Story: Da li ste danas zaljubljeni?
Vanja: Više nego zaljubljena.
Story: U kakvim ste danas odnosima sa bivšim suprugom Ivanom?
Vanja: Izuzetno prijateljskim.
Boris Starešina: Pisac mora da vozi čitaoce tako da sami traže još jedan krug
Story: Koji roditeljski savet pamtite?
Vanja: Sve koji su dolazili iz hrabrosti, a ne iz straha.
Story: Kako biste opisali odnos sa svojim roditeljima Predragom i Milicom?
Vanja: Moji roditelji su teški i komplikovani ljudi, a i ja sam dosta povukla na njih tako da je često u igri sudar teških svetova. Suštinski, oni su moja osnovna baza za sve u životu iz koje crpem istovremeno sve svoje slabosti, ali i snagu.
Story: Kakav je Predrag kao deda?
- Simpatičan i topao.
Story: Jednom prilikom izjavili ste kako želite da imate šestoro dece. Da li i dalje to mislite?
Vanja: Mnogo ozbiljno shvatate sve moje izjave (smeh).
Story: Navršava se 15 godina vašeg staža u Narodnom pozorištu. Smatrate li ovu ustanovu svojim drugim domom?
Vanja: S obzirom na to da poslednja dva meseca više vremena provodim u pozorištu nego kod kuće, mogu ga slobodno nazvati i prvim domom. Ali, na neki način jeste mi druga kuća jer osećam da tu pripadam, tu stanuju meni bliski ljudi s kojima delim svoje slabosti i mnogo vremena i ljubavi ostavljam u Narodnom. Tamo se osećam udobno, baš kao sa svojima. Prvih deset godina karijere dosta sam igrala i van matične scene. Nekako je bilo drugo vreme za pozorište, pa smo se mnogo više mešali kao ansambli, gostovali jedni kod drugih, igrala sam u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, u Dušku Radoviću, Madlenianumu, CZKDU, Beogradskom dramskom. Sada, kako je kriza sve okrznula, najviše sam u Narodnom i trenutno je, barem što se repertoara tiče, tu jako dobro. Radimo sa izuzetnim rediteljima i poslednjih nekoliko sezona Narodno pozorište izbacilo je trenutno najbolje predstave u Beogradu. Nadam se da će takva situacija ostati stabilna, iako je moguće da nas očekuju velike promene u političkom i društvenom kontekstu.
Story: Kakve je izazove pred vas postavila uloga Akuljine u novoj predstavi Igora Vuka Torbice Carstvo mraka?
Vanja: Izazov mi je, pre svega, bio da ispratim rediteljski ključ, kao i igranje iza staklenog četvrtog zida, što je svima nama bilo potpuno novo iskustvo. Dakle, mi publiku niti vidimo niti osećamo, vidimo samo sebe u odrazu stakla i zatvoreni smo u tom akvarijumu, grobnici, terarijumu, kutiji, vitrini... To nam sužava igru, ozvučeni smo bubicama, ne moramo da se trudimo da prebacimo rampu na klasičan način. Više koristimo druga sredstva, kao što je filmski jezik i istraživanje mraka u nama samima, jer svako ga ima, što zavisi od okolnosti u kojima se čovek nađe. Za samu ulogu Akuljine ne mogu da kažem da mi je bila previše komplikovana, možda sam čak i igrala slične uloge. Najveći izazov bio mi je sam proces stvaranja predstave.
Story: Radnja komada bazirana je na istinitom događaju. Koliko smo danas kao društvo okruženi mrakom s vaše tačke gledišta?
Vanja: Crna hronika, koja je važna tema u našoj predstavi, dešava se tamo nekim ljudima, a ne percipiramo da vrlo lako svako od nas može da postane ne samo žrtva, već i zločinac. Lako se dogode ta iskliznuća, a zlo rađa zlo. U Carstvu mraka veliko siromaštvo i glad za novcem stvaraju zločince, a novac je često pokretač zla. Svakako tumaramo mrakom, i to na mnogo nivoa, kako u širem svetskom, tako i na užem lokalnopolitičkom kontekstu.
Pre svega, mislim da svi plutamo na moru neznanja, izmanipulisani smo raznim strahovima, trendovima, bolestima, ishranama, modama, pomodnostima, informacijama, teorijama zavera. Internet nas je sludeo jer tamo ima svega i on zaista pruža pregršt korisnih informacija, ali isto tako i mnogo đubreta. Više ne znamo šta je istinita, a šta lažna vest.
Seun Kuti: Ono za šta se borio moj otac - to je ono za šta se ja borim danas (FOTO)
Story: Može li se reći da je i kultura u Srbiji danas u carstvu mraka?
Vanja: U mračnom carstvu mraka, da. Niko ne haje za kulturu, ona dođe kao neki višak i smetnja, tako se čini. Ništa to nije neobično za okolnosti u kakvima se nalazimo i koje sam spomenula u prethodnom pitanju. Ispade da je nekako i za vreme Miloševića bilo bolje u kulturi. Sećam se, kada je devedesetih Berček došao za upravnika Narodnog pozorišta, tada je gomila najboljih glumaca poput Svetlane Bojković, Bogdana Diklića i mog oca napustila ansambl. Tada se još valjda verovalo u neki dignitet, borbu, stav. Sada mi zvuči nezamislivo da umetnici naprave takvu vrstu bunta. Svi su već oguglali jer su maksimalno isponižavani u svakom smislu.
Story: Ko je Vanja Ejdus kada izađe iz pozorišta?
Vanja: Ista ona koja je i ušla u njega. Nije pozorište mesto u kome se pretvaramo, već prostor gde se izlažemo.
Story: Kakvi su vam planovi za budućnost? Spadate li u osobe koje to planiraju?
Vanja: Da idem na dugačko letovanje, što duže. Dalje od toga ne planiram.
Story: Šta biste promenili u dosadašnjem toku karijere?
- Eliminisala bih neke svoje strahove.
Story: Postoji li nešto što vam trenutno u životu nedostaje?
Vanja: Cigarete.
