Story: Bije vas glas da ste u poslu veliki perfekcionista. Da li je to tačno?
- Ma, još je gore. Ne samo da tražim nemoguće nego često odbacujem neke primarne rezultate kako bih proverio da li postoje još neki. Verovatno je to nekada mnogo naporno, ali ne smatram to manom. Treba isprobati sve, proveriti sva prva rešenja, da čovek vidi da možda ne greši, da kupi od nekog drugog, prepozna nečiju drugu ideju, posluša, da ćuti, razmišlja u korespondenciji s drugim. To se sve desilo na ovom filmu, mnogo puta saslušao sam druge.
Nina Janković: Priželjkujem ulogu majke
Story: U beogradskim pozorištima igrate u klasičnim komadima, kao što su Glembajevi, Derviš i smrt, Ivanov. Reditelji vas vide u teškim dramskim ulogama, a kako vi doživljavate sebe? Šta vam najbolje leži i priželjkujete li neku ulogu?
- Iskreno, vrlo su me nepravedno mimoišle komedije, mada imam dva naslova u Skoplju koja gravitiraju prema tome. Mislim da se tu najbolje snalazim. U jednom trenutku počeo sam da nosim sve te terete sveta u kome živimo, svih tih klasičnih likova koji bi da ga poprave. To je nešto što meni odgovara, u smislu stalnog preispitivanja sopstvenih vrednosti i sveta koji nas okružuje, ali s druge strane, ako u tome nema puno radosti, zadovoljstva i humora, onda je to besmisleno.
Story: Igrate naslovnu ulogu u Ivanovu, Hamletu na ćirilici, kako ga zovu. Po čemu je taj lik značajan za naše vreme?
- Po tome što ga ne rade često, iz istih razloga koje sam spomenuo malo ranije. Ne bih ga opterećivao etiketama – kad kažeš Hamlet, svi moramo da strepimo i budemo uplašeni od toga. Nekako mi to zvuči previše pretenciozno. A kad kažu Hamlet na ćirilici, još je gore. Uglavnom, to je veoma kompleksan lik, ali koji čovek to nije? Čehov je tu najdalje otišao u svojoj nedramskoj strukturi, ali pruža ogroman prostor da čovek bude to što jeste – običan čovek, sa svim slabostima, a ne heroj. Ono što je veoma specifično kod ovog komada jeste to što proces rada na Ivanovu ne prestaje s igranjem predstava, nego će trajati vrlo dugo i tome se izuzetno radujem.
Story: Danas se često govori o teškom položaju glumaca, kao i ljudi uopšte. Kako vi to vidite i šta ne volite u svom pozivu?
- Pozicija glumaca mora biti isto tako teška kao što je za bilo kog čoveka. On ne sme biti odvojen od društva, mora biti duboko ukorenjen u njega i pored toga što to tako ne izgleda. Zbog karaktera svog posla, dok je na sceni, glumac je pola metra iznad nas. A zapravo, on mora biti bar pola metra ispod ljudi i društva u kojem živi, mora da oseća stvarnost i probleme, nadu običnog čoveka. U to duboko verujem i mislim da to jedino ima smisla. Težak je položaj svakog čoveka koji misli i nastoji da se adaptira u svetu u kome živi.
Ema i Goran Bregović: Ne znam tačno čemu služi otac
Story: Ostaje li vam dovoljno vremena za porodicu i sebe samog?
- Bilo bi besmisleno da nije tako. Gluma jeste važna, ali bez svega ostalog, postala bi samodovoljna. Moraš podeliti sve to s nekim ko ti je veoma blizak, a porodica je najbliža.
Story: Nije tajna da ste miljenik ženskog dela publike, kako reagujete kad to čujete?
- To mi je potpuno nerazumljivo. Publika voli da dolazi na moje predstave i veoma je tolerantna prema meni. Na neki način uvek razume ono što pričam, a to je velika privilegija.
