Pravo niotkuda, pre dve godine na filmskom nebu regiona, ali i najprestižnijih evropskih festivala, zablistao je Slaven Došlo (25). Dok je mnogima njegova pojava došla iznenada, on je još tokom dečačkih dana u Somboru strpljivo krčio svoj put i spremao se da postane deo jedne nove generacije glumaca. Domaći reditelji očajnički su tražili novu mladu zvezdu koja bi zasijala u njihovim ostvarenjima, ne znajući da Slaven uveliko radi na usavršavanju sopstvenih glumačkih veština. Najzad, mladunče je na dobrom putu da postane zverka koja svoj talenat više ne može da drži skrivenim. U skorijoj prošlosti ne pamti se da je mladi glumac igrao toliko glavnih uloga u kratkom vremenskom intervalu. Sada je stiglo njegovo vreme, a Slaven još dugo ne namerava da se sklanja od reflektora.
Kako vam izgleda mali Slaven koji je u rodnom Somboru pravio svoje glumačke početke i u trećem razredu krenuo u školu glume?
- Bio sam mali debeljuškasti klinac. Kao primeran đak i vukovac, samo sam dva puta imao četvorke iz matematike. Stalno sam bio rasut. Išao sam na časove engleskog jezika, gitare, glume, trenirao košarku... Radio sam sve moguće kako bih potrošio energiju koju imam. U glumačke vode upustio sam se u petom razredu, kada sam čuo da u Somboru postoji dramska škola. Za nju sam se toliko ozbiljno pripremio kao da odlazim na prijemni za Fakultet dramskih umetnosti. Spremio sam pesmu, recitaciju i vic, čak mislim da sam bio jedini koji je to uradio. Tamo sam se igrao i radio vežbe. To pozorište bilo je moja sloboda i tamo sam mogao da maštam bez ograničenja. Zahvalan sam Olgici Nestorović koja je vodila taj dramski studio. Znala je kako da radi s nama klincima, što je bilo teško. Somborsko pozorište zaista je magično i rađeno je kao replika Bečkog pozorišta. Sve donedavno tamo sam igrao neke predstave, ali više nisam njegov deo.
Slaven Došlo otkriva kako leči slomljeno srce (VIDEO)
Svraćate li u Sombor?
- U poslednje vreme jednostavno ne stižem da odem, a voleo bih da sam tamo češće. Moja starija sestra sada ima jednogodišnjeg sina i žao mi je što nisam u mogućnosti da bliže učestvujem u njegovom odrastanju. Pratim živote mojih najdražih putem društvenih mreža i telefona. Najžalije mi je što nisam s njima, već se viđamo na premijerama i sličnim događajima gde ne mogu da im se posvetim.
Snalazi li se vaša porodica s popularnošću koju imate?
- Tu niko od nas ničega nije svestan. Možda tek sada polako počinje da se stvara neka realna slika o tome. Recimo, moja sestra nedavno je prvi put bila na jednoj premijeri u Sava centru i zapanjeno je rekla: Pa ljudi se ovde slikaju s tobom. Porodica mi pruža veliku podršku i potpuno razume što im se ne javljam, probe i gust raspored, pa čak i to što ne dolazim toliko često. Stvarno sam im zahvalan zbog toga. Oni su baš onakvi kako ja zamišljam da prava porodica treba da izgleda. Tu su za mene u svakom trenutku i kakav god problem da imam, prvo ćemo ga rešiti, a posle razgovarati o tome.
Kako je izgledala promena sredine i prelazak u veliki grad?
- Došao sam u Beograd pred upis na Akademiju pre nekih sedam godina. Jedva sam čekao da se preselim. Sestra je tada studirala i radila u prestonici, pa sam često dolazio kod nje i grad mi se dopao. Njoj nije i rešila je da se vrati u Sombor. Iz mog mesta ljudi obično idu u Novi Sad kao regionalni centar, a ja sam odlučio da se oprobam u najvećem gradu u zemlji i idem na sve ili ništa. Lepo sam se adaptirao, između ostalog i zahvaljujući klasi na fakultetu. Brzo smo se zavoleli i uklopili, što mi je mnogo značilo. Ta prva godina verovatno mi je najlepša u životu zato što sam tek bio upisao glumu, pa mi se činilo da je ceo svet moj i nisam imao osećaj odgovornosti prema životu. I dalje sam bio dete koje je maštalo.
Nastavak na sledećoj strani...
