Bivši fudbaler i sportski direktor Reala Predrag Mijatović pre više od dve decenije sreću je pronašao pored supruge Anete Milićević, sa kojom je dobio ćerke Nađu, Ninu i Lolu.
Ona mu je bila velika podrška kada je početkom godine bio optužen za utaju poreza od čak 600. 000 evra. Brzom reakcijom advokata slavni fudbaler je uspeo da se reši optužbi, ali kako sam kaže mrlja je ostala. Sve to je uticalo na njegov ugled u svetu fudbala i odnos prema navijačima.
To, međutim, nije jedini put da je Aneta pokazala da Predrag na nju može da se osloni. Kada mu je pre deset godina preminuo sin Andrej, kojeg je pored prvenca Luke (28), dobio u braku sa Elenom Karaman Karić, sve je činila kako bi mu zalečila rane. Mijatović je, s punim pravom, naziva svojom boljom polovinom, ali i motorom koji ga pokreće.
– Aneta je sve što jedan muškarac može da poželi. Jaka je, hrabra i inteligentna žena, koja na najbolji mogući način umije da me usmeri i pomogne mi da donesem pravu odluku. Volim da kažem kako je ona jedno kompletno, prelijepo i predobro stvorenje. Prihvatila me je sa svim manama, a mog bolesnog sina kao da ga je sama rodila – ponosno je rekao fudbaler, koji je potom supruzi odao priznanje i za snalažljivost u braku.
– Među nama nije sve idealno, jer ja umem da budem težak čovek. Međutim, ona je pronašla način da naš brak funkcioniše. Kao i svaki drugi par, umijemo da se posvađamo, što je i normalno, ali vodimo se izrekom: “Ko se ljuti, taj se voli”. Znate, kada su supružnici privrženi jedno drugome, poštuju se, a pre svega, razumeju se, sve može da se prevaziđe.
Razumevanje supruge slavni sportista imao je čak i kada je nakon završetka poslednje igračke sezone poželeo da život nastavi u Valensiji. Tu odluku doneo je u želji da što više vremena provede pored bolesnog sina, koji je zbog cerebralne paralize bio smešten u jednoj ustanovi u tom gradu.
- Sad ću biti krajnje iskren i mislim da ovo nikad nisam pričao - rekao je 2017. godine čuveni fudbaler Predrag Mijatović na pitanje kako se nosio sa činjenicom da je osvojio sve, igrao u vrhunskim timovima, bio kao stranac direktor najvećeg kluba na svetu, a opet važi za nekog ko je ostao tako normalan čovek na zemlji.
- Nikada nisam konkretno odgovorio na ovo pitanje ali sad ću odgovoriti. Odgovoriću sa distance i svega što se dešavalo u životu svakog od nas. U nekoj mojoj najvećoj fudbalskoj slavi, kad sam bio u zenitu, a to je od 1994. do 1999, sve je išlo odlično i što se tiče profesije osećao sam se moćno. Istovremeno, bolest moga sina me je stalno vraćala na zemlju, u normalu. Išlo je kroz glavu: 'Vau, kako ti to dobro radiš i kako ti daješ te golove, pa gde je tebi kraj, druže?' Znaš kad ti krene i pomisliš, i to se svima događa u zenitu, pa dođe otprilike ono: 'Sad da se popnem na ovu zgradu, možda bih mogao i da letim.' Toliko se dobro i moćno osećaš. Kad god bi počela da mi kroz glavu prolazi ta euforija i ludilo navijača, moj sin, pokojni Andrej, imao je neku krizu. Često je završavao u bolnici i to su bile opomene. Opomene u smislu: "Sve je to super, bato. Sve ti, druže, dobro radiš, ali život je nešto potpuno drugo." I mislim da mi je sin bio balans da shvatim šta je život. Da život nije samo segment neke karijere. Ta nemoć da pomognem svom detetu, a pomoći nema - ispričao je nekadašnji reprezentativac Jugoslavije Peđa Mijatović za beogradske medije.
Ni deset godina nakon tragičnog događaja legendarni fudbaler nije uspeo da ublaži bol zbog smrti naslednika.
– Sve što sam u životu stekao menjao bih za život, zdravlje ili samo jedno Andrejevo “Zdravo, kako si”.
NE PROPUSTITE
