Legendarni roker i frontmen grupe Riblja čorba, Borislav-Bora Đorđević, još kao trinaestogodišnji dečak u rodnom Čačku osnovao je svoj prvi bend Hermelini čvrsto rešen da postane muzičar. Dvadeset šest godina kasnije u poznatoj beogradskoj kafani Šumatovac oformio je novi sastav Riblja čorba koja postaje njegov životni projekat. Naredne godine objavili su prvi album Kost u grlu, kada i zvanično počinje njihova tri decenija duga karijera, čiji će važan jubilej obeležiti 31. oktobra koncertom u beogradskoj Areni. Uprkos popularnosti koja ga je pratila od početka, slavni muzičar negovao je imidž porodičnog čoveka, sve dok nakon skoro trideset godina braka nije odlučio da se razvede od supruge Dragane, s kojom je dobio sina Borisa, a čiju je ćerku Tamaru iz prvog braka prihvatio kao svoju. Želeći da započne novo poglavlje u svom životu, nije ni slutio da će njegova tada već bivša supruga 23. marta 2007. godine izvršiti samoubistvo uzimanjem prekomerne količine antidepresiva, što je ostavilo težak pečat na srcu sredovečnog rokera. Iako se i pre tragičnog događaja mnogo spekulisalo da je svoje srce poklonio dvadeset i osam godina mlađoj Ivani Savić, arhitekti iz Čikaga, Bora o tome nije želeo javno da govori. O velikom žalu što nije imao više dece, veri u ljubav uprkos godinama, odrastanju, popularnosti i životnim porocima popularni roker iskreno govori za Story.
Story: Kakav ćete spektakl prirediti publici 31. oktobra u beogradskoj Areni?
- Pre nepune tri godine imali smo koncert u Areni koji je i nama zadao domaći zadatak da budemo još bolji i uveliko radimo na tome. Možda ovaj koncert neće biti toliko pompezan kao prethodni, ali biće vrlo emotivno, s elementima pozorišta i spektakla.
Story: U čemu je tajna vašeg magičnog kontakta sa publikom?
- Našu publiku čine četiri generacije i to jeste velika odgovornost, ali smatram da te ljude nismo naučili ničem ružnom i pogrešnom. Smatram da tajna našeg uspeha leži u tome što smo ostali svoji i dosledni, a svaki koncert sviramo kao da nam je poslednji u životu i dajemo sve od sebe.
Story: Povod koncerta je obeležavanje trideset i jedne godine od osnivanja grupe Riblja čorba. Imate li utisak da je zaista prošlo toliko vremena?
- Meni se čini kao da je bilo juče kada smo počinjali, a ono što je najvažnije jeste da postoji isti entuzijazam kao pre trideset godina. U tom smislu nismo nimalo omatorili jer se i dalje se radujemo kao deca kada napravimo lepu pesmu. Još imamo volju da radimo i puno vežbamo jer ne želimo da živimo od stare slave. Dakle, mi smo mlad i perspektivan bend. (smeh)
Story: Tokom srednje škole obijali ste sa drugovima tuđe stanove u Čačku kako biste kupovali instrumente, a nakon što ste uhvaćeni na delu, izbačeni ste i iz gimnazije. Kako danas gledate na taj postupak?
- Ja sam čuvao stražu, oslobođen sam uz pojačan nadzor roditelja i povremenu kontrolu organa starateljstva, a to je izbrisano iz mog dosijea, pa kao da se nije ni dogodilo. Sigurno je da je takva presuda donesena samo zbog motiva, a to je bila ogromna ljubav prema muzici.
Story: Jeste li već tada čvrsto odlučili da postanete rok zvezda?
- Uvek sam želeo da se bavim muzikom, ali po dolasku u Beograd zaljubio sam se u pozorište. Statirao sam u pojedinim komadima i dobijao neke male uloge. Iako sam želeo da postanem glumac, nisu me primili na odseku za glumu. Sada povremeno igram neke epizodice po filmovima, ponekad radim muziku za pozorište, bavim se novinarstvom i pisanjem kao profesijom, a čak sam i član Udruženja naivnih slikara. Svoje razne svaštarske ambicije ispunio sam na neki način.
Story: Da li vam je žao što niste ostvarili ozbiljniju glumačku karijeru?
- Nije mi žao jer u glumi bih uvek morao da se pretvaram kako sam neko drugi, a u muzici ostajem svoj. Ne postoji imidž koji nije sastavni deo ličnosti, koji je nešto drugo od onog što jesam. Ta nadgradnja čoveka na sceni i privatno mora da bude mala ili da je nema.
Story: Kako ste reagovali kada ste nedavno dobili poštansku marku u Sloveniji?
- To nemaju ni Bitlsi, a ni Roling Stonsi, samo Riblja čorba! Naravno da godi sujeti.
Story: Da li vam je krivo što se neko nije toga setio u Srbiji?
- Pa niko nije prorok u svom selu, tako da nema veze. Zato u Zoološkom vrtu imam ulicu Borin sokak. Verovatno da druge zemlje znaju više da cene svoje veličine jer pomenuti Bitlsi i Stonsi dobili su titule plemića. Celog života bili smo opozicija i bundžije pa je logično da nismo omiljeni kod vlasti, tako da nismo ni adekvatno nagrađeni. A možda bi i posumnjali u sebe da jesmo.
Story: Kako ste se tokom karijere nosili sa slavom?
- Ponekad je trebalo sat i po vremena da izađemo iz hale u kojoj smo svirali od broja obožavalaca, tako da smo se u jednom trenutku stvarno pogubili. Nismo mi naglo uleteli u slavu i poroke, maltene smo bili i spremni, ali ma koliko čovek bio pripremljen na tako nešto, opet ga zatekne. U jednoj fazi popularnosti malo smo se otuđili od publike i okružili telohraniteljima, sve dok nismo shvatili da je to bez veze jer su nas ti isti ljudi i podigli na pijedestal. Od tada uvek imamo bezgranično strpljenje za fotografisanje i davanje autograma. Samim tim, normalno idemo ulicom, a da niko ništa ružno ne dobaci za nama.
Story: Kada ste odlučili da stavite tačku na konzumiranje alkohola?
- Morao sam da prestanem da pijem da ne bih riknuo. To je odlučila moja jetra, a ne ja. I nije mi teško palo jer sam pio iz ubeđenja, a ne iz navike. Prekinuo sam jednu turneju kako bih otišao u bolnicu kada je bilo ili - ili, a odlučio sam da budem još malo i evo me. Ni danas ne vodim dovoljno računa o svom zdravlju jer jedem neredovno, spavam malo i ne idem kod lekara pošto nisam hipohondar. Pa, dokle izdržim.
Story: Postoji uverenje da su rokeri skloni konzumiranju narkotika. Jeste li nekad bili u takvom iskušenju?
- Naš član Rajko Kojić umro je zbog droge i to je strašno iskustvo. Heroin je veliko zlo i smatram da treba da se borimo protiv toga.
Story: Šta vam je danas najvažnije u životu?
- Moja deca i, naravno, ljubav.
Story: Iz braka sa pokojnom suprugom Draganom imate sina Borisa, a sa vama živi i njena ćerka iz prvog braka Tamara. Čime se oni bave?
- Boris ima dvadeset i šest godina, bavi se kompjuterima i reketiranjem oca, a tridesetogodišnja Tamara već duže vreme temeljno završava studije starogrčkog i latinskog jezika. (Smeh)
Story: Kako ste ih vaspitavali?
- Pre svega, učio sam ih da budu svoji, što jeste problem dece slavnih roditelja. Pomažem im koliko god mogu, ali ne bi bilo dobro da se mešam u njihov privatan život. To su već odrasli ljudi i imaju pravo na svoj identitet, a ne da budu u senci roditelja.
Story: Gde mislite da ste najviše pogrešili?
- U životu sam jedino pogrešio što nemam više dece jer su ona jedina prava blagodet na ovom svetu.
Story: Smatrate li da ste bili dobar suprug i otac?
- Da. Nema ljudi koji ne prave greške, a ja sam mnogo vremena provodio na koncertima i putovanjima. Ipak, nisam zapostavio svoju porodicu nijednog sekunda.
Story: Kako ste se osećali kada je vaša bivša supruga Dragana, s kojom ste bili skoro tri decenije u braku, izvršila samoubistvo u martu 2007. godine?
- Šta da vam kažem, život teče dalje, a to se jednostavno desilo. Ja sam se razveo od Dragane pre tog tragičnog događaja. Ne bih želeo da govorim više o tome jer je to nešto što se tiče samo mene. Da hoću da pričam na tu temu, učestvovao bih u Velikom bratu ili Farmi i tamo prodavao svoju privatnost za pare.
Story: Da li je razvod značio preokret u vašem životu?
- Na neki način da.
Story: Da li je stih Ostaću slobodan, neću se vezati, važno je samo dobro zezati i vaš životni moto?
- Sada ne, ali jedno vreme je sigurno bio. Mislim da je trenutno dobra definicija: Radiću šta god hoću, ko će da mi zabrani, napiću se i pevaću na sopstvenoj sahrani.! To je, kada bolje razmislim, praktično isto.
Story: Čitateljke jednog magazina svojevremeno su vas proglasile za idealnog muškarca. Jeste li sebe ikada tako tretirali?
- Jedne godine proglašavali su me za idealnog, druge za najgore obučenog, a bio sam i lajavac godine, tako da su to relativne stvari. Nisam idealan muškarac jer to niko nije.
Story: Da li ste bili svesni svoje popularnosti kod žena?
- Naravno da smo svi bili toga svesni i zloupotrebljavali smo to maksimalno!
Story: Znači li to da ste sebe smatrali seks simbolom?
- Pa, ne baš.
Story: Verujete li danas u ljubav?
- Naravno, kada ne bih verovao u ljubav i ljude, onda ni moja egzistencija ne bi imala smisla.
Story: Jeste li sada emotivno ispunjeni?
- Da, mogu tako da kažem.
Story: Smatrate li da veza između dvoje ljudi može da se desi uprkos razlici u godinama?
- Naravno da može i dobro je da postoji, iako novi svetski poredak ukida ljubav kao vrednost i kategoriju. Za ljubav nikada nije kasno.
Story: Da li ljudi mogu da gaje iskrene emocije uprkos razdvojenosti?
- Vrlo je teško ostvariti ljubav na daljinu, ali ono u šta sigurno ne verujem jeste ljubav preko Interneta.
Story: U poslednje vreme bilo je priča i da ste se tajno oženili.
- Nisam se oženio. Ko god se jednom razvede pa se ponovo oženi, nije zaslužio ni da se prvi put razvede! (smeh)
Story: Domaći mediji u vreme vašeg razvoda spekulisali su da ste se na taj korak odlučili zbog veze sa dvadeset i osam godina mlađom devojkom Ivanom Savić, arhitektom iz Čikaga.
- Ne želim da odgovorim na to pitanje.
Story: Zašto uporno krijete svoju privatnost?
- Zato što, bez obzira koliko sam javna ličnost, to je ipak moj život koji živim i imam pravo na to. U vojsci sam bežao na stražu da bih bio sam jer vojska nema ni tavan ni podrum i čovek je stalno okružen ljudima, a to ponekada stvarno dosadi.
Story: Postoji li ljubav za ceo život?
- Verujem da postoji.
Story: Prvog novembra napunićete pedeset i sedam godina. Pribojavate li se starosti?
- Prvo što mi pada na pamet jeste da je prva cigara koju sam pušio bila Filter 57. Nemam utisak da sam mnogo ostario i namerno ne idem na sastanke maturske generacije jer tamo sretnem neke ljude koji su duhovno ostarili i prepustili se vremenu. Čini mi se da sam još uvek u pubertetu i da se dobro borim.
Story: Šta sebi intimno želite?
- Da ostarim elegantno i na nivou.
Jelena Kulović
