Ovaj bend se prvi put pojavio 2009. godine kao projekat frontmena Meta Drenika (Matt Drenik) sa pesmom „Burn This Town“ u već pomenutoj seriji. Ove godine Battleme je objavio svoj treći album „Habitual Love Songs“ koji će predstaviti srpskoj publici, a u susret predstojećem koncertu porazgovarali smo sa Metom Drenikom.
Posle karijere sa bendom „Lions“ započeo si projekat „Battleme“ koji se prvi put pojavio 2009. u seriji „Sons of Anarchy“ – reci nam nešto više o samom početku. Kako si rešio da osnuješ bend i kako se desilo da je vaša muzika izabrana za ovu tv seriju?
Met Drenik: Oduvek sam voleo da pravim demo snimke. Bez obzira da li sam na turneji ili kod kuće, volim da komponujem delove pesama uz akustičnu gitaru, a potom ih snimim na bilo čemu što mi je tom u trenutku pri ruci. Bend „Lions“ bio je na svom vrhuncu kada je serija „Sons of Anarchy“ bila u pripremi, i imali smo sreću da radimo muziku za njih. Nekoliko meseci ranije upoznali smo Warda Haka (zamenika predsednika Fox Music kompanije) na SXSW žurci u Ostinu, i kada je čuo našu muziku povezao nas je sa Bobom Thielom, muzičkim supervizorom „Sons of Anarchy“, jer je mislio da bi se naša muzika uklopila u seriju. Bob, Ward i ja vremenom smo postali prijatelji i u jednom trenutku sam im pokazao svoje demo snimke koji su im se veoma dopali. Predložili su mi da napravim pesmu za finale druge sezone serije - tako je nastala pesma „Burn This Town“. Želeli su da je stave na zvaničan soundtrack serije, pa su me pitali da li da je potpišu kao pesmu benda „Lions“. Odlučio sam da ne, ime „Battleme“ mi je lepo zvučalo i tako je nastao novi bend.
Većinu svog života, do osamnaeste godine, živeo si u Ohaju – na koji način je odrastanje u tom mestu uticalo na tvoj muzički stil?
Met Drenik: Veoma je uticalo. Svet, a posebno Amerika, su tada bili veoma podeljeni. Internet nije bio u toj meri u upotrebi, kao što je danas slučaj, pa smo morali mnogo da se potrudimo ako smo želeli da pronađemo bilo šta od muzike, osim onoga što smo mogli da čujemo na radiju. Bilo je mnoštvo bendova u južnom delu Ohaja, poput „Guided By Voices“, „Afghan Whings“, „Ass Ponys“, ali za mene lično mnogo važniji je bio bend mog brata, „The Hairy Patt Band“, koji je ostavio ogroman utisak u mojoj podsvesti. Dok sam odrastao brat me je upoznao sa stvaralaštvom bendova kao što su „Pink Floyd“ i „The Dead“, kao i grupa iz Ohaja, poput „The Thomas Jefferson Slave Apartments“, „The White Outs“ i drugi. Nešto u bendovima iz Ohaja mi jednostavno daje smisao muzici. Možda je to tekst ili „grleni“ zvuk, koji i kad je lep i dalje izražava oštrinu i „prljavštinu“. Svesno i podsvesno, to je najviše uticalo na moj stil.
U januaru ove godine izdali ste treći album pod nazivom „Habitual Love Songs“ – reci nam nešto više o procesu stvaranja? Kako ste zadovoljni rezultatom i kritikama?
Met Drenik: Ovaj album mi se najviše dopada od svih koje smo kao bend uradili do sada. Možda je to zbog toga što sam, dok smo snimali, učestvovao u produkciji, pisanju i miksovanju. Ujedno je album veoma ličan. Većina onoga što stvaram ima unutrašnju vrednost, ali ovo je nešto drugačije. Većina pesama je o mojim prijateljima, ljudima koji su mi uzor i inspiracija. Na određeni način predstavlja zamršen splet priča koje sam proživeo, i kada se sluša zajedno kao celina, ima smisla kao šira slika.
Dok ste snimali album pozvao si i svog brata Džejsona da vam se pridruži – da li je bilo teško naći zajednički jezik? Koje su sličnosti i razlike između vas dvojice, uključujući i muzički stil?
Met Drenik: Džejson jako dobro ume da sluša i dobar je kritičar. Nema nikog na svetu koga više poštujem od njega, osim svog drugog brata Daga. Obojicu podjednako volim. Dok sam odrastao Džejson je uvek imao odbojnost prema pripadanju određenoj sceni. On je bio dečak koji je podjednako voleo i „Black Flag“ i „Grateful Dead“. I kada kaže da mu se nešto ne sviđa, uglavnom je 95% u pravu u vezi sa tim. Mislim da je kul što imam brata sa kojim mogu da raspravljam o osetljivim idejama. Kada sarađujemo uglavnom se slažemo oko većine stvari, ali i uglavnom znam unapred koje će stvari kritikovati. Možda je to neka specifična bratska povezanost. On voli da njegova „lepota“ bude malo van toka i „iskvarena“. Svet je prilično zbrkan i iskvaren, ali ponekad i tama može biti podjednako lepa, kao i vedro nebo. U tome se slažemo. On mi je pokazao da stvari posmatram iz skromnijeg i hrabrijeg ugla. U redu je biti iskren. To je pank.
Pesme su pod uticajem garažnog roka, psihodelije i pop ritmova pomešanih i spojenih na albumu. Kako kombinujete ove žanrove u jedinstven zvuk?
Met Drenik: Želeo sam da pesme budu spoj glama i phidoleličnog, sa brzim ritmom i čvrstim bitom. Nismo mnogo razmišljali, više smo radili. Mislim da smo napisali preko dvadeset pesama, ali smo samo četrnaest snimili. Mislim da je uspelo jer nismo previše razmišljali, pesme su nam zvučale dobro i pratili smo taj osećaj.
Možetš li nam reći nešto više o muzičkoj sceni u Portlandu?
Met Drenik: Veoma je kreativna. Ima mnogo podruma i mnogo kiše. Ova kombinacija stvara kreativnost koje nema svuda, ponekad ona može biti pomalo mračna, ali uglavnom samo dodaje jednu mračnu oštricu umetnosti. Portland je veoma liberalan grad, a zajednica podržava umetnike. Dozvoljava svima, ne samo muzičarima, da iskoriste svoju kreativnost kako bi doprineli kulturi grada. To je baš lepo.
Kao deo svoje turneje po prvi put ćete predstaviti svoju muziku uživo srpskoj publici – šta očekujete od koncerta u Domu omladine Beograda i kakav će biti repertoar?
Met Drenik: Biće glasno, biće mnogo energije i biće mnogo plesa. Hajde da zajedno napravimo sjajno veče!
