Voditeljka Suzana Mančić (54) rešila je da sublimira svoj život i objavi autobiografiju Neukrotivo srce u kojoj je iskreno opisala šta se sve dešavalo na njenom životnom putu. U razgovoru za magazin Story Suzana otkriva zbog čega je baš sada odlučila da napiše ovakvu knjigu, kako se osećala opisujući privatne snimke na kojima se vidi kako je vodila ljubav sa svojim partnerima, ali i sa koliko je oženjenih muškaraca bila. Bez zadrške navodi svoje stavove i govori o najškakljivijim temama.
Story: Kako ste došli na ideju da napišete autobiografiju?
- Ta ideja stara je gotovo deset godina, ali ni tehnički ni vremenski nisam mogla da se organizujem i počnem da pišem ranije. Sada se sve poklopilo, a to je znak da polako zrim... Deca su mi porasla, pa ne moram da budem njihov servis... Prisećam se uspomena iz mladosti i u meni se rodila želja da ih stavim na papir. Počela sam dok je moja mama Vera bila živa, nešto sam zapisivala, a nešto i snimala diktafonom. Moja drugarica Zorana Šulc stalno me je bodrila da nastavim, na šta bih joj ja odgovarala kako čekam da ostarim. Ipak, uspela je da me uveri da tada nikome neće biti interesantno da čita o mom životu.
Story: Da li ste ranije vodili dnevnik ili ste sada pokušali da se setite svega?
- Nisam pisala dnevnik, ali posedujem mnogo fotografija i časopisa na čijim sam naslovnim stranama, a koji su u meni probudili uspomene. Išla sam tragom arhivskih snimaka. Nikada do sada nisam pisala, ali svesna sam trenutaka koje umem veoma slikovito da prepričam, pa sam ih hvatala i prenosila na papir.
Story: Kucali ste na staroj pisaćoj mašini. Koliko je to usporavalo proces rada?
- Bilo mi je teško u početku, ali kada sam razradila prste i promenila traku na mašini, išlo je odlično. Ne volim elektronske forme jer postoji konstantna opasnost da se tekst izbriše, ili da neko hakuje kompjuter. Pisala sam u osami, pijuckala vince, pričala sama sa sobom... Zato sam celo leto provela sama i dobro je ispalo to što sam se posvađala sa Simicom.
Story: U kakvom ste sada odnosu sa Simeonom Ocomokosom? Šta možete da kažete o statusu svoje veze?
- Status kvo... Neću da se opterećujem time. Ne može niko tako lako da baci dvanaest godina koje nisu bile loše. Postoje neke stvari koje hoću da isteram na čistac. Želim status kao na početku naše veze, da budem kraljica njegovog srca i sveta. Ako može, može, a ako ne, nikom ništa. O njemu ne mogu da kažem bilo šta loše, o sebi još manje. Nisam na pragu nikakve nove veze, ni avanture, ne jurim mlade momke... (Smeh)
Story: O čemu ste tačno pisali?
- Ima lepih i zanimljivih priča. Duhovitih, ali i tužnih. Mogla sam da budem jedna od najvećih zvezda u Jugoslaviji, ali sam u ljubavi bila samo žena. U životu mi se dešavalo više lepih stvari. Nisam neko ko je mnogo patio ili mnogo analizirao. Živela sam brzo i dinamično i tek sada sam uspela da uhvatim dovoljno vremena da zastanem i svedem račune.
Story: Ljudi to obično rade u kasnijem životnom dobu. Jeste li zadovoljni svojim životom?
- Moja očekivanja nisu bila nerealna. Ja sam zadovoljna žena zato što sam život i ljude prihvatala onakvima kakvi jesu. Nisam doživljavala velika razočarenja zbog toga što nekog ne mogu promenim. Puštam druge da žive, ali očekujem da i oni puste mene. (Smeh)
Story: Pisali ste i o svojim privatnim snimcima koji su dospeli u javnost. Da li je bilo potrebno da ponovo otvarate tu ranu?
- Opisala sam svoja osećanja jer nisam imala priliku da o tome govorim u štampi. Napravila sam paralelu sa događajima iz osamdesetih i to shvatila kao proročanstvo i kletvu koja me je decenijama kasnije stigla. Da mi se tako nešto dogodilo pre dvadeset godina, ne bi bilo toliko strašno. Ali, to se desilo u mojim zrelim godinama kad sam već imala dve devojčice i status ozbiljne žene... Pisala sam iskreno, usput plačući, a nisam mogla da zadržim suze ni kasnije, dok sam sve ponovo čitala. Ne volim da me ljudi vide kako plačem, ali eto, nekada ne možeš da se savladaš. I samu sam sebe iznenadila takvom reakcijom posle toliko godina, u poslednje vreme sam osećajnija... Nedostaje mi moja mama iako sam zrela žena koja se sa smrću roditelja suočila pre šest godina. U knjizi je i mnogo priča o njoj, o tome kako smo se odlično slagale.
Story: Kako su vaše ćerke Natalija i Teodora reagovale kada ste im rekli da pišete autobiografiju?
- Njima je sve zanimljivo. Ovog leta poslala sam ih svaku na svoju stranu, a ja sam najpre boravila u Vrnjačkoj Banji, gde sam uživala u privatnosti, a potom na Rtnju u etno oazi koja mi je bila izuzetno inspirativna. Tamo su me mazili, pazili, pijuckala sam divno crno vino i pisala, a onda u septembru čistila rukopis i 5. oktobra sam ga završila.
Story: Pisali ste i o svojim vezama sa oženjenim muškarcima. Kako sada gledate na to?
- Svima sam promenila imena. Dugo sam bežala od bilo kakve veze sa oženjenim ljudima, ali kada se desilo prvi put, onda se dogodilo i drugi, treći... Iz pozicije supruge veza sa oženjenim muškarcem je neprihvatljiva, ali, iz pozicije mlade devojke, kada si u situaciji da ti neko poklanja mnogo pažnje i ljubavi, nekako ti nije strašno.
Ako ćemo iskreno, muka mi je od lažnog morala. Mislim da nema devojke ili žene koja nije imala slično iskustvo. Po nekoj matematičkoj ravnoteži, danas je mnogo više žena nego muškaraca. Ukoliko iz muške populacije izuzmeš one koji se izjašnjavaju kao gej, prepotentne, polupotentne, samce, one koji nemaju nameru da se žene, ostaje ih vrlo malo. Tu više nema mesta za moralisanje... S kim da budeš, ako momaka nema? Bolje i sa oženjenim, nego sama.
Story: Kako ćete ćerkama objasniti da takvo ponašanje nije u redu? Da li ćete im dopustiti da same odluče o svojim izborima?
- Kao majka, sve bih učinila da zaštitim ćerke od razočaranja. To su veze koje mogu da budu veoma lepe, strastvene, da obeleže život, ali, retko koji muškarac razveo se zbog toga što je imao vezu sa strane. Neka mi oproste supruge, i budu strpljive ili neka oteraju ljubavnice. U današnje vreme muškarca ne možeš da zauzdaš, a u moje, mogao si i da ih kontrolišeš. Biti sa oženjenim muškarcem nije strašno, ali takva veza nije preporučljiva.
Story: Knjigu najavljujete i izjavom da ćete u njoj opisati udarce koje vam je život priredio. Na šta ste tačno misli?
- Neuspehe u karijeri, u ljubavi... Ostavljala sam, ali sam bila i ostavljana. Ja sam ljudsko biće sa vrlinama i manama. Želela sam da predstavim ono što ljudi o meni ne znaju. Htela sam da iz svoje duše izbacim još mnogo štošta, da pišem i o samoći, jer kada ste na vrhu, onda ste sami...
Story: O kojim neuspesima ste pisali?
- Moraćete nešto i da pročitate u knjizi.
Story: Koji su to lepi, a koji ružni trenuci koje ste doživeli?
- Lepa su pre svega putovanja, ona su glavna draž posla kojim se bavim. Zahvaljujući pesmi obišla sam ceo svet i to je jedno fantastično iskustvo. Kada sebe materijalno obezbediš dok si još mlad, osećaš se slobodno. Zato se nisam osvrtala na malograđanski moral i živela sam po svom.
Story: Da li će se neko naljutiti pošto pročita vašu knjigu?
- Mislim da neće jer za to nema razloga. Nikoga nisam eksponirala, a tamo gde je bilo škakljivo, promenila sam imena i nikada neću otkriti o kojim ljudima je reč. Ta odluka je stvar etike. Niko me nije naročito zadužio, ali ako smo već pravili gluposti, ne bih volela ni da o meni pišu tako što će navesti moje ime i prezime.
Story: Ljudi vas percipiraju kao nasmejanu osobu bez problema, a očigledno je da postoji i druga strana medalje.
- Naravno, nikada nisam volela da za novine pričam o bolestima, operacijama, gubicima... Ali u knjizi mi je to išlo lako. U štampi deluje patetično, a u formi autobiografije to je nešto sasvim drugo.
Razgovarala: Ksenija Konić
