Nepresušni optimizam, snaga volje i duboka vera u bolje sutra pomogli su jednom od najpopularnijih pevača folk muzike Halidu Bešliću da prevaziđe najteži životni period i vrati se normalnom životu i svom poslu. Nakon što je 10. marta doživeo stravičnu saobraćajnu nesreću pošto je izgubio kontrolu nad svojim automobilom u naselju Kobilja u okolini Sarajeva, čuveni bosanski pevač zadobio je teške povrede usled kojih je upao u komu i dugo vodio bitku za život. Bolno razdoblje tokom kojeg je shvatio da jedino zdravlje nema cenu, Halid se potrudio da zauvek ostavi iza sebe, a 20. septembra velikim koncertom u Zenici Bešlić je ozvaničio svoj povratak muzici. Međutim, više od svih profesionalnih uspeha koji mu hrane dušu Halidu znači ljubav i podrška najmilijih - supruge Sejde sa kojom je u braku više od tri decenije i sina Dina, koji je svom ocu u poslu desna ruka. Bosanski Sinatra, kako su ga nazvali obožavaoci u Bosni i Hercegovini, u iskrenom intervjuu za Story govori o tome kako je preživeo zdravstvenu dramu, o bračnim iskušenjima, ali i žalu zbog toga što nije osnovao veliku porodicu koju je silno priželjkivao.
Story: Kako ste se osećali kada ste se posle višemesečnog oporavka vratili na scenu koncertom u zeničkoj Areni?
- Kada je Dino Merlin imao koncert u Areni, neposredno pošto sam se nakon nesreće probudio iz kome, organizatori njegovog nastupa pozvali su mog sina sa bine pa sam mogao da čujem kako publika pola sata skandira moje ime u znak podrške što me je dovelo do suza. Tada sam rekao sebi da ću, ako počnem ponovo da pevam, koncert održati baš tamo i to se srećom i ostvarilo. Svi su komentarisali da sam pevao bolje i lakše nego ikad jer ne pušim već šest meseci. To veče su svojim gostovanjem uveličali i moji prijatelji poput Kemala Montena i grupe Valentino.
Story: Da li je slučajnost što ste za povratak izabrali baš prvi dan ramazanskog Bajrama?
- Ne, namerno sam to uradio. Hteo sam da na lep način proslavimo početak Bajrama, a tako je i moj povratak na scenu dobio određenu simboliku.
Story: Očekuje vas veliki koncert u Zagrebu 23. oktobra, a potom i turneja po Skandinaviji. Osećate li se spremnim za nove poslovne podvige?
- Da, mislim da sam potpuno spreman samo što više neću moći da nastupam kao nekada dan za danom. Ukoliko budem mogao da pevam na svakih petnaest dana biću potpuno zadovoljan.
Story: Planirate li da nastupite u Beogradu gde niste bili devetnaest godina?
- Voleo bih da pevam i u Beogradu jer znam da imam dosta fanova, a nadam se da će to biti na proleće sledeće godine. Organizatori imaju velike apetite i smatraju da mogu da napunim Beogradsku arenu, ali ja bih više voleo da pevam u Sava centru gde je mnogo lepša i intimnija atmosfera.
Story: S obzirom na to da ste u saobraćajnoj nesreći presekli jezik, da li vam je bilo teško da povratite glasovne mogućnosti?
- Sreća je u tome što mi jezik nije bio u potpunosti presečen, tako da su lekari mogli da ga ušiju. Dosta sam vežbao kako bih sasvim povratio njegovu funkciju pri pevanju i još mi ta ušivena strana trne, ali mi ne smeta.
Story: Jeste li u nekom trenutku pomišljali da prestanete da se bavite muzikom?
- Često sam razmišljao o tome jer sam bio hronično umoran od nastupa i takvog načina života. Ali istina je i da se od nečega mora živeti, a ja i nisam imao alternativu. Sada posle nesreće kažem: Ako pevam, znači i da sam živ.
Story: Prošlo je gotovo šest meseci od stravične nezgode u kojoj ste izgubili vid na desnom oku. Kako se sada osećate?
- Navikavam se na život sa jednim, levim okom i na konstantno nošenje naočara za vid. Smetaju mi mnogo, ali to je sada neminovnost i čovek se mora pomiriti sa sudbinom.
Story: Imali ste problema i sa visokim pritiskom i šećerom u krvi.
- Sada mi je stabilno zdravstveno stanje, ali ću primati terapiju za šećer, pritisak i srce sve dok konzilijum lekara ne odluči drugačije.
Story: Da li je tačno da vam je i iz kancelarije predsednika Hrvatske Stijepana Mesića ponuđena pomoć prilikom ozdravljenja?
- Jeste, a javljali su mi se i razni drugi državnici koji su želeli da mi pomognu nakon nesreće. Sa predsednikom Mesićem poznajem se privatno, a u poseti mi je bio i srpski ministar odbrane Dragan Šutanovac, zet mog dobrog prijatelja i kolege Miroslava Ilića koji mi je poslao pismo podrške. Iz svih krajeva bivše Jugoslavije dobijao sam maksimalnu podršku, tako da je bilo mnogo komentara da posle predsednika Tite ni za koga na našim prostorima nije bilo tako veliko interesovanje.
Story: Da li ste tu nedaću doživeli kao usud sudbine?
- Definitivno je to bila sudbina. Razgovarao sam sa učenim ljudima od vere koji su mi rekli da Bog one koje voli stavlja i na iskušenje, pa i dobri ljudi stradaju mnogo puta. Sve što se dogodilo prihvatio sam kao igru sudbine i najvažnije je da nemam nikakvih psihičkih smetnji zbog toga.
Story: Šta vam je prolazilo kroz glavu dok ste se borili za život?
- Dvanaest dana sam bio u komi i sećam se samo da sam sanjao vrlo čudne snove, ali sam i u njima bio pevač. (smeh) Kada sam se konačno probudio, imao sam poteškoća da razaznam šta je oko mene java, a šta san i to privikavanje na stvarnost mi je najteže palo.
Story: Kako ste uspevali da se izborite sa depresijom u teškim trenucima?
- Kada sam shvatio da sam ostao bez desnog oka, bio sam pet dana u depresiji, a moja osećanja su bila pomešana. Bio sam srećan što uopšte vidim, ali u isto vreme i mnogo nesrećan zbog toga što sam ostao bez jednog oka. Znao sam, međutim, da mi nema druge nego da nastavim dalje.
Story: Da li ste naknadno promenili i neke loše navike?
- Prestao sam da pušim, a to mi je bila najlošija navika.
Story: Sada vam je zdravlje na prvom mestu?
- Zdravlje i porodica su mi najbitniji i tu više nemam dileme.
Story: Kako ste podneli novinske spekulacije kako ste u trenutku nezgode bili sa ljubavnicom u automobilu?
- Uopšte se nisam osvrtao na to, a ni moja supruga Sejda. Takvi napisi su bili degutantni, pogotovo zato što im je prethodila moja lična tragedija.
Story: Čija podrška vam je tada bila najvažnija?
- Suprug Sejde, sina Dina, moje sestre i roditelja, pošto su mi oni i najvažniji na svetu. Porodica je za mene najveća svetinja.
Story: Tokom trideset godina izgradili ste uspešnu karijeru bez skandala. Da li je Sejda stub vaše porodice?
- Sejda i ja smo zajedno od 1978. godine, a prvog marta proslavili smo trideset i jednu godinu braka. Ona je normalna, prirodna žena, posvećena meni i našem sinu, a ja sam joj beskrajno zahvalan zbog toga.
Story: U čemu je tajna vašeg braka?
- Ne postoji neka posebna tajna jer mislim da je najbitnije pregurati deset, petnaest godina, a kasnije ionako nemate kud. Naravno da je bilo kriza u našem braku, kao i u svakom drugom, ali ja nikada nisam ni razmišljao o tome kako bi trebalo da se rastajemo. Ljudi danas isuviše lako govore o razvodu, ali neke stvari treba i pretrpeti zarad sreće. I kada je dolazilo do razmirica ćutali bismo po nekoliko dana i nastavljali dalje, ali istina je da Sejda i ja zaista za sve ove godine zajedničkog života nismo imali ozbiljnijih trzavica u braku.
Story: Kako ste se Sejda i vi upoznali?
- Preko njene sestre koja je bila moja dobra drugarica i nismo se mnogo zabavljali pre stupanja u brak. Osvojila me je svojom lepotom, dobrotom i poštenjem. Znao sam da je ona prava žena za mene, ona kojoj se može verovati i nikada se nisam pokajao zbog te odluke.
Story: Kako se vaša supruga tokom svih godina nosila sa vašom popularnošću i brojnim obožavateljkama?
- Mislim da nije mnogo trpela jer je imala sreće što me je upoznala. (smeh) Ona je sve to sa lakoćom podnosila, mada ja nikada nisam ni bio na meti obožavateljki kao neke moje druge kolege. Dešavalo se da u kući povisimo ton, ali tu se i završavalo.
Story: Jeste li nekada bili u iskušenju da prevarite suprugu?
- To je mnogo nezgodno pitanje. Svaki muškarac je bio pred takvim iskušenjem.
Story: Da li u vašem odnosu i dalje caruje ljubav ili vas nakon svega spaja navika i želja da ostarite zajedno?
- Posle trideset godina zajedničkog života ima i ljubavi i navike i želje da ostarimo zajedno, ali sada je poverenje najvažnije i veće nego na početku veze. Mislim da sam uvek bio korektan suprug.
Story: Poznato je da ste izuzetno vezani za sina Dina koji je sve vreme bio uz vas tokom lečenja. Da li vam je žao što nemate više dece?
- Jeste, izuzetno mi je žao, ali i to je bio usud sudbine. Supruga je nažalost abortirala jednom prilikom, jer smo smatrali da smo mladi i da imamo dovoljno vremena, ali je kasnije morala da operiše tumor na jajnicima, tako da nakon tog zahvata više nismo ni mogli da imamo dece. Pošto je Dino moj sin jedinac, veoma smo vezani, uz to je i moj menadžer, ali i vodi neke naše druge poslove. Već je zreo momak, tako da bi i njega trebalo ženiti. (smeh)
Story: Priželjkujete li da postanete deda?
- Naravno, voleo bih da se kuća napuni unučićima.
Story: Plašite li se nakon svega za svoj život?
- Ne plašim se, jednostavno živim svoj život, pa šta bude, biće.
Jelena Kulović
