Miljenik publike, kritike i reditelja, čest gost na scenama beogradskih pozorišta, markantni Nikola Ristanovski (47) uskoro će se publici predstaviti u crnohumornoj komediji Igla ispod praga, koji u naše bioskope stiže nakon premijere 12. decembra u Sava centru. U rediteljskom prvencu Ivana Martinovića, koji je i crnogorski kandidat za Oskara, Ristanovski igra s glumcima iz čitavog regiona – Sekom Sablić, Bogdanom Diklićem, Ljubomirom Bandovićem, Leonom Lučevim, Draganom Dabović... Za Story govori o liku sveštenika Petra i saradnji s kolegama, otkriva šta ga decenijama drži zaglavljenog u glumi i zašto nikada ne bi menjao profesiju.
Iva Štrljić iskreno o ljubavima i izneverenim očekivanjima: Ne plašim se da ću ostati sama
Story: Igrate tvrdoglavog popa Petra u filmu Ivana Marinovića Igla ispod praga. Kakav je to lik?
- Nikad ne umem da objasnim lik, a kada bih to znao, verovatno ne bi bilo potrebe da ga igram. Veoma je teško odrediti da li je neko dobar ili loš, veliki ili mali... Nije lako opisati lik, a sve je više karaktera koji su i jedno i drugo i nešto treće, a upravo to me zanima u glumi. Pop Petar brani neke svoje stavove, principe, strahove, radosti, čežnje, ljubavi, ali on uvek sumnja u ono što brani. Ispostavi se da je on još jedan od likova u večitoj ljudskoj dilemi.
Story: U svetu u kome je novac najvažniji, Petar se bori protiv vetrenjača. Da li se i sami ponekad tako osećate?
- Svako razuman nalazi se u raskoraku između materijalističkog i sveta ideja, za koji slutimo da postoji. Po tome Petar je vrlo blizak svakom čoveku, pa i meni. Teško je reći da se on bori protiv tog sveta, pre protiv sebe u tom svetu. Naravno, tu bitku nikad ne može da dobije.
Story: U filmu ste sarađivali s ekipom iz celog regiona, ko je na vas ostavio poseban utisak?
- Nikada nisam radio s toliko utisaka. Predivni partneri, tačna podela, vrlo bliska saradnja, veliko razumevanje, isti smisao za humor, bez obzira na to da li su to zaista veličine ili neki ljudi koji se prvi put pojavljuju. Reditelj je pokazao neverovatnu sposobnost da okupi ljude sličnog senzibiliteta oko jedne teme i to je jedan od najvažnijih trenutaka što se tiče postojanja ovog filma. Od prvog do poslednjeg glumca, svi su na mene ostavili zaista snažan utisak i naučio sam mnogo toga.
Story: Verujete li da region povezuje ono što nazivaju zajedničkim kulturnim prostorom ili je ta saradnja neophodna zbog malih tržišta?
- Ne zanimaju me mala ili velika tržišta. Verujem u to da ljudi koji se razumeju, govore vrlo sličnim jezicima, imaju jedan mentalitet, isto podneblje, slične strahove i nadanja, treba da sarađuju i pričaju zajedničke priče. To ne može omeđiti niti rat, niti granica, niti planine, niti more. Priče su nam zajedničke i treba zajedno da ih ispričamo, u to nema sumnje.
Saša Matić: Porodica je moje najveće utočište
Story: Svojevremeno ste rekli da kao dete niste maštali da postanete glumac, da ste teško upisali Akademiju i zapravo zaglavili u glumi. Mislite li i danas tako i možete li uopšte da se zamislite u nekoj drugoj profesiji, recimo arhitekturi koju ste upisali kao rezervu?
- Ne znam. Još sam zaglavljen u ovom poslu koji neobično volim. Ono što znam jeste da bih u svemu tražio isti kvalitet, neke kriterijume koje sam našao u ovoj profesiji – isto zadovoljstvo, nadanja, perspektive. Nikad se ne zna šta je čovek zapravo po zanimanju. Dok glumim, imam utisak da radim i nekoliko drugih poslova koji idu pod tu kapu. To i jeste privilegija moje profesije.
Story: Bije vas glas da ste u poslu veliki perfekcionista. Da li je to tačno?
- Ma, još je gore. Ne samo da tražim nemoguće nego često odbacujem neke primarne rezultate kako bih proverio da li postoje još neki. Verovatno je to nekada mnogo naporno, ali ne smatram to manom. Treba isprobati sve, proveriti sva prva rešenja, da čovek vidi da možda ne greši, da kupi od nekog drugog, prepozna nečiju drugu ideju, posluša, da ćuti, razmišlja u korespondenciji s drugim. To se sve desilo na ovom filmu, mnogo puta saslušao sam druge.
Nina Janković: Priželjkujem ulogu majke
Story: U beogradskim pozorištima igrate u klasičnim komadima, kao što su Glembajevi, Derviš i smrt, Ivanov. Reditelji vas vide u teškim dramskim ulogama, a kako vi doživljavate sebe? Šta vam najbolje leži i priželjkujete li neku ulogu?
- Iskreno, vrlo su me nepravedno mimoišle komedije, mada imam dva naslova u Skoplju koja gravitiraju prema tome. Mislim da se tu najbolje snalazim. U jednom trenutku počeo sam da nosim sve te terete sveta u kome živimo, svih tih klasičnih likova koji bi da ga poprave. To je nešto što meni odgovara, u smislu stalnog preispitivanja sopstvenih vrednosti i sveta koji nas okružuje, ali s druge strane, ako u tome nema puno radosti, zadovoljstva i humora, onda je to besmisleno.
Story: Igrate naslovnu ulogu u Ivanovu, Hamletu na ćirilici, kako ga zovu. Po čemu je taj lik značajan za naše vreme?
- Po tome što ga ne rade često, iz istih razloga koje sam spomenuo malo ranije. Ne bih ga opterećivao etiketama – kad kažeš Hamlet, svi moramo da strepimo i budemo uplašeni od toga. Nekako mi to zvuči previše pretenciozno. A kad kažu Hamlet na ćirilici, još je gore. Uglavnom, to je veoma kompleksan lik, ali koji čovek to nije? Čehov je tu najdalje otišao u svojoj nedramskoj strukturi, ali pruža ogroman prostor da čovek bude to što jeste – običan čovek, sa svim slabostima, a ne heroj. Ono što je veoma specifično kod ovog komada jeste to što proces rada na Ivanovu ne prestaje s igranjem predstava, nego će trajati vrlo dugo i tome se izuzetno radujem.
Story: Danas se često govori o teškom položaju glumaca, kao i ljudi uopšte. Kako vi to vidite i šta ne volite u svom pozivu?
- Pozicija glumaca mora biti isto tako teška kao što je za bilo kog čoveka. On ne sme biti odvojen od društva, mora biti duboko ukorenjen u njega i pored toga što to tako ne izgleda. Zbog karaktera svog posla, dok je na sceni, glumac je pola metra iznad nas. A zapravo, on mora biti bar pola metra ispod ljudi i društva u kojem živi, mora da oseća stvarnost i probleme, nadu običnog čoveka. U to duboko verujem i mislim da to jedino ima smisla. Težak je položaj svakog čoveka koji misli i nastoji da se adaptira u svetu u kome živi.
Ema i Goran Bregović: Ne znam tačno čemu služi otac
Story: Ostaje li vam dovoljno vremena za porodicu i sebe samog?
- Bilo bi besmisleno da nije tako. Gluma jeste važna, ali bez svega ostalog, postala bi samodovoljna. Moraš podeliti sve to s nekim ko ti je veoma blizak, a porodica je najbliža.
Story: Nije tajna da ste miljenik ženskog dela publike, kako reagujete kad to čujete?
- To mi je potpuno nerazumljivo. Publika voli da dolazi na moje predstave i veoma je tolerantna prema meni. Na neki način uvek razume ono što pričam, a to je velika privilegija.
