Iako iza sebe ima desetine romana i uspešnih pozorišnih predstava, književnica, novinarka i slikarka Mirjana Bobić Mojsilović (57) tvrdi da nije rođena za biznis, ali nekako je uspevala da preživi u tim vodama, uz mnoge probleme. Uskoro izlazi njena nova knjiga pod nazivom Anđeo čuvar, priča o ljubavi, ljubomori, besu, buci, strahu i ženi koja je ukapirala život. Baš kao njena junakinja, Mirjana je na vreme shvatila šta je važno, a šta nevažno, i upravo zbog toga često sebi na platnima mora da docrta stvarnost koja joj nikada nije bila dovoljna. U životu je padala i ustajala mnogo puta, patila i smejala se, a sve nedaće uspevala je da prebrodi uz svoju žensku porodicu, mamu, sestre i ćerku Milu koja je njen najvažniji sagovornik i kritičar. Koliko god da su je muškarci očaravali, toliko su je i razočaravali, a iako odavno ne razmišlja o braku, Mirjana otkriva da bi danas njeno srce mogao da osvoji samo nasmejan i zadovoljan čovek.
Story: Vaš novi roman Anđeo čuvar najavljuje se kao priča o ženi koja je ukapirala. Šta je to ona zapravo shvatila?
- Ukapirala je kako stoje stvari. Možda je najvažnije to što je moja junakinja shvatila koliko je krhka, i koliko je ogromna njena snaga, i kako ljubomora nije ljubav, i da je strah najužasnije osećanje, zapravo jedino koje nam konzumira život. Ovo je roman o ljubavi, ljubomori, besu, buci i strahu. I pobedi nad strahom.
Story: Iako živimo u vremenu top-lista, kažu da čovek uvek i jedino treba da se takmiči sam sa sobom. Mislite li da ste prevazišli sebe svojim novim romanom, a imate li već ideju za naredno štivo?
- Ne znam da li sam prevazišla sebe, bilo bi lepo da je tako, ali to uopšte ne znam sada. Tek za nekoliko godina uzeću ga i natenane pročitati. Lepo je kad te sopstveni roman posle nekog vremena prijatno iznenadi. Da budem neskromna, to mi se već desilo nekoliko puta. A što se novog teksta tiče, nekako mi se čini da se sada već te priče roje oko mene, čak i kad sedim s prijateljima i pijem piće, to na neki način ulazi u neki novi tekst.
Story: Koji vaš roman vam je najdraži i zbog čega?
- Zbilja ne znam. Sve ih volim i svi su različiti, osim dela Happy end i Majke mi bajke, jer su oni zapravo jedan roman u dva dela. Pošto će sada Laguna objaviti nova izdanja svih mojih romana, kojih poslednjih nekoliko godina uopšte i nije bilo u knjižarama, možda ću napraviti tu famoznu sopstvenu listu. Zanimljivo je da čitaoci na neke moje romane obrate pažnju ili ih ponovo otkrivaju tek nekoliko godina pošto su objavljeni. U svakom slučaju, Dnevnik srpske domaćice je moj najtiražniji roman. Objavljen je u Francuskoj, Italiji, a u Sloveniji je doživeo dva izdanja. Inače, ovih dana idem u Ljubljanu gde će u Noći knjige biti promocija slovenačkog izdanja mog romana Glad. Moje knjige vole u Sloveniji – Azbuka mog života proglašena je, po oceni novinara Mladine, jednim od deset najboljih izdanja u 2014. u toj zemlji.
Story: S kojim se sve izazovima i poteškoćama susrećete kao žena pisac, a u čemu posebno uživate?
- Postoji jedna omraza ovde prema ženama piscima. Prvo, taj izraz spisateljica ima pejorativnu konotaciju. Zamislite da za nekog muškarca kažete da je spisatelj, to bi bilo shvaćeno kao uvreda, kao da ga oterate u majčinu literature. O planetarnom fenomenu – pojavi velikog broja žena pisaca, ovde se govori kao o elementarnoj nepogodi. Kaže se poplava, čak i najezda. Niko ne primećuje jednostavnu činjenicu vidljivu golim okom – danas postoji hiperprodukcija knjiga, pa nije neobično što odjednom ima mnogo žena. Moja teorija je da svi ljudi koji mnogo čitaju jesu potencijalni pisci. A žene su danas u neuporedivo većem procentu članovi biblioteka, kupci knjiga, posetioci književnih večeri, pa čak i pozorišna publika. Sasvim je logično što su se pojavile žene pisci. Ali to nikako ne znači, kako ovde pokušavaju da nam predstave, da se literatura može hormonski deliti na estrogensku, koju pišu žene i koja ništa ne valja i testosteronsku koju pišu muškarci i koja je i simbolički i bukvalno do jaja.
Story: Kako se osećate kao bestseler pisac u Srbiji, to zvuči veoma glamurozno, a da li je zapravo tako?
- Prvo, ja sam poslednjih 16 godina sama prodavala svoje knjige, sama sam ih promovisala i proputovala Srbiju, Republiku Srpsku, Crnu Goru i dijasporu. To je ozbiljan posao. A što se tiče bestselera, kod nas i prema tome postoji neki odijum – čim je nešto besteseler, unapred je osuđeno na etiketu prosečnosti ili lakog štiva. Svaka knjiga koja privuče nekoga ko pre toga ništa nije čitao, vredna je. Što se glamura tiče, ja za to ne znam. Idem sa svojim pozorišnim predstavama po velikim i malim salama, po provinciji, nastupam pre glumaca, kažem nekoliko reči o značaju čitanja, to je moja misija. Nikad ne govorim o svojim romanima. Govorim o svim knjigama, o boljem životu uz njih. U tome nema glamura, ali ima neke lepote. Ozariš lica u publici i kažeš im da ništa kao knjiga, bez obzira na to da li je pišeš ili samo čitaš, ne može toliko brzo da ti popravi život.
Story: Kako mirite emocije i biznis, u kojem važe gruba pravila igre?
- Bilo mi je teško isprva, bila sam malo kao Alisa u Zemlji čuda, ali onda sam, na sreću, naučila da razlikujem bitno od nebitnog. Dakle, nisam uopšte rođena za biznis, ali nekako sam uspevala da preživim u tim vodama, uz mnoge probleme. Najvažnije je to što sam posle jednog perioda zasićenosti, krize, pa i razočaranja, uspela da povratim radost stvaranja, a to je jedino važno. Sve posle toga jeste posao i nikad nije bilo lako, ali je s vremenom bivalo sve teže opstati kad si nezavisni mali izdavač.
Story: Prošle godine izašla je i vaša prva zbirka poezije pod nazivom Obećao si mi. Kada i kako ste došli na ideju da pišete i pesme?
- Prve pesme napisala sam mojoj ćerki kad je bila mala. Tako sam je zabavljala da bi ona jela grašak ili da bi zavolela zelenu salatu. Inače, u svakom mom romanu i pozorišnom tekstu postoji neka poezija, omaž poeziji i pesnicima. Na neki način i moje slike su svojevrsne pesme. Uvek sam smatrala da je poezija spektakl jezika i književnosti, jer dobra pesma u nekoliko stihova može da kaže ono za šta je prozi potrebno nekoliko stotina strana. A onda, jedne noći, pre nekoliko godina, to je grunulo iz mene. Te pesme. Zapanjila me je sopstvena iskrenost, kakvu samo poezija i može da podnese. Takođe, zapanjilo me je to što su moju Ljubavnu pesmu, koju sam samoinicijativno odrecitovala u emisiji kod Ivana Ivanovića, hiljade ljudi skinule sa interneta. To znači da se, ipak, osvrćemo za nečim lepim.
Story: Vaše slike odišu vedrim bojama, da li se na taj način branite od naše, ponekad tmurne, svakodnevice?
- Moje slike su moji autoportreti. Ja sam plaža. I sav onaj novi ljubavni nered. Moram da docrtam stvarnost koja mi nikada nije bila dovoljna. Kada me ljudi pitaju zašto radim sve to što radim, imam samo jedan odgovor: Skupo mi je da plaćam psihoanalitičara. Stvarnost je siva i tmurna, i onda sednem za štafelaj i pravim sebi neprekidno letovanje, sijestu, feštu, raspust. Ponekad, kad me ščepa seta, pogledam u neku od mojih slika i ona kao da mi viče: Hej, dođi ovamo, na sunčanu stranu, ti si ovo napravila. I bude mi bolje.
Story: Predstavama Suze su OK, Svlačenje, Poslednja šansa, Pozovi M radi užitka publika se iznova vraća. Koliko vam laska to što su one toliko popularne?
- Suze su OK igra se i posle 17 godina u Zvezdara teatru, s neponovljivom i fantastičnom Tanjom Bošković koja je, kada je te davne 1998. dobila tekst, samouvereno izjavila: Ovo ću igrati dok budem mogla da stojim! Ponosna sam na to i srećna što moje predstave čine radosnim i publiku i divne glumce s kojima sam proputovala hiljade i hiljade kilometara. Mi smo, zajedno s našom producentkinjom Majom Stojanović, kao neka otkačena putujuća pozorišna trupa.
Story: Pišete, kuvate, slikate... Kako pronalazite vremena za sebe i porodicu?
- Kad pišem, slikam i kuvam, to je moje vreme i ne treba da odvajam nikakve posebne sate za sebe. Kod mame idemo na porodični ručak jednom nedeljno i to je nešto najdivnije na svetu. A sve ostalo samo je moja panična borba da mi ne bude dosadno. Moram samu sebe da zabavim. A ako uz to zabavim i neke druge dobre ljude – fantastično! Poslednjih meseci, vreme za sebe odvajam tako što ostavim sve i odem na gimnastiku.
Nastavak intervjua pogledajte na sledećoj strani.
Story: Za vas kažu da ste žena lafica i pravi hedonista. U čemu sve uživate, šta hrani vašu dušu?
- Smeh, grlen, glasan, iz stomaka. Samo mi takvi ljudi prijaju. Oni koji umeju da se smeju i da zasmeju. Bežim kao oparena od dosadnih, napornih, gušitelja, agresivnih ili od onih koji samo kukaju. Volim da mi dođu gosti i da idem u goste. Dakle, moji stari prijatelji, društvo iz gimnazije, neka mala svakodnevna radost, to je moj stil života.
Story: Imate ćerku Milu, jeste li ponosni u kakvu je devojku izrasla, čime ste se rukovodili kada je reč o njenom vaspitanju?
- Ne volim da pričam o njoj. Što bi rekla moja mama, neka svako govori za sebe. Mogu samo da kažem ovo, ponosna sam što sam napravila ćerku koja ni najmanje nije fascinirana mnome, a to samo znači da sam sebi obezbedila najpoštenijeg i najstrožeg kritičara. Kad ona kaže da nešto ne valja, ja to odmah brišem. A kad me pohvali, što je samo kad zaslužim, rastem kao kvasac. Drugim rečima, ćerka mi je najvažniji sagovornik.
Story: Koliko je danas teško biti samohrana majka, pa još u Srbiji?
- Teško je biti roditelj, a kamoli mama koja sama gaji dete. Palo mi je na pamet pre neki dan kako nas naše mame nikada nisu pitale: Kako si? i Da li si raspoložena? i da smo mi kao roditelji potpuno drugačiji. Drhtimo nad našom decom i verovatno ih zbog te naše brige gušimo i, na neki način, činimo ranjivijim. A što se tiče samohranih majki, uzor u svemu mi je moja mama, tipični predstavnik one generacije genijalnih, mudrih i strogih žena koje su umele sa životom, srećama, nesrećama i naročito sa svojom decom. Bilo je ili strogi titovski pogled ili varjača po dupetu.
Story: Odajete utisak žene koja ponosno nosi svoje godine. Opterećuju li vas poruke koje savremeno društvo stalno šalje preko medija, a odnose se na to da treba ostati mlad, izgledati zdravo, lepše, zategnutije, bez bora?
- Prvo da vam kažem, to moje godine zvuči kao da imam sto godina. Ponosno ili neponosno, nosim samu sebe kako znam i umem. Znate, kako god da izgledate i koliko god da se trudite, deca vas odaju, a ja imam odraslu ćerku. Nema tu nikakve laži. Ali ima istine u tome što kažete, svi se trude da budu mladi jer je sredovečnost kao neka smrtna presuda, šta li? E, pa ja ne padam na te fore. Dobro je, fantastično mi je u sopstvenoj koži jer drugu nemam i ne gajim nikakve iluzije u vezi s tim. Ne osećam se ni otpisano, ni ranjeno, ni manje vredno.
Story: U čemu je draž pedesetih godina?
- Sve bi bila draž da nam se neprestano ne uvaljuju te proklete poruke o tome da u stvari nema nikakvih draži u pedesetim. A znate šta? I kad sam imala trideset godina, isto sam izmišljala život. Uvek je postojala neka mala dorada kod mene. U tom smislu, ne osećam nikakvu razliku.
Story: Postoji li nešto za šta dosad niste imali hrabrosti, a sa iskustvom i godinama koje imate želite da uradite?
- Ne bih ni sad uradila ono što dosad nisam. Ne bih skakala iz aviona, ne bih plivala na otvorenom moru, ne bih ronila rekom. Ali sa ovim iskustvom koje sada imam, pada mi na pamet samo jedno – lepo je i ne raditi ama baš ništa, a ja sebi nisam davala mnogo takvih raspusta zato što sam morala da radim. Sada bih volela da sebi priuštim neku malu ludost, na primer, da celu sledeću zimu provedem u Indiji ili na Tajlandu. Tri meseca da gledam u plavo, jedem ananas i uključim internet jednom nedeljno.
Story: Na koji način ste izlazili na kraj sa životnim iskušenjima i udarcima i jesu li vas oni menjala i u kojoj meri?
- Teški trenuci uvek me prvo rasplaču. Ali, suze su OK. Posle me prepadnu. A onda, mora da se ustane. Padala sam i ustajala mnogo puta i nisam dobijala ono što sam želela, što sam mislila da mi pripada, ali moja sreća leži u jednoj stvari – zavoliš nekako i to nemanje. To je najveća mudrost do koje sam došla.
Story: Kako ste se ranije borili sa emotivnim razočaranjima, a kako to danas činite?
- Koliko god puta da sam bila očarana, toliko sam bila i razočarana, a ko nije patio, taj nije ni živeo. Samo emocionalni invalidi uvek izlaze iz veza kao pobednici. Bilo je patnje, naravno, ali ja sam to nekako uspevala da prebrodim lakše jer imam jaku žensku porodicu, mamu, sestre, ćerku, sestričinu i zaista odlične prijatelje, a imam i kuma Mila Jokanovića koji je psihijatar (smeh) i prvi komšija. Pa, kad mi je teško, ja samo pređem kod njih. Divno je kad postoji dobar muškarac pored vas, ali nije tragedija ako ga nema. Samoća ne može nikada da bude toliko toksična kao loša osoba koja živi s vama.
Story: Umeju li muškarci danas da se udvaraju?
- Uvek je bilo careva koji umeju da se udvaraju, kao što je uvek bilo fićfirića koji u ženi vide samo sopstveni bolji odraz.
Story: Donosi li zrelost određenu dozu racionalnosti u ljubavi ili kad srce vodi priču, racio tu nema šta da traži?
- Nema to veze s godinama, već sa onim od čega ste napravljeni. Neke ptice nikad ne polete, a neke nikada skroz ne slete. Racionalnost u ljubavi? Kad to čujem, pomislim samo na jedno – biranje novca umesto emocija.
Story: Kakav bi muškarac danas mogao da osvoji vaše srce?
- Nasmejan čovek. To znači onaj koji je shvatio šta je važno, a šta je nevažno i koji je zadovoljan u sopstvenoj koži.
Story: Jeste li vi nekada nekome bili anđeo čuvar? A ko je danas vaš?
- Velja Pavlović kaže da sam ja njegov anđeo čuvar. Mnogo smo dobri prijatelji nas dvoje. Mislim da jesam anđeo čuvar mojim prijateljima i neki od njih moji su anđeli čuvari, a da o tome pojma nemaju, što je najdivnije.
Story: Jesu li vam muškarci često davali obećanja koja kasnije nisu mogli da ispune?
- Muškarci koji su se ogrešili o mene, na kraju su se, kako se ispostavilo, uvek samo o sebe ogrešili.
Story: Da li ste trenutno emotivno ispunjeni?
- Ispunjena sam emotivno, potpuno. Ali to nema nikakve veze sa zaljubljenošću.
Story: Možete li sebe da zamislite u braku?
- Ne mogu, sigurno. Mislim da posle tragedije koju sam imala u 29. godini, kad je umro moj voljeni, plemeniti, divni muž, nikada nisam ni razmišljala ozbiljno o braku.
Story: Da li je i dalje vaš moto: Nije važno biti u pravu, važno je biti srećan. Da li biste mogli da kažete za sebe da ste srećna žena?
- Naravno da je još to moj moto i, verujte mi, ništa pametnije od toga nisam u životu smislila. Ne znam da li bih sebe mogla da nazovem srećnom ženom, ali nikada neću odustati od ideje da nema sreće nigde oko nas i da je nemoguće da ona postoji ako je sami ne umesimo.
