Kada čujete ime Pokahontas, pred očima vam je prelepa devojka iz "Diznijevog" klasika, koja volela Džona Smita i pokušala da ujedini dva tako različita naroda. Znate li, međutim da je Pokahontas zaista postojala i da je imala prevrtljiv život i tragičan kraj?
Malo je ljudi iz američke kolonijalne istorije tako svepristutno danas i istaknuto kao što je slučaj s Pokahontas, ćerkom poglavice Vahunsanakave, koji je vladao plemenom Pouhatan i istoimenom mrežom plemena.
Nakon što ju je majka rodila, morala je da napusti pleme, prema tadašnjim običajima, pa danas njeno ime i poreklo nisu poznati, a veruje se da je pripadala nižem staležu. Kako je kasnije utvrđeno, žene poglavica plemena u ovoj oblasti su po rođenju deteta morale da se vrate u mesto iz kog su došle i da ih poglavica izdržava dok ne pronađu novog muža. Međutim, postoje teorije i da je Pokahontasina majka umrla na porođaju. Među potomcima ovog plemena danas kruži legenda da je majke lepe Pokahontas bila prva supruga Vahunsanakave i da se i sama zvala – Pokahontas.
Ovo neobično ime, prema rečima Vilijama Starčija, znači "mali raskalašni", a uglavnom se uzima je pravo značenje "razigrana".
Kao devojčica, Pokahontas je posećivala utvrđenje u Džejmstaunu i igrala se s tamošnjim dečacima. Imala je običaj da ih vodi u svoj svet – pokazivala im je lokalnu pijacu svog naroda, skakutala, kotrljala se. Starči je zabeležio i da je njeno pravo ime bilo Matoaka ("mala čigra"), što su ljudi iz plemena prikrili predstavljajući je iz sujeverja kao Pokahontas kako Englezi ne bi saznali kako se devojčica zove.
Jedan od ljudi koji su bili uključeni u izgradnju kolonije Džejmstaun na obalama Virdžinije bio je i Džon Smit, u vreme kada je Pokahontas imala između 10 i 12 godina. Lovci iz plelemena Pouhatan zarobili su Smita i odveli ga u naselje Verovokomoko, gde je on trebalo da bude pogubljen.
Pokahontas se, navodno, u poslednjem trenutku pre pogubljenja bacila ispred njega i zaštitila ga svojim telom, spasivši mu život. Njen otac odlučio je da poštedi Engleza i dopustio mu da se vrati u Džejmstaun. Još uvek nije poznato zbog čega je Pokahontas tako postupila, kao ni da li je u pitanju samo legenda.
Poznato je, u svakom slučaju, da su se devojčica i Smit sprijateljili i da je njihovo prijateljstvo poboljšalo odnose između kolonizatora i plemena, zahvaljujući čemu su stranci uspeli da se prehrane i prežive u teškim trenucima u stranoj zemlji.
Nakon što se Džon Smit vratio u Englesku 1609. godine, izbio je sukob između kolonizatora i urođenika, a Pokahontas se negde u to vreme udala prvi put.
Njen suprug bio je lokalni mladić po imenu Kokoum, a pretpostavlja se da je još uvek bila u braku s njim kada ju je engleska vojna jedinica predvođena Semjuelom Argolom uhvatila i zarobila u jeku sukoba. Poznato je da je 1613. godine Pokahontas bila u zatočeništvu, gde se ponovo udala.
Ona je počela da se uklapa u društvo Evropljana i upoznala Džona Rolfa, jednog od kolonizatora kog je upoznala u Virdžiniji i koji je tamo doputovao radi uzajanja duvana. Rolf je bio stariji 30 godina od Pokahontas, što nije smatrano preprekom za brak, a venčali su se 1614. Iste godine, ona je primila hrišćanstvo i dobila ime Rebeka, a navodno je tada prvi put rekla Englezima svoje pravo ime – Matoaka.
Naredne godine, Pokahontas je rodila sina Tomasa, koji je, po svemu što znamo, verovatno prvo dete iz braka engleskih kolonizatora i američkih urođenika.
Ovaj par koristio je kao svojevrsna propagana. Organizacija The Virginia Company of London, koja je nadgledala Džejmstaun i upravljala njim, videla je Rolfove kao priliku da predstave koloniju u Virdžiniji Evropljanima kao primer da dva naroda mogu da se slože i da je tamošnje stanovništvo više od "divljaka", kako su Englezi strepeli.
Zbog toga su Pokahontas sada Rebeka – i Džon Rolf otputovali u London, gde su obilazili visoko društvo i čak su predstavljeni kralju Džejmsu i kraljici Ani. Bili su glavna tema u visokih krugovima, a londonski biskup priredio je svečanu večeru u Pokahontasinu čast u palati Lambet. Holandski umetnik Simon de Pase naslikao je Pokahontasin portret, koji je postao veoma poznat, čak i u to vreme.
Tada je ona srela svog starog prijatelja Džona Smita, za kog je dugo verovala da je mrtav, a pozdravili su se srdačno.
Ispostavilo se da je Pokahontasin put u London bio slavan, ali i fatalan. Nenaviknuta na englesku klimu, ona se razbolela tokom zime 1616. godine. Do trenutka kada se 1617. ukrcala na brod za Virdžiniju, obolela je od tuberkuloze ili od zapaljenja pluća, u zavisnosti od različitih izvora. Kako je bila previše slaba, morali su da se iskrcaju u Kentu, gde je i preminula sredinom marta 1617.
Sahranjena je u Grejvsendu, a mesto njene smrti danas je obeleženo spomenikom. Njen suprug vratio se u Ameriku nakon Pokahontasine smrti i ponovo se oženio, a poginuo je 1622. godine u masakru u Džejmstaunu.
Njen sin Tomas imao je unuku Džejn Rolf, koja je bila majka uglednog oficira Džona Bolinga.
Boling je došao u srodstvo s mnogim kasnijim istaknutim ličnostima i tzv. Prvim porodicama Virdžinije, a veruje da danas veliki broj uticajnih ljudi u Americi vodi poreklo od Pokahontas. Najpoznatija je bila Edit Vilson, supruga predsednika Amerike Vudroa Vilsona, a neki izvori tvrde da je među Pokahontasinim potomcima i porodica Buš.