Otkako je pre više od dve i po decenije pevač Željko Samardžić započeo karijeru, zahvaljujući svojoj harizmi, kulturnom i džentlmenskom stavu, glasu i autentičnim pesmama, uselio se u brojna ženska srca širom bivše Jugoslavije. Iako je predmet obožavanja mnogih dama i samim tim pred brojnim iskušenjima - nikada im se nije predao jer je svoju dušu i najiskrenije emocije još pre 33 godine poklonio supruzi Maji bez koje ne bi mogao da zamisli svoj život i sa kojom je podigao tri ćerke Sanju, Danijelu i Minju. U intervjuu za Story popularni pedesetpetogodišnji pevač prvi put pominje i tužnu činjenicu o kojoj ne želi da detaljiše - kako ga i dan-danas nesmanjenim bolom tišti to što je imao i prerano izgubio sina koji je preminuo kao dvomesečna beba, kako je svojevremeno objavio magazin Standard, usled greške lekara. Sedokosi umetnik objašnjava i to da mu je ova godina počela tužno jer je izgubio najbliže osobe: ujaka i voljenu majku Nadu, zbog čega i nije održao tradicionalni osmomartovski koncert u Areni, ali da je i kao i dosad utehu pronalazio u svom porodičnoj gnezdu kraj unuka Alekse i Luke, tri ćerke i supruge Maje.
Story: Nakon trideset tri godine braka, kakva osećanja danas u vama budi prisećanje na ljubav sa Majom na prvi pogled?
- Moja Maja mi je bila suđena, a to sam znao i kada sam je prvi put ugledao. Naime, upoznali smo se na jednoj od igranki u sali srednje ekonomske škole u Mostaru, gde sam nastupao sa svojom grupom Februarski behari. Video sam je sa bine i na prvi pogled mi se dopala. Međutim, drugovi su mi govorili da je odličan đak, kako je niko nikada nije video sa momkom, da je jednom rečju neosvojiva i kako nemam nikakvih šansi kod nje, ali jednostavno morao sam da se upoznam sa njom. Prišao sam joj samouvereno i rekao: Ti ćeš biti moja žena. Zbunjeno me je pogledala i kroz osmeh samo izgovorila: Ja sam Maja. Tako je sve počelo.
Story: Kada ste otpočeli vašu vezu?
- Kasnije sam pevao na maturskoj večeri njene generacije, a u stvari to veče sam pevao samo njoj. To je bila naša noć u crvenom satenu. Ona u crvenoj haljini, a ja u odelu iste boje. Tada smo odlučili da ceo život delimo dobro i zlo i još čuvamo fotografiju sa te večeri. I, eto, zajedno smo više od trideset godina. Maja je najveći kvalitet u mom životu, ona koja je sve ove godine umela da istrpi i proslavi sve ružno i lepo što nam je ovih decenija život donosio.
Story: Čime ste je osvojili?
- To stvarno ne znam, sigurno je da nisam bio baš neka premija u fizičkom smislu.
Story: Šta je po vama recept za dug i uspešan brak?
- Nema tu neke velike mudrosti. U braku imate dobre i loše trenutke. Da biste prebrodili te bure neophodno je razumevanje i poverenje. Naravno, da bi sve imalo smisla, podrazumeva se da ljubav postoji. Nama svih ovih godina toga nije nedostajalo, tako ni karijera niti bilo kakva barijera nisu mogle da se ispreče našoj porodičnoj sreći.
Story: Kada se posvađate, ko od vas dvoje prvi pruži ruku pomirenja?
- Na sreću, naše svađe nisu toliko ozbiljne da bi nekom bio problem da pruži ruku. Ja sam malo impulsivniji, brzo planem, ali isto tako sam sklon da se brzo smirim i izvinim. Kad bolje razmislim, ipak ja prvi pružim ruku i poljubim je.
Story: Da li je vašoj supruzi ikada zasmetala činjenica da imate na hiljade obožavateljki?
- Nikada to nisam primetio kod nje. Ona je vrlo ponosna na moj uspeh i zaista ima razumevanja za sve što prati posao kojim se bavim.
Story: Imate tri ćerke, Sanju, Danijelu i Minju. Kako je živeti u kući punoj žena?
- Rezultat toga se vidi na meni. Uvek sam lepo sređen, opeglan, izglancan i naravno uvek imam osmeh na licu. Zahvaljujući mojoj ženi i našim ćerkama osećam se privilegovano i kada hoću nešto da pomognem u kući, po pravilu me zamole da se sklonim.
Story: Mislite li za sebe da ste dobar otac?
- Trudim se i bez lažne skromnosti, mislim da jesam.
Story: Da li ste strog roditelj?
- Moj otac Milivoje, kao oficir JNA, bio je prilično strog i na neki način učio sam na njegovim greškama. Sve ono što meni nije bilo dozvoljeno kada sam bio mali, omogućio sam svojim ćerkama. Pokazalo se da nisam pogrešio. Vrlo sam zadovoljan načinom na koji su vaspitana moja deca. Naravno, veliku zaslugu ima i moja supruga Maja koja je najviše vremena provodila sa njima.
Story: Je l’ vam žao što zbog prirode vašeg posla niste uvek bili uz svoju porodicu?
- Svakako! Možda je devetnaestogodišnja Minja najviše bila uskraćena za moju prisutnost jer je ona bila beba kada se zahuktavala moja karijera. Nekako je u trenu odrasla, a nisam ni primetio kako je to vreme brzo prošlo. Tridesetjednogodišnja Sanja i dvadesetsedmogodišnja Danijela sada su udate i imaju svoju decu, a Minja je uz nas i danas. Kada imam više slobodnog vremena, trudim se da na neki način nadoknadim sve te propuštene trenutke u njenom odrastanju.
Story: Da li su njih tri sa vama delile one sitne ženske tajne - ko im je bio prvi dečko ili kada su se prvi put zaljubile?
- Ne. Ja sam sa njima mogao samo da se šalim kada su u pitanju muškarci, ali što se tih ozbiljnih ženskih razgovora tiče, za to je bila zadužena njihova mama. Mislim da to tako i treba da bude.
Story: Je l’ vam nekad bilo žao što niste imali muškog naslednika?
- Imao sam sina. Na našu žalost, on je preminuo kad je bio beba. To je bilo naše drugo dete za kojim je ostala beskrajna tuga. Ali, razumite, o tome ne volim previše da govorim.
Story: Danas imate dvojicu unuka. Sanja vam je podarila petoipogodišnjeg Luku, a Danijela trogodišnjeg Aleksu. Koliko vam je njihovo rođenje promenilo život?
- U početku mi je bilo neobično i nestvarno jer sam postao deda sa nepunih pedeset godina. Kada se rodio moj prvi unuk Luka, bio sam srećan i noćima sam bdeo iznad njega. Trebalo mi je neko vreme da prevalim preko usta rečenicu Dođi, dedi svome, pa ni sada se nisam navikao na te reči, a kada se Aleksa rodio već sam imao iskustva i bio spreman. Tek kad postaneš deda, vidiš i osetiš svoj trag.
Story: Šta mislite da li ste bolji deka ili tata?
- To je drugačije. Prema unucima nemate odgovornost kao prema svojoj deci. To prepuštate umnogome njihovim roditeljima pa ste malo opušteniji. Moje je da ih obasipam pažnjom i poklonima i pomalo se sebično ogrebem za njihovu blizinu.
Story: Kako ste se osećali kada ste se prvi put nakon rata otišli u vaš rodni grad Mostar 2000. godine?
- Tužno, veoma tužno! Bila je noć kada sam prvi put posle rata došao u Mostar. Kružio sam gradom u automobilu sa svojim kumom i gledao ruševine oko mene. Bili su to ostaci onoga što sam u srcu nosio kao zauvek sačuvanu sliku grada moje mladosti. Sva sreća što se mnogo toga do sada popravilo i izgradilo, ali one ruševine u duši teško da će ikada biti sanirane.
Story: U kojoj meri ste nostalgični za rodnim gradom?
- Mostarci su svi neviđene lokal-patriote. Meni je kao rođenom Mostarcu Mostar bio čitav svet. Dakle, kada sam odlazio mogu reći da mi se sve srušilo. Bila su to teška vremena i ne ponovila se. Sada se sve stvari, nakon svega, hvala Bogu, menjaju. Svaki naredni put kad odem tamo osetim neku bolju energiju nego onu iz devedesetih.
Story: Po čemu pamtite period kada ste iz Mostara prešli za Beograd?
- Po nekim tužnim i za mene najtežim momentima u životu. Često pokušavam neke da zaboravim. No, to je često pominjana priča u kojoj se nalaze mnogi sa ovih prostora koje je unesrećio rat, priča o stvarima za koje najčešće kažemo: Ne ponovilo se. Rađe se sećam nekih dobrih ljudi, Beograđana koji su tada znali da mi pruže ruku i podršku. Zahvaljujući takvima, molitvama i odlučnosti život mi se osmehnuo. Danas mogu da kažem da sam srećan i zadovoljan čovek.
Story: Delujete kao hrabar čovek. Čega se plašite?
- U ovim godinama najlogičnije je imati strah od bolesti. Pored toga, plašim se i nekih prirodnih nepogoda, poput zemljotresa.
Story: A starenja?
- Svoje godine sve više počinjem da uvažavam i prema njima se odnosim adekvatno. Svaka životna dob sa sobom nosi neke lepe stvari i u njima treba uživati. Trudim se da budem što češće u društvu mladih ljudi i oni na mene prenose svoju mladalačku energiju. Od njih ne slušam ništa o štitnoj žlezdi, trigliceridima, masnoćama i tabletama, a kad ne razmišljam o tome, sve mi je nekako bolje.
Story: Kada ste poslednji put plakali?
- Ova 2010. godina bila mi je veoma teška. Ostao sam bez majke Nade za koju sam bio veoma vezan. Život je takav, sazdan od suza, kao i smeha, lepih i ružnih momenata. Čovek sanja, a Bog odlučuje. Kao i svi, i ja bih voleo da mi se dešavaju samo lepe stvari, ali to je nemoguće. Život se nekada poigra sa nama.
Story: Koji je vaš najveći porok?
- Nisam nešto sklon porocima. Prestao sam da pušim pre deset godina, a svoju dozu viskija već sam popio.
Story: Kakve utiske nosite sa nedavno održanog koncerta u zagrebačkoj Areni?
- Moram priznati da sam veoma zadovoljan i prijatno iznenađen prijemom kod zagrebačke publike. Potrudio sam se da koncert zadovolji visoke produkcijske standarde i sa svoje strane uradio sve da velika Arena izgleda predivno te večeri. Bio je to jedan od najvećih koncerata u mojoj karijeri iako sam medijski bio potpuno ignorisan.
Story: Mnogi su očekivali vaš tradicionalni osmomartovski koncert u Beogradu koji je ove godine izostao. Iz kojih razloga niste na taj način obradovali svoje obožavateljke?
- Desio se čitav jedan splet okolnosti koje su uticale na to. Najpresudniji je taj što mi je ova godina počela tužno. Prvo sam izgubio meni vrlo dragog čoveka, mog ujaka, a zatim malo posle toga preminula je i moja majka. Nisam bio spreman da sa tolikim teretom boli radim osmomartovski koncert koji sam inače do sada uvek posvećivao svim majkama pa i mojoj majci Nadi.
MAJA SAMARDŽIĆ: Naša ljubav je sudbinska
Pedesettrogodišnja Maja Samardžić priča o tome kakav je njen Željko kao suprug, kaže da njihov brak nije uvek išao u pravom smeru, ali da su zbog bezgranične ljubavi i razumevanja uspeli da prevaziđu sve.
Story: Kakav je Željko kao suprug?
- Naš brak traje više od tri decenije i bila bih neiskrena kada bih rekla da je išlo baš sve kao po loju. Na našu sreću, imali smo mnogo više razloga za zadovoljstvo i sreću, nego onih za svađu i nesreću. Iako Željko često zna da me pohvali pa kaže da sam upravo ja ta koja je zaslužna za to, koliko god da mi laska, moram da priznam da to ne bih mogla bez njegove podrške i ljubavi. On je taj koji ima bezgranično poverenje u mene, ali teško da bilo koju odluku mogu doneti bez njega, počev od nekih bezazlenih stvari vezanih za kuću pa do važnih odluka o našoj deci i porodici. Dakle, naš brak koji traje, za današnje standarde poprilično dugo, često je bio na iskušenjima raznih vrsta i eto, hvala Bogu, opstao je pre svega zahvaljujući ljubavi, ali i razumevanju.
Story: Čime vas je osvojio?
- Razlikovao se od do tada svih momaka koji su mi prilazili ili pokušavali da priđu. Bio je šarmantan i znao kako da napravi da svaki trenutak u njegovoj blizini bude interesantan i poseban. Mada, verujem da u tome ima i nečeg sudbinskog, mi smo maltene na prvi pogled osetili nešto što će nas kasnije držati nerazdvojnim svih ovih godina.
Story: Da li vam je ikada zasmetala njegova popularnost?
- Postoje stvari koje mi prijaju u čitavoj toj priči kao i one koje nisu toliko prijatne. Uostalom, to je nešto što je sastavni deo tog posla i ja zaista imam razumevanja. Ponekad mi nedostaje da se prošetamo gradom onako mirno, ali sam svesna da Željko kao poznato lice izaziva pažnju i da mu ljudi prilaze da se pozdrave, uzmu autogram, tako da to više nije zadovoljstvo udvoje. Drago mi je što on ipak nije krut u tom smislu i što ne izbegava javnost. Profesionalac je i ceni svoj posao i svoju publiku. Ono što ja kao supruga najmanje mogu učiniti jeste da ga ne sputavam u tome.
Story: Jeste li ikada bili ljubomorni na njegove obožavateljke?
- Ne. Dugo sam sa njim u svemu ovome i znam da je to sastavni deo njegovog zanimanja. Na neki način to mi laska. Uostalom, nakon svih tih obožavateljki i lepih žena, on se vraća meni.
Story: Jeste li ikada posumnjali u njegovu vernost?
- Dosad mi nije dao povoda za tako nešto.
Story: Da li je Željko bolji deda ili otac?
- Uz moju veliku pomoć, dobar je i otac i deda.
Aleksandra Dimitrijević
