, porođaj se iskomplikovao i moje dete se rodilo sa cerebralnom paralizom. Nikada nismo ni saznali šta se zapravo desilo. Koliko su lekari pogrešili, a koliko se sudbina poigrala sa nama, verovatno nikada nećemo saznati. Intimno, mislim da je osnovni problem bio u tome što nisu našli za shodno da dete, koje je rođeno pet nedelja ranije, stave u inkubator, oslanjajući se na njegovu telesnu težinu – objasnila je Elena i istakla da je čitala sve što je mogla da pronađe na ovu temu i da njoj čekanje nije bilo potrebno – rano je shvatila koji problem ima njen sin.

 

– Nisam morala da čekam da dete napuni osam meseci, da bih konstatovala da sa njim i te kako nešto nije u redu, jer možda ne umem štošta, ali majka da budem definitivno znam – kazala je ona.

Njihov drugi sin preminuo je 2009. godine, a Elena nije krila koliko su joj bili teški dani borbe.

– Danas kad pričam o tome, čini mi se kao da se to dešavalo nekom drugom, a tada, nakon cele te bitke za koju se ispostavilo da je izgubljena, bar tri meseca nisam izašla iz kuće. Moje su se misli vrtele u suicidnom krugu i ja sam vegetirala kao biljka. Imala sam stravičnu potrebu da mi neko nešto kaže... A šta, ne znam – priznala je i dodala da je Predrag "očito, imao svoju unutrašnju bitku, ali nije voleo da govori o problemu".

Bitka za život sina dovela je Elenu do depresije, a njen brak s Mijatovićem se raspao.

 

– On je, ipak, imao posao, karijeru, ljude oko njega koji su mu se divili. Postajao je megazvezda. Kada se nešto slično ljudima desi, oni se ili još više zbliže i sjedine, ili se raziđu. Mi smo se razišli, bez ružnih reči, suza, prebacivanja. Lekari su primetili da je moje stanje prilično ozbiljno i da se moja bolest ne može nazvati depresijom. Luka me je stalno pitao zašto plačem. Bilo je momenata kada sam mislila da ću umreti od tuge. Tuga, sati i sati ništavila i praznine, depresija, patnja... Ništa nije moglo da promeni tok bolesti mog deteta. Međutim, Svevišnji nas očito ne stavlja na iskušenja veća od onih koje možemo podneti, pa sam se nekako, uz pomoć lekara i Luleta, moju zvezdu vodilju, uhvatila u koštac sa definisanjem problema. Zapravo prihvatanjem činjeničnog stanja – istakla je.

 

Kako kaže, suprug nije primećivao u kakvom je ona stanju, a ona bira da veruje da uopšte nije shvatao njegovu težinu.

– Danas želim da verujem da Peđa nije bio svestan pakla kroz koji sam prolazila i moje bolesti koju je ignorisao – rekla je Elena, koja je vilu u Madridu uskoro zamenila stančićem u Beogradu.

 

– Stan od 35 kvadrata našla je u Durmitorskoj ulici, a ja sam se iz vile od 1000 kvadrata u Madridu, sa sve Lukom i koferima, brzinom svetlosti obrela u njemu. Kad smo ušli u stan, Lule je rekao: "Jupi, spavaćemo zajedno!". Ali, ubrzo je shvatio da ćemo deliti i kupatilo, kuhinju, sve. Tu sam se prvi put probudila nasmejana, shvativši da za sreću nisu potrebni Filipinci, šoferi i crnci sa lepezama i da svako traži vlastiti lek za svoj duševni mir. Ja sam ga u danima koji su dolazili tražila i pronašla uz svoje dete i nekoga ko me je vratio meni samoj – ispričala je ona.

 

BONUS VIDEO

Simonida Milojković u emisiji Realna priča