Obeležila je umetnost 20. veka na našim prostorima i bila uzor mlađim koleginicama, a nikada nije pristajala da bude diva.
Proslavljena glumica Ljiljana Krstić jedna je od najvećih — kako na filmu, tako i u pozorištu.
Bila je članica Jugoslovenskog dramskog pozorišta i Beogradskog dramskog pozorišta, a najveći deo karijere provela je u Ateljeu 212. S velikim uspehom nastupala je u svemu što je upisano u njenoj biografiji, a malo je poznato da je govorila ruski, francuski i engleski jezik.
Najveće priznanje za jednog glumca u našoj zemlji — Dobričin prsten — dobila je 1995. godine, a i godinama nakon smrti ostala je upamćena kao jedna od najboljih i jedna od najskromnijih glumica na našim prostorima.
Kako je Ljiljana isticala, ona je glumica samo na sceni. Živela je tiho i povučeno, skromno. Iako se privatno nije, kako je govorila, stidela svog poziva, ali je verovala da je jedna glumica nepotrebno izložena javnosti.
— Ja sam glumica tamo, na sceni, izložena sam očima publike. Tamo se odvija moj život, koji može biti predmet interesovanja javnosti. Oduvek sam mislila da je to dovoljno. Da tu ljudi mogu da saznaju o meni sve što ih zanima, da sami stvore nekakav sud. Izvan scene nisam glumica. Izvan scene, mislila sam, svako interesovanje za mene je nepotrebno. Mnogo sam putovala i nikad, bilo u zemlji ili inostranstvu, dok bih popunjavala neki upitnik u hotelskim recepcijama nije se desilo da u rubrici “zanimanje” napišem da sam glumica. Umesto toga, redovno naznačim: “službenica”. Ali, ne što se stidim svog poziva, ne što mislim da je nedostojno biti u jednoj takvoj profesiji, nego, čini mi se, glumica je nepotrebno isuviše izložena — objasnila je jednom ona za Yugopapir.
Legendarni Ljuba Tadić istakao je jednom prilikom da je za Ljiljana Krsitć velika glumica koju ni on ne može da definiše.
Rođena je u Kragujevcu, a otac joj je bio ugledni intelektualac i profesor doktor filozofije Marko Krstić. Malo je poznato da je tokom Drugog svetskog rata završila pozorišni odsek Muzičke akademije u Beogradu, kao i da je apsolvirala na beogradskom Pravnom fakultetu.
Odbacivala je status dive i insistirala na skromnom i jednostavnom životu.
— Ljiljana Krstić je jedina naša glumica, a jedna od malobrojnih u svetu, koja u raskošnom buketu životnih uloga, ima ne samo pet već i petnaestak opojnih cvetova. Jednom rečju, Ljiljana Krstić je glumica veća od svoje slave. Razlog: urođena skromnost, preterana i antiglumačka, kao što priliči nesuđenoj pravnici iz porodice intelektualaca: otac dr Marko, filozof i pedagog, majka Desanka učiteljica. Ova knjiga na najlepši način uzdiže sjajnu umetnicu na zasluženi pijedestal — napisao je svojevremeno Dušan Mihailović, predstavljajući Monografiju o Ljiljani Krstić.
Jedna od njenih najpoznatijih uloga bila je Joka u seriji "Đekna još nije umrla, a ka' će, ne znamo", u kojoj je igrala i splitska glumica Arijana Čulina.
— Ljiljanu sam upoznala još kao mlada, prilikom snimanja Žekne. Mogu reći ida sam imala sreće da radim i učim od velikih glumaca, među kojima je bila i ona. Čini mi se da je to bilo vreme u kome se više držalo do naše profesije, a i kriterijumi su bili puno viši — rekla je Čulina svojevremeno. — Ljiljana Krstić je bila istinska diva tog vremena, odmerena, profesionalna, glumica sa stavom, svesna onoga što nosi u sebi. Meni, kao tada pripadnici mlađe generacije, delovala je na prvi pogled čak i strogo, hladno, međutim, budući da sam imala prilike da provedem s njom duže vreme, pomalo sam otkrivala jednu toplu, vrlo jednostavnu osobu. Uostalom, zar nisu uglavnom svi veliki umetnici upravo takvi? Moćni i jednostavni u isto vreme.
Glumica je, inače, bila u braku s arhitektom Milivojem Todorovićem, s kojim je dobila ćerku Nevenu, koja nije rešila da nastavi njihovim stopama, već je izgradila novinarsku karijeru.
Ljiljana Krstić živela je tiho i nenametljivo, a tako je i otišla — u tišini. Preminula je 12. aprila 2001. godine u Beogradu, ali kroz uloge i sećanje kolega nastaviće da živi zauvek.