Jedno od omiljenih TV lica otkriva šta se to u njegovom životu promenilo otkako je sreću pronašao u braku, kako funkcioniše sa suprugom Ivom, planove o proširenju porodice, priseća se odrastanja u centru Beograda i govori o svojim skrivenim talentima
Kako ste se upoznali sa Ivom?
- To je bilo na jednom društvenom događaju. Ono što je zanimljivo jeste to da sam se, iako to teoretski izgleda nemoguće, na prvi pogled dva puta zaljubio u istu ženu, svoju današnju suprugu. Prošle su godine između ta dva susreta i ona je donekle promenila svoj izgled, pa sam zaista uspeo, kako god to zvučalo, da se zaljubim na prvi pogled u istu ženu dva puta.
Slovili ste za najpoželjnijeg neženju i nekoga ko oduzima dah mnogim ženama. Da li je za Ivu bio težak zadatak da bude ta srećnica koja će vas osvojiti?
- Ne, naprotiv. Niko tu mene nije osvajao, ja sam nju jurio i to veoma dugo, da budem iskren. Od našeg prvog susreta pa do konačnog držanja za ruke, prošle su godine. To uopšte nije bilo lako.
Slavko Beleslin: Verujem da sam romantičan
Imate li savet za druge muškarce kada je ta upornost u pitanju?
- Nemam jer znam da ga niko ne bi poslušao. Samo treba biti svoj, svako najbolje zna ono što mu odgovara. Slušao sam sebe i kada sam video priliku, vodio sam se parolom Just do it. Posvetio sam se toj akciji i uspeo.
Ko sluša u braku – supruga ili vi?
- Mi smo i pre braka živeli zajedno pa smo uspostavili odličan ritam. Rekao bih da je to uzajamno.
Rekli ste da je vaš brak tradicionalan, što podrazumeva da je jača polovina romantična i stalno iznenađuje ženu poklonima. Praktikujete li to i danas?
- Moram priznati da sam romantičan, ali konkurencija mi i nije baš neka. To se danas dosta izgubilo, pa je moj primer svetao. Za to su žene krive, jer kao da više ne žele da budu princeze. Malo su se pogubile u tim feminističkim pokretima i preuzimaju previše aktivnosti koje su testosteronske. Ako one odbijaju da budu princeze, to u muškarcima guši svaku vrstu princa.
Mislite li da žena može istovremeno da bude samostalna i princeza?
- Mislim da može. Međutim, hteo sam da istaknem da su žene, ne sve, postale previše grube, ali pretpostavljam da je tu reč samo o modi. Svi su se malo pogubili.
Šta se dogodilo sa muškarcima u toj tranziciji?
- I mi smo se malo pogubili. Međutim, ne bih se previše uplitao u tu temu muško-ženskih odnosa jer nisam u tome već sedam godina. Nemam pojma šta se danas dešava na tom polju. Ipak, uviđam da se sve više ljudi čudi muškarcima koji su tradicionalisti, što mislim da nije dobro. Malo je sve otišlo tamo gde ne treba.
Dakle, muškarci i žene dele odgovornost?
- Ne, žene su prve počele (smeh). Sa temom njihovih prava i drugih stvari malo su poremetile te odnose.
Da li vam je prijao svojevremeni status omiljenog neženje?
- Nekoliko puta to sam pročitao o sebi i hvala bogu da sam danas oženjen i da mi je taj naj-neženja skinut s vrata. Ne znam kome je uopšte palo na pamet da mi dodeli tu titulu. To nije imalo nikakve veze sa stilom života koji sam vodio. Ustanem, pročitam novine, odem da radim, vidim se sa prijateljima, legnem, ustanem, spremim se za posao...
Slavko Beleslin: Modna žurka na vrelom asfaltu
Kakvi ste kao zet?
- Savršen, kao što mnogi i pretpostavljaju. I moja tašta je savršena pa tu sve odlično funkcioniše, da kucnem u drvo.
Često ste isticali kako biste voleli da proširite porodicu. Ima li pomaka u tim planovima?
- Kažu da čovek planira, a Bog se smeje. To jeste naša velika želja, ali i dalje čekamo i videćemo šta će se dogoditi. Ne postoji predumišljaj što se toga tiče, ali sve je u životu sudbina.
Dosađuju li vam roditelji sa pitanjima o dolasku unučeta?
- Pa, ima toga (smeh). Bilo je takvih razgovora, ali nadam se da ćemo im uskoro zapušiti usta. Ta čuvena pitanja po slavama nikada ne prestaju. Prvo kada će svadba, sada je na redu potomstvo, a sutra će sigurno naći nešto treće. Trenutno je sve u redu, ne pitaju mnogo i veruju da znamo šta radimo (smeh).
Slavko Beleslin: Previše sam konzervativan
Kada se prisetite odrastanja, kako je ono izgledalo?
- Odrastao sam na uglu Brankove i Pop Lukine i stalno sam se muvao po Savamali. Tada niko nije znao za taj deo grada osim nas nekoliko i fasciniran sam onim što su ljudi tu danas uradili. Igrali sam se žmurke na ruševinama stare biblioteke na Kosančićevom vencu, tamo smo obožavali da provodimo vreme, a tenis u dvorištu Konaka kneginje Ljubice. Pravio sam igloe u porti Saborne crkve i sve lagume na Kalemegdanu, koji je bio naše igralište, lično sam istražio. To je bilo nestvarno lepo detinjstvo. Sećam se da kada bi neko fudbalsku loptu šutnuo malo jače, odletela bi u Ambasadu Francuske, pa bi ambasador lično dolazio da nam je vrati. Tek danas vidim značaj svega toga, ali nama deci to je bila normalna stvar. Svaki trenutak iz tog detinjstva učinio me je čovekom kakav sam danas.
Jeste li već odmalena znali šta vam je životni poziv?
- Tu primenjujem logiku kao i sa zaljubljivanjem u ženu. Dok ne osetim da je to ono pravo, ja ne znam. Kada su me pitali čime ću se baviti, uglavnom sam im odgovarao da ću biti pesnik.
Pišete li i danas? Odakle taj poriv?
- Ne doživljavam sebe kao pravog pesnika, samo sam eksperimentisao sa svojim talentom. Smatrao sam da su reči u vazduhu, a ja sam sredstvo koje treba da ih složi u jednu celinu. Taj talenat dao mi je jednu širinu koju primenjujem u situacijama kada je u Vestima dozvoljeno da improvizujem. Danas ne pišem toliko kao ranije.
Da li se najbolje osećate kada sedite ispred kamere i čitate vesti?
- Može se reći da je tako, mada to i dalje dovodim do savršenstva. Međutim, moram da se osvrnem na taj izraz čitanje vesti. Ja bih rekao da mi prezenteri zapravo saopštavamo vesti. Nekada je sve poverenje ležalo u instituciji za koju radimo pa su spikeri čitali vesti sa papira. Onda smo mi prezenteri rešili da bacimo te papire, podignemo pogled i stanemo iza toga što govorimo imenom i prezimenom. U tom trenutku postali smo TV lica pa je samim tim i naš posao postao mnogo odgovorniji.
Koje tehnike koristite da bi vam ljudi verovali?
- Nijednu, jednostavno sam svoj. To sam naučio još kada sam bio na audiciji na BK televiziji i tada sam to jasno shvatio. Pre nje viđao sam mnoga TV lica koja su svaki dan odlazila na snimanje i preznojavala se od treme. Tada sam odlučio – ako ću se već baviti tim poslom, ne želim da tamo umirem, već da se osećam normalno i opušteno jer to volim da radim. Od tog trenutka prestao sam da razmišljam o svim sitnim stvarima poput toga da li ruku držim levo ili desno, kako mi stoji glava i koliko sam sugestivan. Jednostavno sam rešio da budem normalan.
Iva i Slavko Beleslin: Mladoženja je bio najveseliji gost
Nedostaju li vam emisije poput Piramide?
- Naravno. Zapravo, svi smo mi trenutno željni sadržaja gde se razmenjuju bilo kakva mišljenja i sučeljavaju stavovi jer toga danas, nažalost, nema.
Kako vidite nastavak svoje zanimljive karijere?
- Definitivno i dalje u informativnom programu kao žanru, ali imam u planu nekoliko emisija u kojima bih vesti prenosio na jedan drugačiji način. Međutim, rano je da o tome govorim.
