Premijera groteske Pjero mesečar u Madlenianumu

Premijera muzičko - dramske groteske održaće se na Maloj sceni Madlenianuma u utorak, 5.marta u 20 časova

Mlada ekipa, koju predvodi reditelj Aleksandar Nikolić, uzela je za osnovu Šenbergovu muziku iz dela Pjero mesečar i nadgradila je neobičnim proznim umecima nemačkog književnika Georga Bihnera o pesniku Lencu i njegovim fantazmagoričnim i košmarnim vizijama, između realnosti i mašte. Dobili smo time komad koji pripada postmodernom teatru, a koji smo nazvali muzičko-dramska groteska.

Šenbergova muzika je, pored recitatora, pisana za ansambl kamernih muzičara solista. Izvode je: flauta, klarinet, violina, vilončelo, klavir što ne pripada nijednom klasičnom, a ni orkestarskom ansamblu. Obratili smo se jednom od najambicioznijih mladih sastava u našem gradu, Ansamblu za novu muziku Gradilište, sjajnim solistima na svojim instrumentima, da izvedu zahtevnu partituru.

Austrijski kompozitor Arnold Šenberg, jedan od najvećih muzičkih stvaralaca 20. veka, komponovao je svoje kultno delo Pjero mesečar po poemama belgijskog pesnika Albera Žiroa, u prevodu na nemački jezik. Delo je nastalo 1912. godine kao melodrama koju izvodi recitator uz pratnju specifičnog kamernog ansambla, netipičnog za to vreme. I sama deonica recitatora (spreshgesang - govorenje pevanje) predstavlja problem za izvođenje koji se dvojako rešava, interpretatori ili samo recituju ili samo pevaju! Najteže je postići jedinstvo rečitativa - parlanda.

Delo je proisteklo iz nasleđa nemačke pozne romantike koju su obeleležili Rihard Vagner, Rihard Štraus i Gustav Maler. Melodijske linije su hromatizovane, a harmonija atonalna, tako da govori o čeonom delu iz pred dodekafonskog perioda autora koje ukazuje na evoluciju muzičkog jezika od pozne romantike zasićene hromatikom, preko atonalnosti do novog dodekafonskog sistema koncipiranog dvadesetih godina prošlog veka.

Apstraktno, atonalno, resko, mistično, mračno, nadrealno - to su epiteti koje je delo dobijalo od strane stručne kritike i muzikologije.

Reč reditelja: Aleksandar Nikolić

Slušajući Šenbergove i Žiroove pesme nisam prestajao da se pitam ko je Pjero, i zašto je mesečar. Šta znam o tom neprilagođenom mladom biću koje se identifikuje sa Hristom i koje se oseća razapetim od čovečanstva? Ko je žena u koju je zaljubljen, ta crna muza nalik na Lilit i šta je to čini toliko posebnom? Zašto se Pjero tako panično plaši vešala i srebrnog dželatovog mača? Gde je ona koju voli i zbog koje je toliko ljubomoran da sanja kako suparniku živom raseca lobanju, sveteći se neviđenim okrutnostima za velike patnje srca koje ih podnosi? I gde je njegov zavičaj u koji se vraća slomljen u poslednjoj pesmi, da li je uopšte na ovom svetu?