Šarmantni umetnik koji neprekidno obogaćuje svoju biografiju nedavno je počeo s radom na novom ciklusu serije Jagodići – Oproštajni valcer, a osim glumačkog, u ovom projektu ima ulogu i producenta. Iako kaže da ga život stavlja na razne testove, što u njemu izaziva brojne dileme i unutrašnja previranja, tvrdi da nikada ne treba posustati jer sloboda ipak nema cenu. I dok porodicu i svoju intimu brižljivo čuva od medija, u intervjuu za Story talentovani glumac objašnjava koliko su supruga Zorana i ćerka Sofija (6) promenile njegov život, koj vrednosti želi da prenese na svoju mezimcu i otkriva na koji način neguje svoju bračnu zajednicu.
Story: Nedavno je počelo snimanje serije Jagodići pod nazivom Oproštajni valcer. Možete li da otkrijete šta publiku očekuje u ovom ciklusu, šta će se dešavati sa vašim likom?
- Serijal kreće sedam godina nakon što smo ih ostavili u prošloj sezoni. Oni se okupljaju povodom pomena njihovom ocu i tada kreću razne stvari da se dešavaju. Mnogo novih likova se pojavljuje: Matko Baćović, Dara Džokić, Branka Šelić, Bojan Dimitrijević, Dejan Bebić… Što se mog lika tiče, on se vraća sa svojom verenicom koju igra Nada Šargin i tu počinju peripetije. Izuzetno me raduje što je RTS odlučio da radimo i treću sezonu, jer su Jagodići bili izuzetno gledani, a žanrovski ova serija je drugačija od ostalih, što se i publici dopalo.
Story: Pored glumačke, u ovom projektu imate i ulogu producenta. Kako izgleda biti glumac i producent?
- Lakše je imati samo jednu ulogu u projektu, međutim produkcija je zanimljiv posao, veoma dinamičan, odgovoran, ali i stresan. Bitno je da se okružiš dobrim saradnicima koji imaju razumevanja, ali glavna stvar je u odličnoj pripremiti. Iako nije lako, uživam i u ovoj ulozi.
Story: Sa ove vremenske distance kako ste zadovoljni filmom Ustanička ulica, na šta ste najponosniji kada je ovaj projekat u pitanju?
- Vrlo sam zadovoljan kako je prošao taj film, u Srbiji smo imali više od 50.000 gledalaca što je za mene ogroman uspeh, uzimajući u obzir žanr tog filma. Bio je na preko 20 festivala u inostranstvu i dobili smo brojne nagrade. Najponosniji sam na činjenicu da je prodat kući HBO i prikazuje se i u svetu, što je veliki uspeh jer je moja ideja bila da ga vidi što više ljudi.
Story: Da li biste se u bliskoj budućnosti ponovo upustili u producentsku avanturu?
- Kako da ne. Spremam još nekoliko. Ne živimo baš u pogodnom vremenu što se tiče umetnosti i pravljenja filmova jer je to skupa delatnost, ali s druge strane filmovi su najbolji ambasadori naše zemlje i dopiru do najvećeg broja ljudi, pored naših sjajnih sportista.
Story: Igrali ste u nastavku serije Otvorena vrata, a snimljena je i pilot epizoda serije Papijeva ekipa, domaća verzija španske serije Pakov svet. Kada se očekuje TV premijera?
- Ne znam, to morate da pitate ljude sa Prve televizije i iz producentske kuće Emotion. Lično sam prezadovoljan kako je urađena ta pilot epizoda, Nenad Jezdić, Nebojša Ilić i ja samo ta Papijeva ekipa i toliko smo se zabavljali na snimanju, a mislim da bi se i publici dopala ova serija.
Story: Za vaš posao dobili ste brojne nagrade, počev od Cara Konstantina pa sve do Zorana Radmilovića. Kakav odnos imate prema ovim priznanjima, koliko vam ona znače?
- Ne treba se osvrtati na prošlost. Lepo je kada ti kolege i stručna javnost ukažu neku vrstu poštovanja, ali nagrade ne bi trebalo da budu važne. Pola svojih priznanja sam dao ocu, druga polovina je kod kuće zbog ćerke Sofije kojoj je to zanimljivo za igranje.
Story: Šta vam je bio glavni motiv na početku karijere, a šta je danas?
- Nije se mnogo menjalo, samo danas sa većim iskustvom i takozvanom popularnošću imam prilike da sarađujem s većim brojem kolega i reditelja. Oduvek sam želeo da se bavim produkcijom, jer mi to daje neku vrstu slobode gde mogu da biram ljude i teme. Ovo je težak i neizvestan posao koji nosi daleko više obaveza nego biti samo glumac, ali je uzbudljivo. Iako nije lako, sloboda nema cenu.
Story: Jeste li ikada posumnjali u sebe i svoje životne izbore?
- Često mi se to dešava, ali preispitivanje i proveravanje sebe je sastavni deo života. Kada je čovek suviše siguran u nešto to nije dobro. Takođe, ne treba biti ni suviše bojažljiv, treba znati preuzeti odgovornost, imati ciljeve, raditi na tome i ne posustajati iako te život stalno stavlja na razne testove i izazove. Konstantno sam u nekim previranjima i neizvesnostima, ali ne mogu da kažem da nemam profesionalnu satisfakciju.
Story: Šta mislite da je odredilo vaš život, koji su to prelomni trenuci koji su ga učinili ovakvim, a možda je mogao da izgleda sasvim drugačije?
- Moglo je da se okrene na različite strane. Sa petnaest godina sam otišao u Rusiju i nisam imao baš neku svest o sebi čime bih želeo da se bavim. Akademiju sam upisao sa samo 17 godina, a te tvrde devedesete su mi bile prelomni momenti kada sam se vratio u zemlju i krenuo na studije glume. Kako su te godine bile nezgodne i što se tiče života i perspektive, potpuno razumem svoje roditelje koji nisu bili srećni kada sam se vratio jer sam imao mogućnosti da živim u inostranstvu. Onda su se neke okolnosti namestile, moj otac je režirao predstavu Ljubavno pismo u Ateljeu 212 u kojoj sam učestvovao. Kasnije se ispostavilo da mi je trebalo daleko više dokazivanja, jer naš narod je takav, ako nosiš poznato prezime moraš duplo više da se trudiš i radiš.
Story: Iz ove perspektive šta biste savetovali mladom Gordanu Kičiću koji je tek uplovio u glumačke vode?
- Nema nikakvog recepta. Nije lako, mora da se radi i potrebno je mnogo odricanja, ali najviše sreće. Bitno je i da budeš na pravom mestu u pravo vreme, i da budeš dosledan sebi. Bitno je dobiti neke uloge u pravo vreme, ali i odbiti neke, da ne prihvataš baš sve. Imao sam sreće kada sam se pojavio kao mlad glumac da sam odmah snimio desetak filmova, u kojima sam imao manje, veće i glavne role. Ali, i tada, kao i sada, imam svoje principe koje nisam nikada prekršio, a glavni je da ću raditi samo ono što mi se dopada. Novac mi nikada nije bio presudan u odabiru poslova, naravno da je bitan jer bez njega ne može da se živi, ali mi je u stasavanju bilo važno da radim sa dobrim pozorišnim i filmskim rediteljima. Izazovi su neophodni za ovaj posao, jer se on ne radi iz materijalnih aspiracija, mora da postoji nešto čime hraniš sebe i umetničko biće u sebi.
Story: Gluma je neka vrsta unutrašnjeg čišćenja, a mnoge vaše kolege kažu da su mnogo toga naučili o sebi kroz ovaj posao. Koje istine ste vi spoznali?
- Konstantno proveravaš sebe, to je kvalitet ovog posla. Svaka uloga je test. Izazova ima mnogo, imate prilike da probate sebe, da se rastežete i sabijate. Veliki komadi nose veliku odgovornost, ali i veliku satisfakciju.
Story: Igrali ste razne muške karaktere, u kom liku ste se osećali najkomotnije, a koji vam je najteže pao?
- Fizički i mentalno najnapornija mi je bila uloga u Kosi, jer su mjuzikli posebno zahtevni. To je najteža disciplina u pozorištu. Za godinu dana odigrali smo 100 predstava, nije bilo lako, ali sam se na kraju dobro osećao.
Story: Postoji li neki lik koji smatrate velikim izazovom, a do sada niste imali prilike da ga tumačite?
- Iako sam ga već ranije radio, voleo bih da ponovo odigram nekog Šekspira, to bi mi sada bio izazov jer mislim da sam stasao i da bi tek sada to bilo ono pravo.
Story: Kaže se da umetnici duže žive. Najlepše zanimanje je biti umetnik, a da li je i najteže?
- Jeste teško, ali važno je da imaš realne stvari koje te drže fokusiranog, pre svega mislim na porodicu. To je veoma važan element i najveći oslonac i podrška.
Story: Glumce bije glas i da su veoma sujetni i egocentrični, jeste li i sami takvi?
- Apsolutno! To je sastavni deo glumčkog posla i dobro je što je tako. Ali, ni u tome ne treba preterivati.
Story: Jeste li hedonista, u čemu sve uživate ovog leta?
- Ovog leta, nažalost, nemam vremena za uživanje. Zbog posla sam bio samo tri dana na moru, što je za mene dovoljno za ovu godinu.
Story: Sa suprugom Zoranom imate šestogodišnju ćerku Sofiju. Koja saznanja želite da prenesete na nju, kojim vrednostima biste voleli da se ona vodi u životu?
- Moji roditelji su mi dali širinu razmišljanja, a to je nešto što bih i ja voleo da prenesem svom detetu. Takođe, da sa što manje strahova porine u svet, da ima svoj stav i da joj umetnost bude bliska. Mene su filmovi i muzika odredili kao klinca, majka i otac su mi puštali razne stvari, razgovarali sa mnom, podržavali moje izbore, pa i neke gluposti koje sam želeo i voleo da radim, a to sve želim i svom detetu da učinim. Ne želim ništa da joj određujem, ponudiću joj što više budem mogao izbora, a ostalo je na njoj.
Story: Da li ste ljubav prema glumi preneli i na ćerku, vodite li nju u pozorište i kada je pravo vreme da se deca upoznaju s pozorišnim predstavama?
- Odmah. Decu treba što ranije voditi u pozorište. Imamo sjajna dečja pozorišta od Radovića, Buhe pa do Pužića. Imamo odlične, različite repertoare koji su prilagođeni manjoj i većoj deci. Bitno je da ona pored te TV kutije u koju zure, a sada već i telefona, dožive interakciju i zabavu u pozorištu. Moja ćerka ga voli i često ga posećujemo.
Story: Koliko vam se život promenio otkada su Zorana i Sofija ušle u njega?
- Potpuno sam se promenio. Imam više odgovornosti, nisam više sam za sebe, imam svest o celini i porodici.
Story: Kako porodica Kičić provodi vreme kada je zajedno, šta najviše volite da radite?
- Volimo da idemo negde u prirodu, šetamo se. Gledamo da što kvalitetnije provodimo zajedničko vreme.
Story: U vremenu kada su razvodi braka sve češća pojava, kako vi negujete svoju ljubav?
- Nema recepta. Bitno je da razgovarate što više i da budete upućeni u međusobne živote. Moramo konstantno da se osluškujemo i pratimo potrebe jedni drugih. Veza stalno treba da se nadograđuje i obogaćuje.
Story: Šta biste voleli da vam budućnost donese, o čemu maštate privatno i poslovno?
- Nemam neke nenormalne želje. Želim izvesnost, sigurnost, boljitak, ne samo u finasijskom smislu, već i u duhovnom. Želim da se i dalje bavim ovim poslom na način na koji se bavim.
Story: Koje male stvari čine vaš život lepšim, šta vas čini srećnim?
- Srećan sam kad slušam dobru muziku, pročitam dobru knjigu ili pogledam neki sjajan film. Male stvari čine moj život lepšim.
Piše: Milica Prelević
