Važi za jednu od najvećih legendi zlatnog doba Holivuda, a svi superstarovi filmske industrije su joj zahvalni na svemu što je uradila za njih i omogućila im da budu to što su danas.
Olivija de Hevilend, koju mnogi nazivaju poslednjom divom zlatnog doba Holivuda, ostavila je u suzama celokupnu filmsku industriju kada je pre dve godine preminula u 105. godini života. Svetskoj javnosti ova britansko-američka umetnica ostala je najbolje upamćena po roli u kultnom ostvarenju Prohujalo sa vihorom. U tom periodu njeno ime je redovno punilo naslovne strane štampe. To i ne čudi pošto je tokom karijere duge više od pet decenija snimila skoro 50 filmova, za koja dobila čak pet nominacija za Oskara.
Interesantno je da je rođena u Tokiju 1916. godine, ali ubrzo se sa roditeljima i sestrom, takođe čuvenom glumicom Džoan Fontejn, preselila u Kaliforniju. Prvo je pažnju javnosti skrenula pažnju na sebe u filmu „Kapetan Blad“, gde je glumila sa Erolom Flinom. Međutim, prave nagrade u priznanja su došli nešto kasnije kada je dobila Zlatnu statuu za ulogu u filmu „Svakom svoje“ ( 1946 ), a zatim i drugu za glavnu žensku ulogu u filmu „Naslednica“ ( 1949. godine ).
Štampa se često bavila i veoma burnim odnosom koji je Olivija imala sa svojom sestrom Džoan Fontejn. Pričalo se da su razmirice imale još od detinjstva, a sve je kulminiralo kada je 1942. godine i to zbog poslovnih stvari. Naime, te godine obe su nominovane za najbolju žensku ulogu, a pobedila je Džoan Fontejn.
Može se istaći i da je odbila ulogu Blanš DuBoa u filmu „Tramvaj zvani želja“, koju je na kraju meastralno odigrala Vivijen Li, a sredinom osamdesetih Olivija je osvojila i Zlatni Globus za ulogu u TV seriji „Anastasija: Anina misterija“.
Međutim, ono po čemu je kolege najviše pamte i cene danas u stvari i nema direktne veze sa njenim ulogama, pošto je uradila nešto što je mnogo važnije za filmsku industriju i umetnike u globalu.
Olivija se bavila borbom protiv holivudskih studija u vreme kada su imali potpunu kontrolu nad svojim zvezdama, tačnije imala je veliku ulogu u osvajanju slobode glumaca. Slobode u smislu, da su tih godina filmski studiji vladali Holivudom i maltene imali polu-robovlasnički odnos sa glumcima. Ugovori su bili takvi da glumci nisu imali slobodu da biraju uloge i filmove u kojima žele ili ne žele da se pojave, ali je Olivija svemu tome stala na put.
Uz podršku američkog ’Esnafa glumaca’, 1943. godine tužila je studio „Vorner Braders“ jer su joj produžili ugovor kao kaznu za odbijanje nekih uloga. Vrhovni sud u Kaliforniji presudio je u njenu korist, što je dovelo do uspostavljanja „De Hevilend zakona“, koji je osporio nivo kontrole koji su studiji imali nad svojim glumcima.
To praktično znači da Bred Pit, Džoni Dep, Anđelina Džoli, Džek Nikolson, Silvester Stalone, Arnodl Švarceneger i mnogi drugi danas vrlo moguće ne bi bili prepoznatljivi po svojim ulogama Terminatora, Rokija, kapetana Džeka Speroua iz Pirata s Kariba, Gospodina i gospođe Smit – da Olivija tada nije izvojevala pobedu na sudu. Jednostavno današnji superstarovi ne bi mogli da postoje u izdanju i rolama po kojima ih danas znamo, jer bi im studiji diktirali šta moraju da rade, a ne bi mogli oni sami da donose odluke vezane za svoju karijeru.
- Upravo taj njen angažman i činjenica da se borila protiv sistema, je svima nama ostalima kasnije olakšalo naš glumački put. Hvala joj na tome – izjavio je jednom prilikom Džared Leto.