Heroina domaće kinematografije i pozorišta, Jelisaveta - Seka Sablić, još jednom je obradovala televizijsku publiku svojom briljantnom ulogom vrcave Natalije u seriji Kuku Vaso koja se od decembra meseca prošle godine emituje na televiziji Pink. Jedna od najznačajnijih umetnica srpskog glumišta poreklom je Jevrejka, a rođena je 13. juna 1942. godine u Beogradu. Majka joj je bila domaćica, dok joj je otac imao krojačku radnju u Mutapovoj ulici. Završila je Osnovnu školu Sveti Sava, nakon koje je pohađala Četrnaestu beogradsku gimnaziju. Još u srednjoškolskim danima Seka je počela da se bavi glumom u amaterskom Pozorištu Dadov, čiji je i jedan od osnivača. Nakon što je diplomirala glumu u klasi profesora Mate Miloševića na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu 1965. godine, debitovala je u predstavi Pepeljuga Aleksandra Popovića u Pozorištu Boško Buha, a odmah potom usledile su njene kultne role u Ateljeu 212. Četiri godine nakon što je diplomirala, prvi put se pojavila na filmu, u crnohumornom ostvarenju Vrane, rediteljskom prvencu Gordana Mihića i Ljubiše Kozomore. Uz retke izuzetke Sekinu karijeru obeležile su komične uloge, poput legendarne pijanistkinje Kristine u filmu Maratonci trče počasni krug, za koju je nagrađena Zlatnom arenom na Filmskom festivalu u Puli. Nezaboravne su i njene role u filmovima Kako sam sistematski uništen od idiota, Davitelj protiv davitelja... Uporedo sa filmskom i pozorišnom karijerom Sablićeva je uspešno radila i na televiziji, u serijama Bolji život, Srećni ljudi, Ljubav navika panika... Ipak, tokom svoje gotovo pola veka duge karijere, slavna glumica uspešno je krila svoj privatni život u kojem je s ponosom isticala jedino to što je s trideset četiri godine postala majka sina Stefana, danas uspešnog pozorišnog reditelja. Dok se raduje zajedničkoj saradnji sa svojim naslednikom u predstavi Arsenik i stare čipke, čija je premijera zakazana za 1. april u Ustanovi kulture Vuk Karadžić, i u trenutku kada uživa u pozitivnim komentarima serije reditelja Slobodana Šuljagića Kuku Vaso, glumica u intervjuu za Story otkriva brojne pojedinosti iz svog intimnog života.
Story: Kakvo vam je iskustvo donelo snimanje serije Kuku Vaso?
- Smešno mi je da u ovim godinama govorim o nekim novim iskustvima. Mada moram priznati da svaki novi posao donosi nešto novo i drugačije. Još od serije Ljubav navika panika, sa velikim zadovoljstvom sarađujem sa rediteljem Slobodan Šuljagićem koji je zapravo pravi kreator ove vrste televizijskog programa. Sa uživanjem gledam svaku epizodu serije Kuku Vaso, a nadam se da se tako osećaju i gledaoci televizije Pink.
Story: Jeste li i u privatnom životu proračunati kao što ste u ulozi Natalije?
- Priznajem da ste me provalili. (smeh)
Story: Publika vas je zavolela kroz komične uloge koje ste igrali. Ima li istine u tome da su tako okarakterisani glumci komičari privatno znatno ozbiljniji?
- Glumci su veoma ozbiljni ljudi. Kroz svoje školovanje i karijeru oni prolaze sa sumnjama, povredama, stresovima... Nekada znaju da budu izgubljeni, a onda nekad bahati i samouvereni. Ipak, to nije mala cena za krajnji rezultat koji se dobije i koji se nakon napornog rada pojavi. Govorim o pravim glumcima, među koje se danas svrstavaju i naturščici, amateri, diletanti i šalabajzeri. Publika više ne može da razlikuje kvalitet, i rekla bih, stvoren je veoma sumnjiv ukus kod gledalaca. Na kraju, nemam ništa protiv toga, to je sasvim u redu. Odgovor je da su komičari, to jest oni poput mene, veoma ozbiljni ljudi.
Story: Šta vam je motivacija da danas igrate istim tempom kao na početku karijere?
- Ne mislim o motivu, jednostavno se ponašam prirodno. Mogu, i još se palim na ulogu. A uostalom i šta bih drugo radila?
Story: Kako sa ove distance gledate na svoje početke u Pozorištu Dadov?
- Dadov i uopšte amaterizam, neophodni su jednom društvu. To su mesta gde se okupljaju mladi ljudi kojima se tu daje prilika da se međusobno upoređuju i ispituju sebe. U toku tog procesa se obrazuju i to je dobar način da kvalitetno provedu svoje slobodno vreme. U najvećim sredinama postoje amaterska pozorišta, gde se čak i starim ljudima pruža utočište i prilika da se druže. U Dadovu sam započela svoj profesionalni život, kao i mnogi drugi glumci, bila sam veoma ozbiljna i puna nade i samopouzdanja.
Story: Šta biste savetovali Seki na početku karijere?
- Sada bih sebi rekla da je trebalo da smanjim emocije, odbacim sentiment i patetiku i da budem racionalnija, ali je vreme u kojem sam odrastala bilo takvo. Ipak, svaki karakter diktira čovekovu sudbinu.
Story: Da možete nešto da promenite u dosadašnjem životu i karijeri, šta bi to bilo?
- Niti mogu, niti hoću. Nekad mi je žao što nisam rođena na nekoj drugoj geografskoj tački gde se ostvaruju grandiozne uloge, veliki projekti, oni kojima se divimo na Festu i u velikim teatrima. Dakle, veliki svet u svakoj profesiji daje velike mogućnosti. I ako ti profesija obeležava smisao života, onda ljudi treba da idu tamo gde mogu da se maksimalno ostvare.
Story: Koliko vas je promenila uloga majke? Priželjkujete li da se uskoro ostvarite i u ulozi bake?
- Moj sin Stefan ima trideset tri godine, oženjen je i smešno mi je ovo pitanje. Valjda ću jednom biti nekome baba, a ne samo baba, kako je rekao Duško Radović. (smeh) Pa to je privatnost. Dete treba da se rađa tiho, pobožno i isto tako da se podiže. Treba imati mnogo sreće i pameti, a najviše ljubavi da ti to sve uspe.
Story: Vaš sin Stefan veoma je uspešan reditelj, da li ga savetujete s obzirom na to da se bavite istim poslom?
- Ja sam veliki profesionalac i mislim da i moj sin Stefan ide istim putem. Sigurna sam da je veoma ozbiljan i verujem da će postati odličan zanatlija. Trudim se i da se ne mešam, mada mada verujem da ga potajno špijuniram i kontrolišem. Ali i on ima mnogo poverenja u mene pa se ne ljuti ako sam ponekad malo agresivna i dosadna. Čuti i sasluša sve šta kažem, a dalje je na njemu.
Story: Kakav je osećaj kada sarađujete sa njim u pozorištu, s obzirom na to da je Stefan veoma uspešan reditelj?
- To su nezaboravna iskustva i zaista uživamo u zajedničkoj saradnji, upravo radimo predstavu Arsenik i stare čipke. Biće to zaista urnebesna komedija na novoj sceni Ustanove za kulturu Vuk Karadžić sa sjajnom glumačkom podelom. Gorica Popović i ja tumačimo likove starih gospođa, a igraju još i Mladen Andrejević, Bane Zaremski, Boris Milivojević, Nikola Vujović, Nenad Milovanović... Zato poručujem čitaocima: Dođite!
Danilo Mašojević
