Tridesetčetvorogodišnji fudbaler Sevilje i reprezentativac našeg nacionalnog tima, Ivica Dragutinović, spada među one slavne sportiste o čijem se privatnom životu veoma malo zna. Skromnost i povučenost ovaj rođeni Prijepoljčanin poneo je iz svoje porodice, a kroz život su ga uvek vodile pozitivne misli i ideje što između ostalog duguje i religiji kojoj je izuzetno naklonjen. O njegovim bravurama na terenu izlišno je govoriti svima koji prate mečeve najvažnije sporedne stvari na svetu, ali o ljubavnom životu ovog talentovanog sportiste retko šta znaju i najvatreniji fudbalski fanovi. S vremena na vreme, mediji su ga povezivali uglavnom sa pevačicama, a poslednja u nizu, o čijoj se ušuškanosti u Ivičinom zagrljaju govorilo jeste nedavno razvedena Anabela Đogani. O svemu što intrigira domaću javnost na sam pomen njegovog imena i prezimena Ivica govori u iskrenom intervjuu za Story.
Story: Kakve su vaše impresije povodom nedavne utakmice sa Francuskom?
- Fenomenalne, jer smo došli do veoma važnog boda u našoj kvalifikacionoj grupi. Ovo jeste najbitnija utakmica koju je poslednjih godina odigrao naš tim i lepo je što su navijači došli na Marakanu u veoma velikom broju. Pokazali smo svetu da smo kulturna država, pa iako je publika u početku negodovala francuskoj himni, ubrzo su zvižduci prerasli u jak aplauz. Negodovanje zastupljeno na stadionima prethodnih godina posledica je revolta prema zemljama od kojih smo svašta doživljavali tokom poslednje dve decenije, ali naše navijače bi trebalo pohvaliti jer su pokazali da smo velikodušan i emancipovan narod.
Story: Koliko često ste i sami bili u prilici da u zemljama u kojima ste igrali objašnjavate kako su Srbi emancipovan i kulturan narod?
- Uvek kada sam u prilici govorim o tome da mi nismo agresori, da to jednostavno nije deo našeg mentaliteta i da slika koja često ide iz naše zemlje u strane medije baš i nije realna. Pozitivna atmosfera u našoj zemlji ostavila je odličan utisak i na reprezentaciju Francuske jer su, kada su videli kako izgleda popunjen stadion i kako su dočekani u hotelu, bili presrećni i prezadovoljni, a takvi utisci koje su poneli iz naše zemlje i jesu prava slika Srbije.
Story: Budući da je pre ovog meča naš tim prilično podmlađen, da li je sada odgovornost vas iskusnijih mnogo veća?
- Zbog velikog broja mladih igrača mi stariji moramo da povedemo računa i o ponašanju, pa samim tim i o atmosferi u klubu, ali sve je to sasvim normalna i uobičajena stvar u bilo kom timu. S druge strane ova podmlađena reprezentacija ima mnogo talentovanih i pametnih momaka svesnih svoje odgovornosti, pa nema mnogo potrebe da se mi stariji ponašamo autoritativno. Najbitnije je da Srbija kao fudbalska zemlja mora da ode na Svetsko prvenstvo pa je sve u timu podređeno tom cilju.
Story: Pričalo se da iz Sevilje prelazite u drugi klub?
- Ima mnogo ponuda, ali prelazni rok traje do januara meseca i postoje mogućnosti da promenim čak i državu jer se čovek za četiri godine zasiti života u istoj zemlji, a pogotovo igranja za isti klub. Možda bi bilo najbolje da promenim sredinu, od čega nemam nikakav strah jer bih tako dobio i motiv za nove radne pobede. Želim nova iskušenja i nove titule, a posle dve i po godine konstantnog osvajanja značajnih titula sa Seviljom, u timu više nema istog elana kao nekada.
Story: Koliko vam inače prija život u Španiji?
- Dugo sam u inostranstvu, promenio sam četiri kluba i u mom poslu sasvim su normalna preseljenja, novi izazovi i novi angažmani, pa mi u tom smislu ne bi smetalo da odem iz Španije.
Story: Koliko vam pred važne mečeve, kao što je bio ovaj sa Francuskom, smeta plasiranje priča iz vašeg privatnog života, poput one da ste u vezi sa pevačicom Anabelom Đogani?
- Kada se moje ime spomene u javnosti, prva asocijacija je posao kojim se bavim, i čini mi se da ljude prvenstveno zanima moja fudbalska karijera. Priče o mom privatnom životu u medijima ne mogu da me izbace iz balansa, niti ja na njih obraćam pažnju. Formirana sam ličnost, dugo sam u javnom poslu i zato takve stvari ne utiču na mene, niti me dekoncentrišu pred važne mečeve. Istina je jedino da sam upoznao Anabelu, ali se nakon toga između nas ništa nije desilo pa nema potrebe da se slične gluposti provlače po novinama.
Story: Zbog čega vas onda mediji konstantno povezuju sa pevačicama ako u takvim pričama nema nimalo istine?
- Ne bih voleo da me ubuduće povezuju ni sa kim sa kim nemam veze jer sam pre svega ozbiljan čovek kome takve stvari nisu potrebne.
Story: O vašem emotivnom životu malo se zna, gotovo ništa osim da imate dve ćerke...
- Starija Elena ima četiri godine i dva meseca, a mlađa Sara dve godine i dva meseca. Nisam oženjen i živim u zajednici sa devojkom Selin, njihovom majkom koja je poreklom Belgijanka.
Story: Na koga liče vaše mezimice?
- Iskreno, najbolje bi bilo da liče na mamu, a da od tate povuku samo inteligenciju, ali ipak po mnogo čemu najviše podsećaju na mene. Istina, rano je da govorim o tome pošto još nisu izgrađene kao ličnosti, ni fizički ni mentalno.
Story: Jeste li iz nekog razloga protivnik braka?
- Najbitniji su ljubav i poštovanje između partnera, kao i pronalaženje osobe koja vam u svemu odgovara. S druge strane brak bilo kome može da se desi, a i ne mora. U ljubavi su mi najvažniji emotivni mir i spokojstvo i upravo mi oni ulivaju ogromnu sigurnost u životu.
Story: Da li vaši roditelji i brat Vujica žive u Beogradu, ili u rodnom Prijepolju?
- Moji roditelji imaju kuće u Prijepolju, na Zlatiboru i u Beogradu pa funkcionišu na te tri relacije u zavisnosti od toga koja im trenutno odgovara. Kada sam ja u Srbiji, najčešće su u Beogradu, naročito otkako je moj brat Vujica nedavno dobio sina, tačnije otkako sam ja postao stric.
Story: Istetovirali ste se nekoliko puta. Postoji li na vašem telu neka sveža tetovaža i kakvo ona značenje ima?
- Nema novih, što ne znači da nema prostora ukoliko bude pravi trenutak da se ponovo istetoviram. Svaka od mojih tetovaža ima posebno značenje za mene, i označava neki bitan trenutak u mom životu.
Story: Neke do njih simbolizuju vašu odanost pravoslavnoj veri, a poznati ste i kao veliki donator manastirima i crkvama.
- Religija je jedna od najbitnijih stvari u mom životu i nešto što mi pruža duševni mir. Tačno je da sam pomagao u mnogim humanitarnim akcijama, da odlazim u manastire Mileševa i Đurđevi stupovi i uvek sam za to da mi koji imamo uslova doniramo sredstva svima kojima su ona neophodna, bez obzira na to da li se radi o pomoći koja će nekome omogućiti operaciju ili obnavljanje nekog duhovnog hrama. Čovek koji veruje razmišlja otvorenije i pozitivnije i voleo bih kada bi ljudi u Srbiji bili posvećeniji veri jer bi u tom slučaju mnogo lepše živeli.
Story: Koliko vam religija pomaže u teškim životnim situacijama?
- Imao sam dosta uspona i padova, možda malo više uspona. Ipak, svaki čovek suočava se sa najrazličitijim periodima koji sve nas u mentalnom smislu različito dotiču, bilo da se odnose na ljubav ili posao. Mnogo su mi pomogli vera i odlasci kod vladike Filareta u manastir Mileševa, kao i kod oca Gerasima u hram Đurđevi stupovi. Kada sam u Prijepolju trudim se da što više razgovaram sa tim duhovnicima, pošto se uvek nakon toga osećam bolje i drugačije. Preporučujem to svima koji žele psihičku stabilnost.
Story: Imate li neki hobi i kako provodite slobodno vreme u Španiji?
- Nedaleko od doma u kojem živim nalazi se golf teren, pa kada sam u prilici igram golf, a volim i tenis. Nemam mnogo slobodnog vremena jer sam veoma posvećen fudbalu, ali uvek kada mi se ukaže prilika radim samo one stvari koje me opuštaju. U karantinu, međutim, najviše slušam dobru muziku i čitam knjige.
Nikola Rumenić
