Nema boljeg osećaja nego kada za veliki trud koji se godinama ulaže u neki posao, konačno stignu priznanja i lovorike. Osnivač i duša benda Neverne bebe, Milan Đurđević (49), danas uživa u toj poziciji i to se odmah primećuje.
U jednom poznatom beogradskom kafeu gde je Milan došao na intervju, svi kažu da je on redovan, ali i rado viđen gost zato što je čast imati takvog umetnika među svojim posetiocima. Kasnije je i sam roker otkrio da je na Facebooku zatrpan porukama ljudi koji mu zahvaljuju zbog muzike Nevernih beba jer ona oplemenjuje njihove živote.
Možete li za sebe reći da ste srećan čovek?
- Relativno jesam. Čovek nikada ne treba da bude potpuno srećan jer uvek mora da stremi ka novim ciljevima, ali svakako sam zadovoljan.
Čemu ste stremili u detinjstvu i koliko se to razlikuje od onoga šta se kasnije dešavalo u vašom životu? Kada se prisetite svog odrastanja u rodnom Valjevu, da li ste već tada znali šta ćete danas raditi?
- Možda ja i nisam toliko, koliko su znali svi drugi oko mene. Majka mi je profesor muzike, a otac je bio tehnički direktor Radio Valjeva, dok je baka bila nastavnik klavira. Imali smo jedan od prvih pijanina u gradu. Još kao klinac počeo sam da sviram, krenuo sam u muzičku školu i svi su govorili da sam veoma talentovan. Možda je to uslovljeno genetikom. Spremali su me da budem pijanista i sviram klasičnu muziku, ali otrgao sam se od toga u poslednjem trenutku. Danas ipak komponujem i za duhovnu, kao i za filmsku muziku. Školovan sam muzičar i nisam šarlatan. Išao sam u Lajpcig na prijem za konzervatorijum i da nisam sa 16 godina pobedio na Gitarijadi u Zaječaru, ko zna gde bih se danas nalazio. Možda bih bio negde u Rusiji i svirao klasičnu muziku. Posle toga prešao sam u Beograd i dve godine proveo u tada najboljem rok sastavu, u grupi Smak. Potom je počelo snimanje prvog albuma, a ostalo je istorija. Nikada nisam zažalio zbog životnih odluka, a grupa Neverne bebe nastala je kao moja potreba da nešto kažem.
Nastavak pročitajte na sledećoj strani
