Podjednako upečatljiv u svojim ulogama, kao i van scene, Predrag-Miki Manojlović je glumac i čovek koji svojom pojavom i stavom ostavlja nezaboravan utisak. Odavno je stekao luksuz glumačkog izbora pa je vrlo retko pristajao na kompromise. Suočio se sa svim svojim demonima, prevazišao urođenu stidljivost, strah od letenja i, kako kaže, sve njegove želje uglavnom su bivale ispunjene.
Iz prvog braka Miki ima ćerku Čarnu, po profesiji rediteljku, a druga supruga i koleginica Tamara Vučković, njegova životna ljubav, podarila mu je sada sedmogodišnjeg sina Ivana. Manojlovićev povratak na daske beogradskog teatra ulogom Molijera na sceni JDP-a 2004, nakon dvanaest godina odsustvovanja, učinio je da publika, željna njegovih bravura, ponovo pohrli u pozorište.
Njegove TV role pamte se sve do danas, od Paje u Otpisanima 1974, preko Mikija Rubiroze u nezaboravnom ostvarenju Grlom u jagode 1976. do Vuka Karadžića 1988, od kada je i odsustvovao s naših malih ekrana. Sada, dve decenije kasnije, gledamo ga u serijalu Na terapiji, televizije FOX. Njegovo ime na špici brojnih domaćih i stranih filmova garantuje kvalitet, a na našem bioskopskom repertoaru trenutno se nalazi bugarsko ostvarenje Svet je veliki i spasenje je iza ugla, u kome on tumači glavnu ulogu.
Story: Nakon brojnih festivala i nagrada, film Stefana Komandareva je nedavno doživeo i svoju beogradsku premijeru. Izgleda da vam ni bugarski jezik nije predstavljao prepreku da, kako se ističe, ostvarite jednu od najinspirativnijih uloga?
- Odluka da pokušam da savladam bugarski jezik kako moja filmska slika ne bi bila sinhronizovana, bila je hrabra. Bio je to neizvestan, dug i težak rad. Baj Dan je lik iz romana Ilije Trojanova po kome je snimljen ovaj film i on je Bugarin. Poziv da se upustim u avanturu posebnog rizika igre na tom jeziku prihvatio sam sa željom da se ne postidim ni pred jednim bugarskim gledaocem jer bi svaki od njih, u slučaju mog bilo kakvog stranog akcenta, mogao da se upita zašto glavni lik ne govori bugarski.
Story: Ukoliko biste i sami u potrazi za uspomenama krenuli na putovanje kroz prošlost, poput junaka u ovom filmu, šta je to što biste voleli da zaboravite, a šta ono što biste zauvek sačuvali u svom sećanju?
- Želje se često ne usklađuju sa moćnostima. Moćnosti i vrste želja su neograničene. Mnogo toga lošeg se više i ne sećam, puno toga dobrog se ne sećam. Opet, ponekad imam osećaj da se svega sećam. Sve što je bilo, ostavilo je traga u meni.
Katkad retko, a ponekad učestalo vidim ljude koji više ne postoje, ne pokušavajući da ih potisnem iz sećanja. Moje su želje uglavnom bivale ispunjene i ne mogu se vajkati kako nisam imao sreće ili da sam rođen u loše vreme. I danas je tako. Ako nešto želim, to i ostvarim.
Story: Igrate na francuskom, srpskom, italijanskom, nemačkom, hrvatskom, engleskom. Kako se prebacujete s jednog na drugi jezik, a da pri tom ne izgubite ništa od onih finesa koje razlikuju majstora od prosečnog glumca?
- Ako je tako, ne znam kako.
Story: Majka vam je crnogorskog, a otac srpsko-francuskog porekla. Možda ste zahvaljujući tome što se u vama meša krv sa različitih meridijana stekli tu nesvakidašnju sposobnost svičovanja i transformacije?
- Ne računajući srpski, hrvatski a od ovih dana eto još jedan, najnoviji crnogorski jezik, koje nosim u sebi, strani jezici su me oduvek neobično privlačili. Moguće je da se dar osvajanja stranih jezika nasleđuje. Možda sam ga nasledio od predaka, Janje, Pere, Katice, Milana i Todora Manojlovića ukrštenih sa francuskim porodicama Colin i Prudon koji su, opet, ukršteni sa porodicom Beck.
Kad im dodam Kapisode i Dokniće sa uticajima narečja i života Hercegovine i Crne Gore, ne čudi što moj sin Ivan Manojlović sa sedam godina, osim srpskog, podjednako dobro govori i francuski. To ga čini bogatijim jer jezici razvijaju apstraktno mišljenje i nema kraja njihovom savlađivanju.
Story: Trenutno vas gledamo u seriji Na terapiji TV Fox kao psihijatra Ljubomira Božovića. Šta je za vas najbolja psihoterapija?
- Terapeut s kojim mogu o svemu da razgovaram.
Story: Kako ste odlučili da nakon više od dve decenije ponovo zaigrate na srpskoj televiziji?
- Odličan scenario, želja da sa divnim glumcima i mladom ekipom visoko podignemo nivo televizijske drame. Da je vratimo i izvučemo iz programske pomijare prohujalih godina. Terapija je ozbiljan iskorak u polje istraživačkog sadržaja i forme. Srpska televizija engleskog imena Fox, jedina je prihvatila ponuđeni scenario i celokupnu ekipu.
Dolazim do zanimljivog zaključka kako duboki zaron u taj televizijski slivnik u Srbiji vrši Fox, a ne televizije sa nacionalnim imenima koje ljudi, nepoznavaoci stranih jezika, za razliku od reči fox, razumeju.
Story: U tom serijalu sarađujete sa suprugom Tamarom Vučković s kojom ste radili samo jednom, pre 17 godina. Jeste li ovoga puta jedno u drugom otkrili nešto novo, drugačije?
- Tamaru sam sreo dok sam radio predstavu Zločin i kazna. Sećam se da sam javno govorio o budućoj premijeri i rekao kako sam sreo veoma talentovanu mladu glumicu Tamaru Vučković. Ni sanjao nisam da će Tamara postati i ostati moja životna ljubav, da će poći sa mnom u inostranstvo, a još manje da ćemo dobiti sina.
Ona mi je najveća podrška u svim mojim profesionalnim izborima. Bez nje, ni ja ne bih bio ovakav kakav jesam, bez nje bio bih ko zna gde, utapajući se u ne znam koga i zapuštajući svoje korene nimalo ne bih doprinosio drugim kulturama, kao ni one meni. U vremenskom periodu od 1992, od Zločina i kazne do Terapije 2009. godine, Tamarini i moji profesionalni putevi nisu se ukrštali. Šteta! Dokaz tome jeste i ovaj naš ponovni glumački susret.
Story: Šta je presudno da bi odnos, spona između dvoje ljudi, trajao i bio kvalitetan?
- Srećna ljubav.
Story: Upravo u komadu Zločin i kazna glumili ste Fjodora Mihajloviča Dostojevskog, a pre izvesnog vremena dobili ste priliku da u filmu Duhovi Sankt Peterburga dočarate lik slavnog pisca. Koliko vam je značila ta rola?
- Reditelj Đulijano Montado, majstor sveukupnog razumevanja današnjeg sveta, italijanski intelektualac par ekselans, dao mi je šansu koju nisam mogao da propustim. Scenario o četiri dana života Fjodora Mihajloviča Dostojevskog bio mi je osnova za daleko putovanje neistraženim prostorima mašte.
Pored Đulijana i Enija Morikonea koji je napisao muziku, a čiji je poslednji muzički broj ravan vrhuncima kojima je zadužio filmsku sliku, pamtim Rim i premijeru. Posle nje, još u polumraku, prišao mi je predsednik Republike Italije Đorđo Napolitano i, rekavši hvala, čvrsto me zagrlio, tako da sam na obrazu osetio njegovu suzu. Nije ovo jedini nezaboravan trenutak vezan za ovaj film, ali ga ističem jer je po mnogo čemu neuobičajen.
Story: Snimili ste neke filmove, kao što je Mesar, za koje tvrdite da su loši. Kako objašnjavate tu činjenicu, pošto ste izjavili da ste se odlaskom s ovih prostora izborili za luksuz da ne pravite kompromise?
- Luksuz glumačkog izbora osvojio sam u prethodnoj državi, davno pre odlaska. Mesar je svakako najgori film koji sam snimio i teško da ću nadmašiti njegove mane. U početku, prihvatanjem scenarija i uslova rada, nije bilo misli o kompromisu, već o privlačnom projektu koji se veoma brzo pretvorio u kompromis životnih potreba i kreativne hendikepiranosti.
Story: Devedesetih ste se preselili u Francusku. Trebalo vam je dvanaest godina da se vratite na daske našeg teatra. Publika je 2003. hrlila u JDP kako bi uživala u vašem Molijeru. Da li je to što vas opet nema znak da ste se ponovo razočarali?
- Kada nemate predstavu tokom jedne nedelje, osećate neku vrstu zebnje kako će sledeća proteći. Velika je razlika između neigranja dva ili tri meseca u pozorištu, a dvanaest godina imaju vrednost trajanja svetlosnih godina. Moja razočaranja bila su vezana za pojedince, nikada za opšte, za konstelaciju društvenih okolnosti koje mogu da razumem i prihvatam ili ne prihvatam.
Molijer je bio moja velika radost. Od premijere u jesen 2003. do 2006. kada smo odigrali poslednju predstavu, a bilo ih je 63, što u postojećem repertoarskom sistemu naših pozorišta i mojih obaveza u inostranstvu nikako nije mali broj, uživao sam u svakoj od njih.
Story: Za tu ulogu dobili ste Godišnju nagradu grada Beograda?
- Godišnja nagrada grada Beograda, Aprilska nagrada za pozorište koju sam dobio za ulogu Molijera, pozdrav je mog rodnog grada pozorišnom povratku i veliki znak razumevanja kreativnosti kojom sam, uz pomoć Jovanovića, Diklića, Karanovićeve, Sablićeve, Glogovca, mlađahnog Kičića, Branka Cvejića i dugih, uspeo da se održim tokom proba i predstava.
Story: Sa rediteljem Piterom Brukom osamdesetih ste krenuli u osvajanje svetske pozorišne scene sa komadom Mahabharata. Izgleda da ste postigli sve što bi jedan glumac mogao da poželi. Imate li još neostvarenih snova?
- Svetsku pozorišnu scenu nisam osvojio, budući da sam projekat napustio pre njegovog kraja, ali zasigurno sam osvojio Bruka. Piter, Englez koji čita ćirilicu, najznačajniji je čovek kojeg poznajem. Reditelj koji je više nego ijedan u poznatom pozorištu pomerio njegove granice.
Ispunjavajući prazan prostor harmonijom svog neograničenog talenta, kontrolišući svoju ljudskost i njoj odgovarajući ego, Piter i naš rad su mi samo potvrdili poznato: da nema neostvarenih snova.
Story: Otac na službenom putu 1985. za vas i Emira Kusturicu bio je početak saradnje koja ne prestaje. Koliko ste se obojica promenili od onda do danas?
- Obojica smo se veoma promenili, i to nabolje.
Story: Da li je to što su se vaši roditelji Zorka Doknić Manojlović i Ivan Manojlović bavili glumom, bila prednost ili mana kada ste rešili da upišete Fakultet dramskih umetnosti?
- Nisu bili prednost, ali ni mana. Bili su tačni savetodavci i brižni roditelji. Moja odluka da upišem glumu ne bi imala nikakav značaj da nisam položio prijemni ispit.
Story: Koliko je istine u vašem iskazu da ste bili jedan od lošijih studenata na FDU, čak stidljivi?
- Tako je, prve tri godine bio sam lošiji, a onda sam izrastao u boljeg studenta. Ostalo je poznato. Stidljiv sam i danas, ma koliko to drugačije izgledalo. Zapravo, moj stid nije znak nesigurnosti, već izražene osetljivosti kojom brzo dolazim do saznanja s kakvom ljudskom vrstom razgovaram.
Story: Da li vaš sin Ivan, pošto su mu i mama i tata glumci, pokazuje afinitet prema toj profesiji?
- Ivan ima pogodnost da ne provodi previše vremena u pozorištu ili na snimanjima. Čuvamo ga od te influence u nadi da ga neće formirati okolnosti. Nastojimo da usmeravamo radoznolost koju on pokazuje za otkrivanje sveta i priuštimo mu odgovore koje možemo. Ivan i ja za sada volimo zajedno da igramo fudbal, a leti da ronimo.
Story: Odbili ste ulogu u filmu Mirotvorac, kao i u nekim drugim američkim ostvarenjima. Holivud vas i dalje ne privlači?
- Nije stvar u neprivlačnosti Holivuda, već u, za mene, neprihvatljivim sadržajima filmova koji su mi bili ponuđeni. Uvek se nađe neko ko je odigrao ili će odigrati loše momke sa Istoka. Para dupe vrti, a moje, šuštava energija, odnosno novac, veoma teško pokreće. Za loše momke sa Istoka moj kružni karlični pokret ne postoji ni za kakve pare.
Story: Da li je Amerika bila daleko i zbog toga što ste se plašili aviona?
- Amerika ni u jednom smislu nije daleko. Strah od aviona je prošlost. Poslednjih godina imao sam preko četrdeset letova. Od Sankt Peterburga preko Vašingtona do Hongkonga. Evropske odrednice da i ne pominjem.
Tamara Vučković: Život sa Mikijem nije dosadan
Pozorišna glumica Tamara Vučković debitovala je na sceni u komadu Zločin i kazna, gde joj je partner bio upravo Miki Manojlović. Nakon pauze koju je napravila kada mu se 1998. pridružila u Parizu, a zatim i nakon rođenja deteta, ulogom u predstavi Razvaljivanje vratila se u teatar.
Ostvarila je zapažene role i u komadima Bure baruta, Tamna je noć, Na dnu, Italijanska noć... Trenutno je možemo gledati u Močvari JDP-a, Nekim devojkama na sceni BDP-a i popularnoj seriji Na terapiji, u kojoj ponovo glumi uz supruga.
Story: Koliko vam je kao studentkinji glume značilo upoznavanje sa Mikijem koji već tada bio priznat umetnik?
- Značilo mi je zbog toga što sam odmah počela da radim sa velikim glumcima i rediteljem. Egon Savin me je znao s Akademije dramskih umetnosti pa je sa Mikijem došao na neki od mojih ispita kako bi me videli i sutradan me pozvao na probu. Pre početka rada na predstavi, nisam imala poseban odnos prema Mikiju, osim što sam ga, naravno, jako cenila kao glumca. Tek kad smo se upoznali, pri prvom susretu, na moje iznenađenje, NEŠTO se desilo... I, eto, danas smo tu gde smo.
Story : Kako ste se osećali u ulozi pacijentkinje naspram supruga kao psihijatra u serijalu na TV Fox?
- Kao pacijentkinja... (Smeh). Onog trenutka kada dođemo na snimanje, on je za mene, kao i ja za njega, samo kolega. Bilo mi je neobično na samom početku jer Miki i ja od Zločina i kazne nismo radili ništa zajedno, ali kao i svi glumci, mislite o tekstu, partneru, šminki, kostimu..
Story: Šta je za vas značio boravak u Parizu, ali i pauza koju ste napravili u poslu?
- Mnogo! Želela sam da na neko vreme promenim sredinu, ali znala sam da se tamo definitivno neću preseliti. Tih nekoliko godina u Parizu značilo je totalnu promenu načina života, druženja, upoznavanje raznih ljudi. Tamo je vrlo teško ući u pozorište i na film jer nema audicija. Ja sam, zahvaljujući prijateljstvu sa sada pokojnom Mari Trentinjan, igrala u seriji Victoire, a na Sorboni sam dve godine studirala Istoriju francuske civilizacije. I onda se desilo ono najbitnije - dobili smo sina Ivana. Moj povratak ovde, bio je malo teži jer sam došla sa malom bebom, a bila sam i prilično debela. Ma baš debela, ali divno sam se osećala.
Story: Miki i vi ste često razdvojeni. Da li je ta razdvojenost recept ili prepreka za dobar brak?
- Hm, i jedno i drugo... Ne znam baš. Pre svega, zavisi šta ko smatra dobrim brakom. Zavisi i kako neko podnosi razdvojenost i kolika je ona, kako se živi u tim zajedničkim pauzama i još mnogo toga. A možda je sve i stvar navike.
Story: Možete li jednom rečju da opišete vaš brak?
- Možda - neobičan.
Story: Kako vaš sedmogodišnjak podnosi činjenicu da mu je tata često odsutan? Voli li da ga posećuje na snimanjima?
- Voli da odlazi na snimanja, mada se trudimo da ga ne uvlačimo previše u posao kojim se bavimo... Kao i svako dete, on najviše voli kada smo svi zajedno.
Story: Miki kaže da je bio i ostao stidljiv. Da li je to tačno?
- Jeste! U svakodnevnom životu ja sam ta koja je zadužena za sve neprijatne stvari, za skoro sve ono što čini praktičan život - od plaćanja računa, organizacije, međuljudskih odnosa… A onda mi on često kaže: Ti Tamara, nemaš ni stida ni srama.
Story: Kada, na primer?
- Ako u restoranu vratim jelo dva, tri puta jer je ili hladno ili nedovoljno pečeno. A tek pošto svaki put dugo proveravam račun…
Story: Da li je lako biti žena Mikija Manojlovića?
- Pa... nije. Ali nije nam dosadno, to je sigurno… Nadam se da ste to isto pitali i njega. (Smeh)
Ana Rundo Mitić
