Prepričavate svom prijatelju kako vam je danas gorelo lice, koliko ste jako vikali, lupali nogama, stezali pesnicama i imali utisak da ćete se, sudeći po pretećim pokretima vašeg tela, ubrzo i fizički obračunati sa osobom koja vas je izbacila iz koloseka. Govorite kako ste doživeli pomračenje svesti, da vam je pao mrak na oči i da se osećate kao da ste bili obuzeti nekom demonskom silom. Pomenutu silu možemo jednom rečju nazvati - bes. Šta se u stvari dogodilo?
KO JE SKLON BESU
Po definiciji, bes je neprijatni afekt koji se sastoji od snažnog i burnog izliva nekontrolisanje ljutnje, jarosti i gneva prema nekoj osobi. Manifestacije besa ogledaju se na unutrašnjem, odnosno fiziološkom planu tako što se aktivira simpatički nervni sistem - te je to razlog ubrzanog rada srca, povišenog krvnog pritiska, ubrzanog disanja, pojačanog lučenja glukoze iz jetre i adrenalina iz kore nadbubrežne žlezde, kao i povećanje snage skeletnih mišića. Ovakva fiziološka promena proizvodi dovoljno snažan energetski impuls za silovitu akciju. Zbog toga imate utisak da biste u naletu besa mogli da prevrnete čitavu kuću od poda do plafona. Postoje razlike u sklonosti ovakvom načinu reagovanja. Na primer, neke osobe (autoritarne, histerične ili sa koleričnim temperamentom) sklonije su ovom afektu nego druge. Takođe, često ispoljavanje besa pouzdan je znak niskog praga tolerancije na frustraciju. Šta to konkretno znači? To znači da će osobe koje su emotivno stabilnije, zrelije, čiji je ego snažniji i koje u detinjstvu nisu bile podsticane na ovakvo ispoljavanje emocija u znatno manjem procentu negovati ovaj način reagovanja u svom repertoaru ponašanja. Savremena istraživanja ukazuju da se kod osoba koje su relativno često obuzeta besom povećavaju šanse da obole od psihosomatskih poremećaja.
KAKO OBUZDATI BES
Bes je najzavodljivija od svih negativnih emocija. Za razliku od tuge, bes nam daje snagu, često nas i stimuliše. Postoji nekoliko načina na koje možemo da se obuzdamo kada smo besni:
Kao prvo, treba pokušati da određenom problemu pristupimo uz pomoć pozitivnog načina mišljenja. Treba probati da racionalno razmotrimo argumente koji bes podstiču. Važno je pokušati da spoznamo i obuzdamo misli koje izazivaju napade besa. Sigurno je da ste ponekad bili svesni da što duže razmišljate o onome što vas ljuti - pronalazite sve više dobrih razloga za ljutnju. Tada često kažete sebi da morate da smirite glavu, da se izduvate i slično. Zašto je važno umiriti um? Zato što početni nadražaj podstiče i omogućava prvi nalet besa, a potonji izazovi samo raspaljuju vatru. Ukoliko pokušamo da što ranije odreagujemo na bes, pomažući se nekom umirujućom informacijom možemo sprečiti da se bes razbukti. Ovo je, naravno, delotvorno samo u slučaju umerenog stanja ljutnje, ali nema nikakvog efekta na najvišoj tački besa jer je tada prepreka ono što se u psihologiji naziva kognitivna nesposobnost - drugim rečima, ljudi nisu u stanju da razumno misle.
Drugi način smirivanja je fiziološki se primiriti, sačekati da se smanji nivo adrenalina kada najverovatnije više neće biti povoda za bes. To bi na primer značilo da za vreme svađe treba otići na neko vreme od druge osobe, osamiti se dok se ne smirimo. Duga šetnja, aktivno vežbanje, metodi relaksacije kao što su duboko disanje i opuštanje mišića menjaju fiziologiju tela, pa od razbuktalog besa možemo stići do stanja smanjene napetosti. Ali period smirivanja neće biti delotvoran ako vreme upotrebimo za to da bismo rovarili po mislima koje izazivaju bes jer svaka slična misao jeste mali povod za naredne poplave besa.
KAKO KONSTRUKTIVNO RAZGOVARATI
Svrha ljutnje nije puko izražavanje besa radi, već mi na taj način pokušavamo da utičemo na promenu ponašanja druge osobe. U tom smislu, možemo razlikovati izražavanje ljutnje koja ne vodi promeni ponašanja druge osobe i koja je stoga neefikasna jer svaki konflikt pretvara u svađu. Efikasno izražavanje ljutnje daleko je snažnije ukoliko se uzme u obzir da tada može doći do izmene ponašanja koje nas dovodi do ludila. Kako to možemo postići?
Kada saopštavamo kritiku, uvek je moramo uputiti na ponašanje druge osobe koje smatramo neadekvatnim, a ne na osobu samu. Detetu ćete umesto rečenice: Razmišljaj malo, glupane!, kojom mu šaljete poruku da je glupo i da ne može sutra da se probudi, pametno reći: Vidim da nisi koncentrisan i da se nisi dovoljno udubio u problem, pokušaj još jednom da razmisliš.
Poruka mora biti jasna, konkretna i razumljiva osobi kojoj je upućena, da bude dovoljno snažna da kod drugog izazove minimalnu neprijatnost potrebnu za promenu ponašanja i da vremenski bude što bliža neprihvatljivom ponašanju. To znači da su poruke upućene neposredno nakon uočenog neprihvatljivog ponašanja najdelotvornije.
Marija Timotić, psiholog, Faktor Plus
Priredila: Jelena Kulović
