Mada ga kolege i publika često opisuju kao glumca starog kova ili ga doživljavaju kao klasičnog Balkanca, Ljubomir Bandović (34) ne dozvoljava da ga komplimenti i uspesi ponesu, već se zdušno trudi da ostavi što dublji trag u svojoj profesiji. Ovaj rođeni Crnogorac detinjstvo je proveo u Vranju odakle je poneo prostodušnost i naučio da se brine o drugima zbog čega danas nikako ne može da shvati kako je moguće da ne razmenjuje pozdrave sa komšinicama iz zgrade u kojoj u Beogradu živi. Uprkos brojnim pozorišnim predstavama i filmovima koje snima, Bandović uvek nađe vremena za provod s prijateljima, ali i da priredi poneko romantično iznenađenje svojoj supruzi, slikarki Tatjani Bandović, sa kojom je u šestogodišnjem braku. Iako veoma retko govori o svojoj intimi, u intervjuu za Story glumac objašnjava zašto ga pojedinci doživljavaju kao neotesanu budalu, otkriva detalje sa snimanja filma Neprijatelj koji se trenutno daje u beogradskim bioskopima, ali govori i o prednostima i manama gubitka sluha na jedno uho.
Story: Vaša supruga Tatjana je slikarka. Da li je to jedan od razloga što ima razumevanja za vašu profesiju i česta odsustva?
- Najviše cenim poverenje sa kojim ljudi prihvataju jedni druge. Ona nijednog momenta nije pomislila da to što se bavim javnim poslom može da utiče na mene kao ličnost. Možda i nisam bio svestan dok kod nje nisam uvideo to poverenje, pa sam ga i sam izgradio.
Story: Da li ste ljubomorni?
- Kao klinac bio sam ljubomoran, ali kasnije ne. Ljubomora je glupost, nesigurnost i seme zla. Ako je neko usmerio ljubomoru prema meni, onda ću iz pedagoških razloga učiniti to od čega on strahuje, a ako mi neko bezrezervno veruje, onda to poverenje neću prokockati ni za šta na svetu.
Story: Jeste li romantični?
- Umem da budem, ali sve manje i manje, zbog toga što nemam vremena, a nemam ni ideja za to.
Story: Oženili ste se sa 28 godina. Smatrate li da ste poranili sa brakom?
- S obzirom na to iz koje familije potičem i sa koliko godina su se moji ženili, ja sam dobro sačekao, proživeo sam do dvadeset i četvrte.
Story: Maštate li da se ostvarite u ulozi oca ili smatrate da je još rano za to?
- Zdušno radim na tome. Smršao sam. (Smeh)
Story: Kako provodite slobodno vreme?
- Volim kafane, ne volim kafiće, ne prija mi da se dovikujem preko stola, pošto slabije čujem. (Smeh) Volim tradicionalne i moderne kafane, one u kojima na ogromnom tanjiru serviraju minijaturno meso. Volim da odigram poker sa društvom, da odem na partiju bilijara, i imam nekoliko kumčića koje planiram da obiđem u narednih nekoliko dana.
Story: Koliko vam prija popularnost?
- Nekad mi prija, a nekad ne. Po tome kako me ljudi startuju, vidim da im nešto značim, da sam ih nasmejao i oraspoložio, vidim da oni mene gotive, ne kao glumca, nego kao nekog lika koji je glumac. Veoma sam im zahvalan zbog toga, ali ima i onih koji dobacuju, a to mi se ne sviđa. Ovo je zemlja Srbija od sedam miliona ljudi i teško je ovde biti zvezda i ako to neko želi onda treba da ide u Holivud. Pre neki dan pročitao sam intervju Vojina Ćetkovića i čovek je veoma pametno rekao: Ja idem da bacam svoje đubre, nemam ljude koji to obavljaju za mene, a to je još jedan razloga zašto smo mi pristupačni publici.
Story: Zbog čega vas ljudi doživljavaju, kako kažete, kao neotesanu budalu?
- Poslodavci me tako doživljavaju. Kada čovek vidi moju fotografiju ne može da pomisli kako sam došao iz Vinče, nego: Evo ga ovaj što po ceo dan cepa drva. To mi nije problem i voleo bih da se dijapazon uloga koje dobijam malo proširi. Slična situacija dešava se mnogim mojim kolegama jer ih poslodavci ubace u neki fah, a drugi njihovi profesionalni kvaliteti ne mogu da dođu do izražaja. Želeo bih da se to malo koriguje, na primer da nosim kravatu i sako jer bi majka volela da me vidi takvog. (Smeh)
Story: Nazivaju vas glumcem starog kova. Zbog čega?
- Verovatno starija generacija publike u mom izrazu prepoznaje nešto od toga i ja bih to podveo pod kompliment. Ne trudim se da ličim ni na koga, niti da radim nešto što sam video kod nekog drugog i trudim se da budem predan. Nema ništa loše ni u tome da ste glumac mladog kova jer treba razmišljati da se percepcija poslednjih godina promenila, nekada su informacije sporije tekle, a sad je to mnogo brže.
Story: Kako ste se vi uopšte našli u glumačkim vodama?
- Sa četiri godine sam rekao da ću biti glumac i možda sam u jednom periodu, kada su mi baka i deka bili bolesni, želeo da budem lekar. Sećam se da sam bio glavni zabavljač u kući kad nam dođu gosti, uvek sam imao imitaciju, vic, trudio sam se da budem u centru pažnje i zbog toga mislim da je dobro što se sve iskristalisalo i što sam postao glumac. U suprotnom bih bio devijantan, a da sam postao ekonomista sigurno bih bio tamo neka budala u kancelariji. Glumom sam uspeo da se kanališem i tako postajem jedan normalan čovek.
Story: Šta lepo pamtite sa studija na Fakultetu dramskih umetnosti?
- Kada sam došao na prijemni, profesor Vlada Jeftović nije verovao da imam sedamnaest godina jer sam izgledao kao oformljeni muškarac pošto je ta brdsko-planinska krv došla do izražaja. Zanimljivo je da sam za upis na akademiju falsifikovao lekarsko uverenje, pa sam na prvom času glume priznao da sam gluv, a to je anegdota koja se i danas prepričava među studentima.
Story: Kako ste izgubili sluh na levom uhu?
- Lekari su pogrešno procenili neku zaušku, a zapravo to nije bila zauška već žlezda i vremenom mi je ušni živac zamro.
Story: Da li vam je to predstavljalo problem u poslu?
- U poslu nikada, čak mi je i pomoglo jer se, znajući da ne čujem na levo uho, moja koncentracija izoštrila. Jedino što možda smeta jeste to što mi artikulacija nije simetrična kao što bi kod glumca trebalo da bude. Pričam kao Silvester Stalone, usta mi beže udesno.
Story: Svojevremeno ste vi i vaš brat Zoran svom ocu Radonji morali da obećate da nećete postati probisveti. Da li ste održali obećanje?
- Moj otac nikada neće biti zadovoljan i koliko god da sam ranije mislio kako to nije dobro, vremenom sam shvatio da je u pravu. Postoji devedeset odsto batina za koje sam zahvalan i deset odsto za koje i dalje mislim da su bile preterivanje, za koje mi verovatno treba još nekoliko godina da bi ih razumeo, ali i nekoliko dece. Mislim da je zadovoljan što smo dobri profesionalci u onom što smo izabrali, a ono što je najbitnije jeste to da kao ljudi nismo zastranili. Moji roditelji nisu gladni našeg uspeha, para, ni naših imena po novinama. Oni samo žele da komšija, kada dođe na kafu, može sve najbolje da kaže o nama dvojici, tačnije kakav sam na stubištu i da li sam pomogao komšinici da ponese ceger.
Story: Da li ste se privikli na život u Beogradu s obzirom na to da vas je mnogo nervirala ovdašnja otuđenost među ljudima?
- Živim u zgradi sa nekih sto šezdeset ljudi i od toga samo njih dvadeset mi kaže Dobar dan. Dolazim iz sredine u kojoj je pozdravljanje normalno, možda je to malograđanska osobina, ali meni je neshvatljivo suprotno, mada mi više i ne smeta mnogo jer sam dovoljno dugo u Beogradu da sam se i navikao. Kada sam došao, gužva mi nije bila problem, niti veličina grada, kao ni komplikovanost ulica, nego baš ta otuđenost među ljudima.
Story: Kažu da čovek vredi onoliko koliko prijatelja ima, a igrate u filmu Dejana Zečevića Neprijatelj. Jeste li kroz život sticali neprijatelje?
- Imao sam prilike, kao i svi drugi, ali nekad i sami umemo da budemo neprijatni ljudi. Mislim da je neprijatno upravo to što radimo drugima ono što treba da nas zanima. Ono što od drugih dobijamo, to možemo da svarimo, provučemo kroz sebe i odbacimo. Važno je kako se mi postavljamo u odnosu na druge, da li smo nekome neprijatelji u samom načinu mišljenja. Kao što pohvala može biti zlonamerna, tako i pokuda može biti dobronamerna. Jednostavno, nekad se probudim i nije mi ni do čega, onda sam neprijatan prema svojim najbližima iako oni to nimalo nisu zaslužili. Ne smemo da dozvolimo da nas slabost pobedi jer je to onda nemogućnost da se odgovori na problem i nemogućnost suočavanja sa životom.
Story: Neprijatelj deluje kao ratni film, ali on to u stvari i nije...
- Rat je tu samo data okolnost u kojoj se priča dešava. Film obrađuje univerzalnu temu, to da je svako od nas u nekom momentu svog života zazidao nekog neprijatelja u svoj unutrašnji podrum i on čeka pogodan momenat da iskoči, preuzme nam život i upropasti nam sve ono što volimo, čemu se nadamo i šta želimo.
Story: Kakav je vaš lik?
- Igram čoveka koji se zove Sirovina i kome je jedino u glavi da ode kući i ima veliki razlog za to. U toj jedinici on ima svog najboljeg prijatelja, prostodušan je, pomalo naivan, dobronameran, a opet spreman da reaguje.
Story: U kakvom sećanju će vam ostati saradnja sa Dejanom Zečevićem?
- Imao sam prilike da i u pozorištu radim sa velikim rediteljima i ono što velike odvaja od malih jeste količina poverenja koju gaje prema ekipi koju su izabrali. Zeka ima neograničeno poverenje prema ljudima koje je izabrao, a to je na neki način poverenje i prema samom sebi. On je po karakteru jedan miran i blag čovek, nikada ne prilazi problemima anksiozno, već razumno i sa njim je zadovoljstvo ući u polemiku. Bio bih počastvovan i smatrao bih komplimentom ako bi me Zeka zvao još jednom u još neki od svojih projekata. Eto, toliko ga respektujem.
Story: Dosta ste angažovani i na filmu i u pozorištu. Kako uspevate sve da postignete?
- Sve teže jer ne bivam mlađi iz dana u dan, već stariji. Motiv je jasan, nisam prevalio ovoliki put bezveze, nego sam došao da bih radio značajne zadatke, pre svega za sebe, i da bih napravio nešto u ovom poslu. Moja karijera je u poslednjih nekoliko godina dobila vrtoglavi zaokret, sve sam zamišljao malo sporije, ali najbitniji mi je kontinuitet. Još nisam naučio da kažem ne, nekada mi se više dopadne što mi se ponudi, od onoga koliko sam umoran i koliko vremena imam. Moraću od sledeće sezone malo da selektujem, bar što se pozorišta tiče, imam jedanaest naslova sada, a smeši mi se i dvanaesti, a to je tridesetak izvođenja mesečno, tako da neću imati slobodan dan. Imam i neke druge motive, moram da se skućim pošto sam još podstanar i zato moram da budem premoren.
Moni Marković
