Rođen u Prištini, poslat u logor u Albaniju, godine okupacije proveo kod ujaka u Beogradu... Postao je YU Pjer Karden, poređen i sa Ivom Sen Loranom, najveći modni mag dvadesetog veka na Balkanu.
Modni čarobnjak
Uglavnom je kod mene dolazila Nada, njena sestra, i onda smo odlazili kod Jovanke. Ona pošalje kola, obično posle večere, da bismo mogli duže da ostanemo. Nikada nisu išli krojači, ako treba nešto da se ufirca ili suzi, to uradimo Nada i ja. Nada joj je pričala kako me posećuje, a ja sam tada tek počeo da se kućim, sakupljam antikvitete...
Jovanka je imala strašnu želju da to vidi i došla je u ovaj stan tek posle Titove smrti. Radio sam za celu tu garnituru žena rukovodilaca i sve su bile zahtevne, neprijatne, čak bezobrazne, da vam ne pričam... Naravno, nikada nisu plaćale. Jovanka je bila sve suprotno od toga. Baš dama."
Sa livrejisanim šoferom Aleksandar je stigao u utrobu svetske mode, u sedište Diora.
Jovanka Broz: Tragičan život prve dame
To je kao da uđete u hram. Prvo su me vodili u njegovu spomen-sobu, preko puta njegovog radnog stola bila je predivna skulptura zlatne ptice, sva u makazama, velikim, srednjim, malim... Ptica napravljena od makaza, to nikada neću zaboraviti. Bio je i odeljak sa stražarima koji su čuvali dva trezora, u jednom su bila krzna, a u drugom nakit.
Iz Diorove sobe išlo se u prostoriju gde su dizajneri sedeli kao u školi i crtali. Imali su tablu sa siluetom koja će te godine biti u modi i mogućnost da samo dodaju detalje. Iz te crtaonice ušli smo u ogromnu prostoriju, haletinu gde je bila mašina do mašine i stočići sa stotinama krojačica koje su šile unikate. U jednom delu stajala su poprsja od žice svih svetskih diva, između ostalih i Jovankin. Pisalo je Madam Tito."
Da je modni čarobnjak dokazao je i kada je od malog bosanskog gradića Visoko napravio čudo. U tome mu je pomogao njegov najverniji i najdugovečniji saradnik i prijatelj, koji sada stanuje u istom ulazu, Milorad - Miki Ignjić. Miki mu je uvek bio desna ruka, a zajedno su bili dvojac koji garantuje uspeh. U vozu za Visoko Joksimović je savladao tehnologiju kože. Do tada je znao samo da postoji antilop, zahvaljujući cipelama, i da ima i glatka koža.
Nespreman sam ušao u to, nisam imao pojma, ali sam odmah nabavio svu moguću literaturu i tako sam savladao kožu, da sam je posle radio bolje nego tekstil. Posle desetak godina naše saradnje u Visokom nastala je najmodernija fabrika za preradu kože i krzna. Imali su japansku tehnologiju, a uvozili su sirovu iransku i tu su je prerađivali, tako da sam mogao od kože da dobijem i glat, i antilop, i krzno, i sve što sam hteo u jednom tonu. Pri tom su oni imali i fabriku obuće i galanteriju. Galanteriju je radio Miki, fenomenalno, njegovu celu kolekciju otkupio je Pjer Karden. Ali, Miki je morao rano da prestane jer je dobio alergiju na hemikalije, počela je da mu otiče desna ruka, nisu ni rukavice pomagale. Nije imao sreće u životu."
Dok je razgovarao nasumice je povlačio kratke čarape i smejao se. U pitanju su, kako je rekao, neke medicinske i naveo kako nikada nije nosio tako kratke, uvek su bile dokolenice. To mu je ostalo u amanet od oca koji mu je sa putovanja tražio samo borsalino šešir i dokolenice. Od njega je naučio da se nikada ne stavlja samo jedan parfem, već po kap od dva ili tri, može i pet, da ne bi mirisao na ovo ili ono, već na sebe. To je bio recept predratne gospode.
Ako ne možeš to sebi da priuštiš, onda bolje da mirišeš na sapun nego na nešto jako i prepoznatljivo", govorio mu je otac.
Vlasnik je devize da je vulgarno biti u trendu. Novopečene kreatorke trebalo bi da pribeleže u Loui Vuitton notes da nikada nije napravio nijednu kreaciju sa etiketom na kojoj je njegovo ime. Sada zbog toga povremeno ima problema jer se Muzeju primenjenih umetnosti sporadično javi neka osoba koja nudi da otkupe "njegov" model, pa ide da gleda nešto što ni mamuran ne bi kreirao.
Joksimović je imao i jedno prepoznatljivo pravilo - kad god su putovali po svetu, svi njegovi manekeni i na ulici su bili jednako obučeni, imali su uniforme, devojke u istim haljinama i čizmama, muškarci u sakoima. Tako visoki i lepi svuda su privlačili pažnju. Jednom su u Parizu jedva izvukli živu glavu. Dok ih je u prolazu za metro fotografisao Tomislav Peternek, nasrnuli su neki pripadnici ustaške migracije, a slična scena ponovila se i u Frankfurtu.
Tu foru o oblačenju menekena van piste otkrio je izučavajući Paula Poireta, majstora od koga je nastala francuska moda, i koji je 1912. godine u beogradskom hotelu Balkan imao reviju. Pre i posle nastupa sve manekenke bile su isto odevene, samo su na šeširu imale jedno malo slovo P.
Ova priča otvara krčag sa pariskim sećanjima. Pre odlaska u prestonicu mode sa Prokletom Jerinom, domaća modna štampa je negodovala:
Bolje da ne kreću sa ovakvom kolekcijom."
U Parizu ih je sačekao francuski pres ataše, ljut:
Bili su ovde Rumuni, već su propali, bolje da se odmah vratite."
Direktori Centrotekstila se pokolebaju, ali generalni sa službenog puta iz Australije pošalje depešu: 'Ostajte tamo, makar jedan čovek bio u publici.' Pred početak je bila opšta panika. Naša revija otvarala je celu feštu, počinjala je muzikom iz 'Marša na Drinu', manekeni izlaze i tresu se, znaju da ih čekaju na nož... Izlazi prvi par - tišina, drugi par - aplauz, treći par - kreće sve jači i jači aplauz. Mislimo da nas zafrkavaju, da prave cirkus, ali revija se završila ovacijama. Isto veče pojavila se reportaža u Dnevniku, članak u Mondu... Svi su bili oduševljeni, a najbolji naslov je bio: Došli smo da se smejemo, a otišli postiđeni."
Roni Kent, lični fotograf Grejs Keli i Ričarda Niksona, koji je radio za pariski Elle svakog dan dolazio je na revije. Manekenke su primetile da je tu neki zgodan čovek koji sve vreme snima. Kada se pojavio sa Madame Lazaref ušli su u garderobu i on je rekao precizno koje modele želi. Na naslovnoj strani Ella pojavila se Gordana Živić, prva Srpkinja koja je osvojila naslovnu najprestižnijeg modnog magazina. Broj pre toga bio je editorijal koji je sniman u studiju, gde je Roni od manekena tražio da skaču i vesele se."
Aleksandar se prisetio i kako je osamdesetih kupio crvene cipele u Rio de Žaneiru, ali su ga u Beogradu gledali kao čudaka. Od tada nikada ovde nije nosio crvenu obuću. A njegova opsednutost cipelama nastala je još u detinjstvu. Roditelji su mu na tačkice, tada se pazarilo tako, kupili jedne poluduboke, od kojih je, kada dođe proleće, odsecanjem materijala pravio plitke, a onda su ih pred zimu nosili kod obućara da ih vrati u pređašnje stanje. Tada je, besan, obećao sebi:
Uvek ću u životu imati bar 100 pari cipela."
Tako i bi - kupovao ih je sumanuto. Nikada se sa puta nije vraćao bez pet-šest pari, i sada se njegova kolekcija od 100 pari nalazi u Muzeju primenjene umetnosti. Kaže da ih ima još, da ne zna šta će mu....
