Story: Kako si se pripremao za ulogu Pece?
Đorđe Živadinović Grgur: Meni je već na kastingu za ulogu bilo jasno da bi ovo mogao da bude zanimljiv i izazovan zadatak, posebno jer ja nemam mnogo iskustva pred kamerom, a jako me privlači.
Tekst najduže scene, gotovo monološke, od nekoliko strana ispovednog i emotivnog sadržaja me je prilično angažovao, a kada sam dobio ulogu i pročitao ceo scenario, pomislio sam kako je zaista dobro da je moja prva veća uloga zapravo izazovna i složena, i bio sam radostan što ću imati kvalitetan materijal za igranje.
U najvećoj meri sam analizirao lik, naravno, kroz napisani tekst, a pre svega kroz odnose sa ostalim likovima, posebno sa ocem i Aleksandrom, inspektorom kojeg igra Vuk Kostić, s kojima sam najviše i snimao, kao i postavljanjem sebe u tzv. date ili predložene okolnosti. Svakako, probe i razgovori s rediteljem bili su mi veoma značajni, kao i konstruktivni predlozi kolega na snimanjima."
Story: Šta od Pece možemo da očekujemo u narednim epizodama?
Đorđe Živadinović Grgur: Petar je zanimljiv lik, zato što se konstantno nalazi pred nekakvom etičkom vagom, ali njemu fali intimne, suštinske hrabrosti da uradi ono za šta zna da je ispravno. Milena Marković, jedna od najvećih srpskih pesnikinja, kaže u svojoj pesmi da 'strah je najgore mesto'...
A on upravo živi u kuli od strahova, zbog porodičnih okolnosti u kojima je živeo kao i onih koji su ga zadesili. A ako za sve postoji pravi trenutak koji ne prepoznamo, loše procenimo ili ga propustimo, moraćemo da snosimo odgovornost. Tako će i moj lik morati da preuzme odgovornost za sve što je učinio ili nije učinio, a imao je priliku."
Nastavak pročitajte na sledećoj strani...
Story: Tvoj lik krije tajnu od svog oca. Kada bi se našao na mestu njegovog prijatelja, kako bi ga posavetovao kada bi saznao u kakvoj se situaciji nalazi?
Đorđe Živadinović Grgur: Izbegavam da savetujem ljude, pa čak i prijatelje. Uglavnom im govorim da je najbolje da napapirče sve prednosti i mane potencijalnih rešenja problema, ali da je najvažnije da slušaju unutrašnji instinkt i da budu oprezni, i da uvek sami odluče o čemu god se radilo. Kao što sam rekao već, svako treba da preuzme odgovornost za ono što čini ili ne čini.
Lik koji ja igram je zaista u ozbiljnoj situaciji, s velikim problem s obzirom na kontekst u kome se nalazi, ali mislim da bih ga uvek ohrabrivao da se suoči sa strahovima i učini ono za šta zaista misli da je etički ispravno, bez obzira na sve otežavajuće okolnosti. Retko šta je brzo i jednostavno u životu, a da je uz to pavilno i poučno."
Story: Do sada, publika je pogledala tri epizode serije "Ubice mog oca", i mnogi su nestrpljivi da saznaju, između ostalog, i da li će još dugo odnos između Aleksandra Jakovljevića (Vuk Kostić), Marije (Katarina Radivojević) i Jelene (Nina Jankvić) biti ovoliko turbulentan... Da li će Aleksandar uspeti da ostvari vezu sa Jelenom?
Đorđe Živadinović Grgur: Kao i u svakoj seriji ovog žanra, pored glavne priče, da bi triler bio intenzivniji, mora da postoji i neka "kvaka" ili slaba tačka protagoniste. U ovoj seriji jedna od tih tačaka je nerešeni ljubavni odnos sa te dve žene.
Ako bismo posmatrali to sa stanovišta feminizma, Aleksandar čini ozbiljne šovinističke postupke i još će ih činiti, jer na neki način manipuliše i "ne igra otvorenih karata", a sa durge strane, priroda njegovog posla i konkretne situacije u kojima se nalazi čine odnos gledaoca ambivalentnim.
Kada pomisliš da je taj način ponašanja prema ženama užasan, u sledećem trenutku možeš da prepoznaš običnog čoveka sa slabostima koje mogu da budu deo svakog od nas. Mislim da je jasno da će ovaj trougao do kraja serije ostati aktivna, promenljiva baza dešavanja."
Story: Kako bi opisao seriju "Ubice mog oca" nekome ko još nije gledao?
Đorđe Živadinović Grgur: Ovo je žanrovski, estetski i narativno drugačija serija od svih koje smo do sada mogli da gledamo u domaćoj produkciji. Reditelj Predrag Antonijević dugo je radio u Americi, i pokušao je da donese pred gledaoce, zajedno sa celom ekpiom divnih saradnika, savremenu priču blisku CSI serijalima i kontekstualizuje je ovde i sada.
Događaj oko kog se razvija fabula prve sezone je ubistvo mlade devojke, ćerke bogatog biznismena, a šta se sve tokom serije dešava i otkriva od strane retko pravdoljubivih lica u društvu gde sve može da se kupi, možda može da bude zanimljivo svakome ko do sada nije već pogledao seriju..."
Nastavak pročitajte na sledećoj strani...
Story: Da li si na projektu tek upoznao nekoga od kolega glumaca, i kako je prošao taj susret?
Đorđe Živadinović Grgur: Zapravo, poznavao sam vrlo malo glumaca s kojima sam radio seriju, posebno zrelijih. Na primer, Nebojšu Glogovca sam upoznao ranije jer smo snimali seriju 'Ravna gora', ali nismo nikada tamo bili zajedno u kadru, što se sada ipak desilo i bilo mi je vrlo drago, bez obzir što je trajalo kratko, jer mislim da je on jedan od naših najboljih glumaca od koga može mnogo da se nauči.
Najviše sam snimao s Vukom Kostićem i to je bio jedan prilično lep i kvalitetan kolegijalni odnos. Posebno mi je drago da sam imao priliku da intenzivno radim s Peđom Bjelcem, koji mnogo više radi u inostranstvu nego ovde.
Najmanje što sam očekivao je da on mene pozove telefonom i pita da li želim da se individualno nalazimo, razgovarmo i radimo na scenama. To je doprinelo mnogo učinkovitijem radu na samom snimanju. U svakom slučaju, moje iskustvo sa čitavom ekipom bilo je sjajno."
Nina Janković: Priželjkujem ulogu majke
Story: Da li postoji neko, sa domaće ili strane glumačke scene, sa kim bi voleo da se nađeš na filmskom platnu, i koji bi žanr bio u pitanju?
Đorđe Živadinović Grgur: Nemam omiljeni filmski žanr, bitno mi je da film ima preduslove da bude kvalitetan – da ima poentu i da je ga je ekipa radila jer je se tiče, da je reditelj pažljivo i precizno artikulisao ideju koja je krenula 'iz stomaka', da su taj mamac zagrizli glumci i svi ostali koji rade i da se filmom zaista želi da kaže nešto važno.
Ipak, ako se osvrnem na ovo što sam rekao, mislim da bi ovo najpre bila neka drama. A što se tiče stranih glumaca, ima zaista mnogo divnih, posvećenih ljudi, ali te maštarije bi mogle da se raspišu na nekoliko strana.
Što se tiče domaće scene, jako bih voleo da se sretnem u nekom projektu sa Jasnom Đuričić, Vesnom Trivalić, Mirjanom Karanović, Milenom Dravić, Aleksandrom Berčekom, Mikijem Manojlovićem, opet i uvek Nebojšom Glogovcem, Draganom Mićanovićem, naravno i sa svojim profesorom Svetozarom Cvetkovićem..."
Nastavak pročitajte na sledećoj strani...
Story: Koja je, po tvom mišljenju, najemotivnija scena ikada snimljena?
Đorđe Živadinović Grgur: Ovo je ozbiljno teško pitanje... Svašta sam gledao, i mnogi od tih filmova su bili prilično emotivni, do suza, samo što su te emocije bile različitih kvaliteta, različtih vrsta, i to su bile scene iz filmova 'Lov', 'Društvo mrtvih pesnika', "'Panov lavirint', 'Sanjari', 'Život je lep', 'Moramo da pričamo o Kevinu', 'Ples u tami', 'Dogvil', 'Ja sam ubio svoju majku', 'Mamica'...
To su divni filmovi i svaki ima neke emotivne vrhunce. Naravno, ima ih još mnogo. Od domaćih filmova bih možda izdvojio 'Život je lep', 'Beli, beli svet', sveži Grlićev 'Ustav Republike Hrvatske' i naravno 'Pored mene', film na kome je radilo previše meni dragih ljudi i ispred, i iza kamere, a koji je pokazao šta znači iskreni entuzijazam i ogromna volja."
Vuk Kostić prvi put javno o velikom gubitku: Imam veliku bol i nisam je dobro podneo...
Story: Koju ulogu smatraš svojim do sada najvećim glumačkim uspehom, a koja ti je najteže "pala"?
Đorđe Živadinović Grgur: Iako igram u više predstava u pozorištu, ne mislim da sam do sada još uvek napravio neki vrhunski glumački uspeh u smislu nečega što treba posebno isticati. Igram u predstavama koje se bave značajnim temama i koje se tiču i pojedinca, ali i našeg društva uopšte, i moram da priznam da nema zadatka koji mi je bio odveć lagan ili najteže 'pao'.
Glumački posao je takav da svaki put sve mora i treba ispočetka, naravno ne zanemarujući prethodno iskustvo, ali potpuno čisto i spremno za nove procese i nove informacije, pristupe i istraživanja. Na primer, predstave 'Muškarčine' i 'Crvena: Samoubistvo nacije' nastajale su na sličan način, ali su moji zadaci i pozicije bile drugačije i ja sam se osećao sasvim drugačije u tim procesima.
Rad na 'Gamma Cas'-u bio je jedan od kreativnijih, na 'Žudnji' najintimniji i najiskreniji... Da sumiram, nema šta tu da 'pada', ni lako, ni teško, treba samo posvećeno i vredno da radiš ono što voliš da bi jednom eventualno mogao da kažeš da je upravo tvoj rad najveći glumački uspeh koji je iznedrio partikularne uspešne uloge.
