Poznati muzičar exluzivno za Glossy otkriva kako se inficirao ljubavlju prema ritmu, zašto je odbio ponudu da svira u Engleskoj, kako je u Kobilji Do dovukao 10.000 ljudi i zbog čega su muškarci bolji bubnjari
Kako su komšije reagovale na vaše vežbanje?
- Nikada nisam vežbao u kući ili stanu jer nisam vaspitan da bilo šta radim a da drugi zbog toga ispašta. Da sam imao prostora za vežbanje koliko sam vremena proveo u dokolici i da nisam pazio da ne smetam komšijama, pitanje je gde bi mi kraj bio...
Da li je bilo prepreka na putu koje ste samo zahvaljujući svojoj ogromnoj želji prevazišli?
- Kad čovek nešto voli, kada se tome preda, onda su prepreke smešne i sastavni deo života. Naravno, lako je o tome pričati kada se preskoče.
Koja je bila prva grupa sa kojom ste probili led kada su u pitanju javni nastupi?
- To je grupa koja je imala jedan jedini nastup, zvala se The End.
Poznati ste kao bubnjar bendova YU grupa, Leb i sol i Kerber, kao član pratećih bendova Zdravka Čolića i Đorđa Balaševića, kao i po svom solo radu. Kakav je osećaj svirati pojedinačno sa svima? Da li je bolje svirati solo?
- To su dve različite stvari, skoro je neverovatno koliko je različito. Skoro nikada nisam uspeo da odsviram dan za danom dobro te dve vrste koncerta. Jedan je uvek patio, najčešće onaj koj je bio drugi po redu.
Dragoljub Đuričić: Plašim se miša
Trebalo je da ostanete u Londonu 1979. i da svirate sa grupom Straith Eight. Zbog čega ste odustali?
- Pojavio se pank, pozvali su me Straight Eight, koji su kasnije postali jako poznati. Nisu mi se dopali, mada tada nisam shvatao pank. Doduše, ni do danas ga nisam shvatio toliko da bih mu se predao, uz veliko istorijsko uvažavanje te pojave.
Imate dva sina, Milana i Andriju. Šta ste ih savetovali dok su bili mlađi?
- Skoro ništa, sve u svoje vreme. Za mene je najvažnije bilo da se igraju, a sve drugo dođe samo.
Imate i dvoje unučadi. Kako oni reaguju na vašu muziku?
- Oni se samo igraju, pa tako dođe i da me oponašaju. To mi je zanimljivo, a ako uđu dublje u to, samo će im se otvoriti.
Vaš sin Andrija trenira rukomet i veoma je uspešan u tome. Kakvi su njegovi planovi?
- Tu sam da ga podržim da što duže bude srećan u životu, a on sam bira šta će. Kada skrene, malo ga savetujem da ispravi dok je vreme.
Bavite se i slikarstvom. Da li možemo da se nadamo i nekoj izložbi?
- Poslednje što sam nacrtao je Andrijin portret, mislim da je dobar. Slikam kad mi dođe i ne verujem da će izložba skoro. Za to treba poseban naboj.
