Story: Da li je ljubav prema muzici preovladala kada vam je majka za 13. rođendan poklonila gitaru? Jeste li tada shvatili da želite da muzikom bavite profesionalno?
Daša: U trinestoj godini sam dobio prvu gitaru, majka mi ju je uzela kad otac nije bio tu pošto je on bio protivnik toga. U to vreme je bila diploma zakon, muzika je bila više hobi i gubljenje vremena, a znanje je znanje. Tako sam počeo. Tada je vladala euforija za pop i rok muzikom, koja je počela da stiže na naše prostore. Popularne su bile školske igranke i na taj način sam skretao pažnju prijatelja na sebe. Vrlo brzo sam počeo, već sa nekih 15,16 godina, da se bavim muzikom profesionalno, tj. poluprofesionalno, za honorar .Svirao sam s mnogo starijim momcima i tako je to krenulo, jako brzo se to razvilo. Kasnije, već sa nekih 18, 19 godina, imao sam prilično uspešnu - u to vreme i u tim nekim okolnostima.
Story: Da li vam je motiv bio i privlačenje pažnje devojkama?
Daša: Normalno, tada je bio glavni šmeker onaj ko je svirao na tim igrankama. Bili su otvoreni neki putevi za društvo.
Story: Kako i na koji način ste vežbali? Da li vam je neko pomagao u početku?
Daša: Vežbali smo svi. Tada nije bilo kompjutera kao danas. Uglavnom je onaj ko nije išao u muzičku školu “skidao”, što bi se reklo, na uvo, na sluh i druženja s malo boljima muzičarima, a ja sam imao sreću da upoznam ljude kao što su Dragi i Žika Jelić. Skidao sam akorde i svašta nešto.
Story: Svirali ste i u Ribljoj Čorbi?
Daša: To je trajalo dva meseca, postajala je obostrana želja za saradnjom, ali se nije ostvarila.
Story: Dugogodišnje prijateljstvo s Borom Đorđevićem se pretvorilo u kumstvo, krštenjem vašeg sina Andrije. Kakav je vaš odnos s frontmenom Riblje Čorbe?
Daša: I dan-danas ja kuma izuzetno poštujem. Kum se poštuje, što se kaže, “prvo Bog, pa kum“. On je uvek bio tu kada zatreba i na tome mu mnogo hvala. Nadam se da će tako biti i ubuduće.
Story: Sa Lazom Marin ste osnovali grupu “Legende“ 1987.godine .Ideja vam je bila da napravite nešto novo i autentično. Jeste li slutili na početku da će “Legende“ i danas biti toliko popularne?
Daša: Odlično pitanje. Znam šta nisam hteo ,a to je da budemo kafanski svirači. Mi smo počeli kao starogradska izvorna muzika, ali smo želeli da to bude malo modernije. Formula uspeha je biti svoj i autentičan.
Story: Dok je Bora bio preopterećen grupom “Riblja Čorba“ , odlučili ste da sami komponujete? Kako je tekao vaš kompozitorski rad?
Daša: Jednom sam razgovarao s Borom o tome o čemu treba pisati pesme, a on mi je rekao da se ugledam na njega - on je opisivao svoj život.
Story: U čemu nalazite inspiraciju za pisanje ovako dirljivih tekstova “Legendama“?
Daša: Inspiracija je u životu.
Story: Da li su Vam pesme autobiografske?
Daša: Jesu. Ne sve, ali uglavnom su autobiografske.
Story: Koliko Vam supruga pomaže, kada je reč o savetima vezanim za karijeru?
Daša: Mnogo.
Story: Da li Vam je ona najveći kritičar?
Daša: Apsolutno.
Story: Kakav smatrate da ste otac svojoj dvojici sinova? Spadate li u grupu strožih očeva ili je kod vas sve dopušteno?
Daša: Tolerantan sam mnogo, trebalo je da budem stroži.
Story: Da niste osnovali grupu, da li biste se i dalje bavili muzikom ili biste se fokusirali na svoju struku - ekonomiju?
Daša: Ne, nastavio bih da se bavim muzikom.
Story: Sin Marko je krenuo vašim stopama i rame uz rame s vama svira klavijature. Imate li za njega neki muzički savet?
Daša: Ako ne bude smislio nešto svoje i autentično, ne znam kako će proći.
Story: Pre nekoliko godina ste imali moždani udar, ali ste se oporavili. Kako se danas osećate?
Daša: Dobro se osećam s pet stentova.
Na sledećoj strani pročitajte intervju s Ivanom Milinkovićem.
Story: Ivane, devet godina ste nastupali kao operski pevač. Kakvo je to iskustvo bilo?
Ivan: Jeste, devet godina, dobro ste informisani. Bio sam u Beogradskoj operi, to je jako dobro i lepo iskustvo. Zato što scena situaciono zahteva sama po sebi čoveka na jedan poseban način i ukoliko čovek nije pripremljen za nju to vidi i oseća. Ja sam pre bavljenja operom i scenom išao na koncerte pokojnog Tome Zdravkovića, a u to vreme su me najavljivali kao predpevača. Pevao sam lepu pop i narodnu muziku, tako da i danas volim dobru narodnu, dobru pop muziku, sve ono što je dobro. Ja sam pobornik kvaliteta. Opera je divno iskustvo jer te na pravi način izbrusi za dalje.
Story: Zbog čega ste odustali od opere? Da li su “Legende“ uticale na to?
Ivan: Na neki način jesu. Ja sam neko ko je došao u to vreme u situaciju zbog same nemogućnosti nekog bržeg razvoja i odlazka iz pozorišta negde dalje.
Story: Kada ste odlučili da se bavite pevanjem? Kako su na to uticali vaši najbliži?
Ivan: Moji najbliži su pratili moj talenat. Videli su i tata i mama da sam kao klinac bio uporan, držao sam maltene koncerte na terasi u našem kraju u Loznici, gde smo živeli i gde sam rođen. Mama dođe s posla, a kućna pomoćnica koja me je tada čuvala joj kaže: “Evo ga ovaj tvoj, ceo dan peva, drži koncert ovde za zgradu i okolinu“. Kao mali, kroz druženje u kući i praćenje LP ploča i tadašnjih pevača, shvatio sam da imam nešto što mogu da ponudim .Već sam tada imao neke svoje snove – kako će mene neko da sluša, kako ću moći nekome jednog dana nešto da ponudim, gde ću na neki način moći nekoga da oplenim mojim talentom i to se zaista ostvarilo.
Story: Kako se u vašem slučaju rodila ljubav prema muzici?
Ivan: Rodi se tako što ti čuješ nešto i to te mnogo napoji i opije neka jako lepa osećanja, svestan si toga da to doživljavaš na jedan poseban način u odnosu na sve druge spoljne nadražaje. Kada jednostavno osetiš muziku i kad shvatiš da imaš talenat, a on se rađa i mora da se brusi, i kada čuješ da imaš i glasovne mogućnosti da sebe izraziš - onda počinje ta takozvana muzička čarolija i igra.
Story: Jesu li vas Legende na neki način promenile?
Ivan: Nisu me promenile, već su od svakog od nas uzele ono najbolje za tu priču. Originalno pitanje.
Story: Da li vam je danas teže da nastupate nego što je bilo na početku karijere? Koliko se muzički svet promenio od vaših početaka?
Ivan: Tu je uvek ili crno ili belo. U životu nikada ne možeš da podvučeš neku crtu i da kažeš da je ovo ovako, a ono onako. Ne, uvek je sve iz nijansi sastavljeno. Koliko god je na početku bilo lepo i koliko god je bilo te čarolije istraživanja, nije bilo ni prijatno jer je bilo treme i izazova.
Story: Supruga Milica vam je najveća podrška. Koji je vaš recept za srećan brak?
Ivan: Nesrećan nije sigurno, a srećan... Sad to je pitanje (smeh). Apsolutno se dopunjujemo i normalno da mi je najveća podrška. Normalno je da te ljubav okupa i umije i da te usredsredi na neki način na ono što se zove najbolje od tebe.
Story: Čovek ste prepun emocija, a njih izražavate kroz glas i pesme.
Ivan: Velika je sreca to što smo se našli Daša i ja, on kao autor, a ja kao izvođač.
Story: Kako najčešće savetujete svog sina Filipa?
Ivan: Da bude svoj, da sledi svoja osećanja.
Story: Da li je teško danas izvesti dete na pravi put?
Ivan: Nije se mnogo doga promenilo, danas je podjednako teško kao i ranije.
Story: Da niste bili toliko uporni i istrajni u svojoj nameri da izgradite uspešnu karijeru, da li biste danas bili tu gde ste? Koliku ulogu u tome je imala podrška vaše porodice i prijatelja?
Ivan: Nije bila podrška prijatelja i porodice presudna, već moja velika želja. Išao sam više srcem nego mozgom.
Story: Da li ste neku pesmu posvetili supruzi?
Ivan: Jesam, i neke Dašine i druge neke uvek se čovek nađe pomalo. Naravno da sam i ja čovek satkan od emocija.
Story: Vaš moto je….
Ivan: Budi svoj!
Story: Ove godine pravite svoj 57. koncert u Centru Sava. Kako to vidite?
Ivan: Velika obaveza, ali postoji velika pevačka zrelost. Mi se trudimo da damo sve od sebe.
Story: Da li ćete ostati na jednom datumu ove godine ili će biti više koncerata?
Ivan: Savetuju nas da organizujemo i drugi koncert. Ali vraćam se na simboliku da jedna ruža ima snagu - ako dodaš drugu i treću, tada već nemaš fokus na značaju tog simbola. Mislim da je dovoljan jedan koncert za sve koji nas vole.
Story: Gospodine Dašo i gospodine Ivane, koji su vam planovi za “Legende” ove godine?
Ivan: Da ostanemo normalni.
