Multimedijalni umetnik Antonije Pušić (51) poznat pod pseudonimom Rambo Amadeus u proteklom periodu snimio je dva albuma i počeo da se bavi stand up komedijom, a za sve to vreme svoje mudrosti objedinjuje u štivo koje planira da objavi tokom jeseni kao svoju knjigu. Inspiraciju pronalazi u jedrenju i običnoj svakodnevici koju u svoju korist okreće konstantnom težnjom za napretkom. Mnogo toga zanimljivog uočava i u generacijama kojima pripadaju njegovi sinovi Ilija (15), Petar (14) i Marko Antonije (8) koje ima sa suprugom Karin. Sa duhovitim Crnogorcem razgovarali smo nakon njegovog učešća na humanitarnom festivalu Noć za pomoć, a bio je dovoljno raspoložen da nas obraduje nekim od svojih umotvorina.
Story: Rambo, kako ste?
- Veoma sam dobro, najviše zahvaljujući ishrani bez glutena s kojom sam se upoznao čitajući knjigu Novaka Đokovića. Koliko su brašno i njegovi derivati štetni, može da se shvati veoma lako, kada vidite koje radnje u Beogradu dominiraju. Pekare i apoteke. Ja bih rekao da prve pospešuju rad drugih. Otkad sam iz ishrane potpuno izbacio proizvode od pšeničnog brašna, zdraviji sam, imam više energije, spavam manje, probava mi je bolja, samim tim i raspoloženje. Novače, hvala ti, siguran sam da si svojom knjigom mnoge ljude spasao odlaska u apoteku.
Story: Rekli ste nam da idete na regatu. Koliko ste privrženi takvim avanturama i na koji način se inače distancirate od obaveza?
- Jedrenje je moja pasija, možda zato što mrzim besmislene rashode. Vetar je besplatan, pa je i taj hobi prilično jeftin, zapravo ne košta ništa. Na svetu postoji mnogo više jedrilica, nego jedriličara pa je prilično jednostavno ukrcati se negde potpuno besplatno, ako ste savladali tu veštinu. Jedrenje je prilično bešumno, nema zvuka motora pa ništa ne kvari muziku i stihove koji mi se bude u glavi.
Story: Grešimo li ukoliko ocenimo da ste u prethodnom periodu zaobilazili medije?
- Glupo je gurati se po medijima ako nemate šta da kažete i ako niste ništa novo pripremili ili uradili. Prezirem navike džet-seta, trčanje po premijerama i promocijama i nameštanje pred fotoreporterima. Mada razumem medije, nekakva dežurna medijska lica zgodna su da pune novinski sadržaj.
Story: Šta se u minulim mesecima krčkalo u kreativnom loncu Ramba Amadeusa?
- Imam novi bend i materijal. Spremio sam dve ploče, jednu sa hitovima, pod radnim imenom Komercijala, drugu interaktivnu, pod radnim nazivom Under construction. Pripremam i knjigu sastavljenu od citata iz gomile intervjua koje sam davao proteklih godina. Trebalo bi da bude objavljena na jesen.
Story: U slučaju da vas osoba koja nije upoznata sa vašim likom i delom priupita: Čime se bavite, šta biste joj odgovorili?
- Rekao bih da se bavim muzikom jer je ona miljenica svih muza.
Story: Da se vi pitate, šta biste voleli da se pojavi na internet pretraživačima kada se ukuca vaše ime?
- Zbog pojave interneta teško je lažno se predstavljati. Zbog činjenice da su platforme interaktivne, podaci o ljudima uglavnom su tačni jer vas u protivnom, ako nešto folirate, začas neko opovrgne.
Story: Kako čuvate svoj integritet u odnosu na svakodnevne izazove?
- Važno je da naučite da kažete ne. Sebi strogo, a drugima ljubazno.
Story: Koja je razlika između Antonija Pušića i Ramba Amadeusa?
- Sve manja. Rambo Amadeus sve više liči na Antonija Pušića.
Story: Iskreno govoreći, uhvatite li sebe kako se menjate sa godinama? Prija li vam i dalje imidž kontroverznog umetnika koji se nikada neće smiriti?
- Odgovoriću sa dve narodne poslovice. Vuk dlaku menja, a ćud nikada. Ali i Zlo goveče, doveka june. Međutim, čovek mora da se menja, napreduje, osvesti se, oslobodi predrasuda i niskih strasti. Naš glavni životni zadatak je da se osvestimo.
Story: Projektujete li svoju kreativnost i duhovitost na one životne segmente u kojima je potrebna ozbiljnost?
- Svakako. Bez duha sve je pusta materija.
Story: Zasmeta li vam nekad što ste toliko maštoviti?
- Ne znam za bolje, pa se ne žalim.
Story: Zahvaljujući svojim sinovima, imate dodira sa generacijama koje dolaze. Kako vam se one čine?
- Nove generacije svakako su bolje od nas. Da nije tako, još bismo živeli u pećinama. To je princip evolucije. Roditelji uglavnom sistematski kvare decu jer se plaše da ona ne budu pametnija i bolja od njih samih. Deca su izvanredna, samo je pitanje koliko će svet odraslih uspeti da ih upropasti ili pravilno usmeri dok ne stasaju.
Story: Kako gledate na životne puteve koje su vaši naslednici izabrali?
- Još im je rano za životne puteve. Prvo treba sagledati mogućnosti, pa tek onda birati.
Story: Da li je otrcano mišljenje kako je nekada sve bilo bolje, ili je takva tvrdnja ukorenjena u istini?
- Bilo je bolje samo u vreme socijalizma. To je bilo naše zlatno doba.
Story: Jeste li jugonostalgični?
- Ne, ja sam jugofuturista. Razumljivo je to što se cepa zajednički duh i integritet Slovena jer je reč o ogromnoj populaciji sa velikim potencijalom i sigurno je da čitav svet zazire od njega. Nema Jugoslavije, nema Sovjetskog Saveza, Sloveni ratuju između sebe. Tako Germani i Anglosaksonci napokon mogu bezbrižno da spavaju. Tek u dalekoj budućnosti, kad se rase i nacije potpuno izmešaju, ova priča će, srećom, postati besmislena. Ali, do tada, plašim se da se ozbiljno radi na tome da Sloveni nikad ne shvate koliko ih je i kakav su potencijal.
Story: Umara li vas negodovanje vaših kolega što ovdašnjem kulturnom životu nikako da svane?
- Kultura je energija 21 veka. Država kojoj kultura nije na prvom mestu, teško će uhvatiti korak sa savremenim svetom. Reč je o kulturi rada, stanovanja, ishrane, o onoj političkoj, telesnoj i duhovnoj takođe. Ali, ljudi brkaju kulturu i umetnost. Umetnost je samo jedan njen uski segment. U liberalnom kapitalizmu, umetnost je prepuštena tržištu i sudu nekritičke gomile, te umetnici moraju da se naviknu na tu bolnu činjenicu. Država prvo mora da stimuliše i razvije kulturu, iz toga će proisteći i povoljniji položaj umetnika.
Story: Imamo li u borbi protiv kapitalizma neko jače oružje od humora?
- Solidarnost. Ona je jedini lek za ublažavanje pritiska liberalnog kapitalizma kome je jedina funkcija da se kapital koncentriše u rukama manjine i da se tu nekontrolisano gomila. Samo radnička solidarnost može sprečiti da nas liberalni kapital sve ne pretvori u robove.
Story: U Ateljeu 212 izvodite muzičko-scenski performans pod nazivom Leteći teatar. O kakvom projektu je reč?
- To je samo nastavak i razrada onog što sam uvek voleo da radim na bini. Da prekidam pesme napola i ulazim u digresije pričajući zanimljive anegdote ili izmišljajući priče u vezi sa temom koju obrađujem u pesmi. Ohrabrio me je poziv na stand up festival u Mariboru pošto me je organizator tog događaja Slavko Škvorc dve godine ubeđivao da sam odličan stand up performer. Poverovao sam mu tek kada me je publika nakon nastupa ispratila ovacijama, a do tad sam bio ubeđen da sam za taj zahtevni žanr ambiciozan, ali netalentovan. Jer ambicija i odsustvo talenta idu zajedno češće od kombinacije ambicije i talenta. To imamo priliku da vidimo svakodnevno.
Story: Učestvovali ste i na jednodnevnom humanitarnom festivalu Noć za pomoć. Kako još pomoći žrtvama poplava i mislite li da je fokus medija prerano skrenuo na druge teme?
- Kao i uvek kod nas, prvo se o nečemu govori previše. Svi mediji budu kao pačići koji u isti glas nešto ponavljaju, a onda interesovanje naglo usahne i pređe se na druge teme. Umerenost i istrajnost jesu osobine koje idu zajedno. Preterivanje je kratkoročna strategija. Da bismo bili istrajni, prvo moramo da postanemo odmereni i umereni. Čitava urbana muzička scena stavila se u funkciju prikupljanja pomoći i to je za svaku pohvalu. Ali sada, kad je euforija prošla, potrebno je da država i mediji nastave sa stimulisanjem.
Razgovarao: Stefan Tošović
