Igrač i koreograf impresivne biografije Akram Kan po treći put gostuje na Beogradskom festivalu igre. Nakon komada Bahoh i iTMOi, njegova londonska trupa stiže 10. aprila u Beograd, sa delom Chotto Desh. Predstava će se igrati u dva termina, od 17 i 20 časova u beogradskom Ateljeu 212 i namenjena je celoj porodici.
S: Naučili ste bengalske tradicionalne igre od vaše majke. Da li je igra deo nasleđa u vašoj porodici?
Definitivno ne! Bar nije sa očeve strane. Moja majka bila je više umetnički nastrojena i izučavala je bengalsku literaturu. Tokom njenog detinjstva, igra je bila zabranjena. Njen otac bio je poznat matematičar i nije odobravao takve stvari.
U to vreme, devojčice koje igraju nisu bile dobar primer, kao ni dečaci. Ljudi su mislili da je igra sazdana od seksualne konotacije, nisu želeli da sagledaju njenu spiritualnost. Tek kada su se moji roditelji preselili u London i kada sam ja rođen, mama je počela da istražuje igru i otkriva taj novi svet."
S: Mislite li da biste postali igrač i bez tog ranog iskustva?
Nisam bio mnogo ambiciozan, želeo sam da ne radim ništa i uživam. Sve dugujem svojim roditeljima, naročito majci. Moji roditelji uradili su sve za mene. Otac mi je takođe pružao veliku podršku iako ne na tako emotivan način kao što je to činila moja majka."
S: Koji savet biste dali deci, posebno dečacima koji žele da se bave igrom?
Moj uobičajeni savet jeste da ne dajem savete, ali ako idem protiv toga, rekao bih da pokušaju da budu iskreni sa sobom. Kod današnjih generacija veliki uspeh mogao bi biti pojavljivanje u rijaliti programu na televiziji ili igranje s nekom pop zvezdom.
Ali ja to ne bih nazvao uspehom. Rijaliti emisije su šuplje – ima tu mnogo talentovanih ljudi, ali takođe i dosta mediokriteta. Postajete poznati na sekund i onda je sve gotovo. Ako ste zaista dobri u onome što radite i usavršavate svoje veštine, postići ćete svoj cilj. Tek kada ste izuzetni u nečemu, postajete slobodni."
S: Sarađivali ste s mnogim umetnicima, od Aniša Kapura do Kajli Minog. Šta bi bila vaša saradnja iz snova?
Voleo bih da radim sa Tildom Svinton. Ona je fenomenalna jer je izuzetno prirodna. Jedna je od onih retkih glumica koje kao da ne glume."
S: Chotto Desh, novo delo vaše kompanije, prilagođeno je svim generacijama. Na koji način su narativ i igra postali prikladni za najmlađe?
Ponovo sam se bavio pitanjima identiteta, očeva, roditelja, dece, migracije i imigracije. Važno je da postoji svest da smo svi mi migranti, ukoliko idete u prošlost dovoljno daleko. Često to zaboravljamo. To su univerzalne teme i dobro je da deca imaju tu informaciju."
Aja Jung: Kad me neko sputava, nastaju nevolje
S: Zbog čega je važno stvaranje ozbiljnih predstava namenjenih mlađoj publici?
U ovom trenutku, naš svet nije mesto iz bajke. Bitno je da deca budu svesna toga, bar u izvesnoj meri. Ona moraju da preispituju stvari jer nas detinjstvo u velikoj meri oblikuje, ono određuje kakvi ćemo ljudi biti kada odrastemo. Pozorište ima zadatak da decu i mlade ljude pripremi za život."
S: Kako ohrabriti porodice da češće posećuju predstave savremene igre?
Novac je ključ. Više sredstava treba da bude utrošeno na kvalitetne produkcije jer one imaju veliki uticaj na najmlađe. Sve više pozorišta i festivala bavi se decom. I to je važno. Trebalo bi ohrabriti ljude da se uključe u igru, naročito mlade. Kada sam ja išao u školu, pronašao sam utočište i sigurnost u svom telu. Verujem da bi i druga deca mogla da se osećaju slično."
S: Da li je istina da ste kao dete voleli matematiku i bili inspirisani geometrijskim oblicima?
Ne, mrzeo sam matematiku. Voleo sam ideju o njoj jer je moj deda bio matematički genije i napravio je nekoliko formula koje nose ime po njemu. Zato su svi mislili da ću i ja biti veliki matematičar. Ali padao sam na popravni iz matematike, i to tri puta, i na kraju sam shvatio da nisam dobar u tome.
Međutim, iz te nauke naučio sam kako da razumem i prihvatim neke obrasce, karakteristične za odnose među ljudima i za sam život. Te obrasce prenosio sam u svoje koreografije. Sve je uvek povezano na neki način koji ne možete da otkrijete golim okom."
S: Pomenuli ste kako biste voleli da napravite predstavu sa svojom ćerkom – možemo li tome da se nadamo?
Ona ima tek tri godine, tako da ćete možda morati malo da sačekate. U svakom slučaju, ako napravim tako nešto, Su bi morala da bude zvezda predstave – jer ona ne želi da igra sa mnom. Ja bih eventualno bio samo pratnja u pozadini.
Ali bilo bi zanimljivo napraviti sa njom nešto dok je još dete, dok stvari još nisu formirane, jer je sada najkreativnija i najslobodnija, i to je predivno. Volim to što je potpuno divlja i svojeglava."
