Od kako je pre skoro godinu dana osnovao Plivačku akademiju u Kragujevcu, srpski sportski rekorder Milorad Čavić (29) trenerku i kupaći kostim zamenio je smokingom, ali se i dalje muči da za svoja široka leđa nađe odgovarajuću veličinu tog odevnog komada. Iako je zbog činjenice da više nije profesionalni takmičar umeo da zapadne u depresiju, Čavić sada zadovoljstvo pronalazi u napretku klinaca koje podučava. Neposredan i harizmatičan, u otvorenom razgovoru za Story otkriva ko ga podržava, a ko osporava, opisuje kakav je život u srcu Šumadije, priznaje zbog čega je rešio da napiše knjigu i govori zašto ne prećutkuje nepravdu.
- Dok ima sunca napolju i kada su svi moji najbliži zdravi, ja sam srećan - konstatuje naš doskorašnji olimpijac na početku intervjua.
Story: Život profesionalnog sportiste u isto vreme je i restriktivan i zabavan. Koliko je funkcija osnivača Plivačke akademije uticala na vaše navike?
- Nakon što mi je u finalu Olimpijskih igara izmaklo zlato, stres sam podneo lakše nego neke sitnice koje čine svakodnevicu. Međutim, sada je sve pod kontrolom. Ko se upoznao sa radom mog kluba, prezadovoljan je. Ono čime se mi bavimo na bazenu danas, konkurencija kopira pa to radi sutra. Komično je, ali od mene se mnogo očekuje, a taj pritisak čini me samo još boljim. Kako vreme prolazi, sve manje izlazim u grad. Da bih se otarasio stresa, zabavljam se na drugačije načine.
Story: Šta vam najviše prija kada se distancirate od poslovnih obaveza?
- Prija mi da budem sa društvom, gledam neki film, ili čitam. Trenutno se opuštam uživajući u knjizi Alhemičar.
Story: Kako Kragujevčani reaguje na vas?
- Mislim da reaguju pozitivno. Sakupio sam najbolji tandem plivačkih trenera na ovim prostorima i lično sam obučio instruktore za podučavanje dece. Van bazena organizujem humanitarne akcije i dobrovoljno učestvujem u njima jer me to ispunjava. Smatram da oni koji me mrze zapravo ne znaju šta ja radim.
Story: Možete li ukratko da opišete kako izgleda jedan vaš dan u srcu Šumadije?
- Kuća, posao, posao, kuća...
Story: Da li ste saznali ko stoji iza incidenta kada vam je ispred stana u Kragujevcu slupan auto?
- Svuda ima huligana i ludaka, ali možda sam nekome zasmetao u poslu. Ko kvalitetom i glavom ne može da se izbori za svoje mesto u društvu, pokuša da to učini nasiljem i vandalizmom.
Story: U jednom trenutku čule su se glasine da odustajete od Plivačke akademije. Da li je to istina?
- Ovo što sad radim jeste moj san, a od svojih snova ne odustajem tako lako. Više puta čuo sam kako ljudi komentarišu da sam veći od Kragujevca ili da je sve ovo što radim prolazna priča i kako sam došao da opljačkam grad. Ne idem iz Kragujevca, niti bilo ko ima osnova da me napada zbog pomoći koju sam dobio od grada. Gradonačelnik Veroljub Stevanović rekao mi je: Milorade, u ovom gradu skoro svake godine udavi se jedno dete iz Šumadije, imamo ozbiljan problem sa neplivačima i nema boljeg od tebe da nam pomogne u vezi s tim. Sa nevericom sam posmatrao metode instruktora i trenera plivanja u ovom šumadijskom gradu. Nisu znali da objasne najosnovnije tehnike, što je razumljivo pošto se niko od njih nije bavio plivanjem. Pristao sam da dođem ovde kako bih uz pomoć svojih saradnika lično radio sa mališanima i edukovao instruktore.
Story: Jeste li se nekad bojali odgovornosti koju ste preuzeli na sebe?
- Normalno je da čovek bude pomalo uplašen kada ulazi u nešto novo. Koliko god se ja pripremao za nove izazove, teren i uslovi u stvarnom životu menjaju se iz dana u dan. Morao sam da se prilagodim kako god znam.
Story: Plivači koje podučavate počeli su da beleže zapažene rezultate. Smatrate li da se dobro snalazite u ulozi trenera?
- Moj tim pokazuje rezultate koje nakon prvih šest meseci niko nije očekivao i ponosan sam na to što se u želji da postanu članovi mog kluba javljaju plivači iz drugih krajeva Srbije. To ne bi bilo moguće da nije Sebastijana Higla koji je trenirao svoju sestru Nađu na putu do svetske titule, kao i mog starog prijatelja i trenera iz Amerike, Džefa Nataličija. Samo nekoliko puta nedeljno ulazim u bazen sa plivačima kluba jer mi obaveze ne dozvoljavaju više, ali deca i oni najstariji odlično reaguju na moje prisustvo u vodi pošto im uvek pokažem nešto novo.
Story: Mislite li da kao društvo dovoljno insistiramo na vrednostima sporta i boljem kvalitetu života koji donosi fizička aktivnost?
- Svako bi trebalo da se bavi nekom vrstom fizičke aktivnosti, makar dva, tri puta nedeljno. Neprocenljivo je ono što jedno dete može da nauči za nekoliko godina bavljenja sportom u kontinuitetu. Činjenica je da ne može svako da se bavi sportom profesionalno i to i ne bi trebalo da bude ambicija roditelja. Cilj je da dete maksimalno izgradi svoju ličnost i nauči da se bori na svim životnim poljima.
Story: Na koji način prevazilazite osećaj da više niste vrhunski sportista?
- Ništa ne može da nadomesti adrenalin i zadovoljstvo koje sam imao na takmičenjima, ali sada me ispunjava i nadahnjuje da gledam kako napreduju polaznici moje akademije.
Story: Nedavno ste se oglasili povodom vesti da je vaš nekadašnji veliki rival, američki plivač Majkl Felps u izuzetno lošem psihičkom stanju, govoreći o tome da je depresija osećanje koje sportisti neretko dožive nakon završetka karijere.
- Nije velika tajna da sam se i ja borio sa depresijom u toku karijere i po njenom završetku. Nasledio sam ime od dede koji je zbog ove bolesti izvršio samoubistvo kada mi je otac bio mali, pa mi je ona valjda u krvi. Ipak, naučio sam da se s tim izborim na pozitivan i konstruktivan način.
Story: Rekli ste kako planirate da svoje emocije pretočite u jedno štivo. Koja će biti tematika vaše knjige i zbog čega bi trebalo da se pročita?
- Nisam proveo godinu dana u čamcu na okeanu kao onaj gospodin koji je nedavno bio u svim vestima, niti sam deset godina bio zarobljen u nekom podrumu, ali imao sam veoma neobičan životni put, zadivljujući za mnoge koji su bili u prilici da saslušaju deo moje priče. Prihod od te knjige ići će u humanitarne svrhe, pa ako ništa drugo, kritičari mogu da me pljuju, a ona može nekome i da pomogne.
Story: Važite za osobu koja ne prećutkuje nepravdu. Mislite li da je to gubljenje vremena s obzirom na to da se danas idealisti doživljavaju kao budale?
- Nisam izgubio nadu da će u Srbiji sutra biti bolje i smatram kako su svi idealisti budale samo dok ne uspeju da promene ono što su zacrtali. To ne može jedan čovek, već to treba da radi mnogo ljudi zajedno. Nažalost, većina se ovde jeftino prodaje i zato smo tu gde jesmo. Korupcija je svuda oko nas, a ja nastojim da se borim protiv nepravde pošto je pojedinim ljudima iz Plivačkog saveza Srbije mesto u zatvoru.
Story: Na jednoj društvenoj mreži ponudili ste se za mesto ambasadora u Americi. Koliko vas interesuje bavljenje politikom i mislite li da je jednom sportisti mesto u igri u kojoj se stvari menjaju iz dana u dan?
- Ako se ponuda za posao ambasadora u Srbiji iznosi na društvenoj mreži Twitter, onda smo stvarno pukli. Nažalost, mnogi su to ozbiljno shvatili, verovatno zato što se pokazalo da je ovde u poslednjih dvadeset godina sve moguće. Školovao sam se kako bih se bavio politikom, ali sada mi je mnogo važnije da uspešno vodim plivački klub, sutra plivački savez, a da tek za 10, 15 godina, ako se dokažem, uđem u Ministarstvo za omladinu i sport.
Story: U kom bazenu je disciplina važnija, u sportskom ili društveno-političkom?
- Uveren sam da čovek baveći se sportom može da nauči da bude disciplinovaniji i u društveno-političkim bazenima. Ko se bavio sportom, u prednosti je u odnosu na onoga koji to nije radio, baš zbog toga što je naučio da bude disciplinovan. Sa druge strane, istina je i da sportisti često ne žele da se obrazuju niti da oko sebe imaju dobre ljude spremne da pomognu na svim životnim poljima.
Story: Čiju kritiku prihvatate ozbiljno?
- Samo onu upućenu od mojih najbližih i to onda kada su objektivni. Kada je neko subjektivan, a bavi se kritikom, često ne donosi ispravne odluke. Ljudi mi zameraju što navijam za Partizan, pa mi onda navijači Partizana prebacuju kada bodrim Zvezdu dok igra protiv inostranog tima. Posle se svađaju sa mnom kada kažem da volim Srbiju i ovaj narod više od boja dresa nekog kluba.
Story: Ko su oni na koje možete da se oslonite?
- Postoje mnogi koji zaslužuju da ih imenujem i kojima sam zahvalan za to što sam danas tu gde jesam. Ali, ukoliko bih morao da izdvojim jednu osobu, to bi bio moj stari prijatelj, mentor, trener i menadžer Petar Popović. On mi je kao drugi otac.
Story: Koliko često razmišljate o tome kakav ćete biti otac?
- Raznežim se kada mi na poslu u naručje dospe neka beba i mislim da sam dobar pedagog. To ne znači da ću biti roditelj godine, ali verujem kako ću biti odličan otac.
Story: Javlja li vam se osećaj kako je došlo vreme da zasnujete porodicu?
- Osećam to već godinu dana otkako sam otvorio školu i klub plivanja. Najlakše je osnovati porodicu, ali danas je mnogo teže zadržati je na okupu. Nadam se da ću upoznati osobu s kojom ću moći da delim život i uz koju ću biti jača ličnost.
Story: Sredinom prošle godine objavljeno je kako ste srećno zaljubljeni i da ste u vezi sa studentkinjom iz Zrenjanina.
- Ne bih o tome.
Story: Minulog leta požalili ste se na svoj fizički izgled i formu. Jeste li nešto uradili da to promenite?
- Oni koji me dobro poznaju, znaju kako volim da se smejem i šalim na svoj račun. Jeste tačno da sam dobio deset kilograma, ali sam na fotografiji koju su tada preneli mediji namerno izbacio stomak kako bih se našalio. Nije baš da sam se toliko ugojio, ali svakako bih voleo da skinem tri do četiri kilograma.
Story: U tom periodu u medije je dospelo i vaše priznanje da vas je jednom prilikom napala ajkula. Kako je to izgledalo?
- Srećom, nije me napala jer da jeste, možda me danas ne bi bilo. Ali, tri puta mi se desilo da sam je video u svojoj blizini, a u takvim situacijama najvažnije je da dok plivate ka brodu ostanete smireni. Odličan sam strelac harpunom, tako da znam kako bih sebi obezbedio dobru priliku da izbegnem napad ajkule.
Story: S obzirom na to da imate široka leđa i ramena, imate li problema da nađete odgovarajuću odeću?
- Nedavno sam otkrio jednu firmu u Aranđelovcu koja kroji košulje po meri pa sam se rešio tog problema, ali i dalje imam poteškoća da nađem odgovarajući džemper. Došlo je vreme da trenerku zamenim sakoom i mislim kako je to znak da je moj identitet sportiste sada prošlost. Sve sportske stvari koje sam imao, donirao sam Zavodu za smeštaj odraslih lica Male pčelice u Kragujevcu. Bilo je tu sigurno više od 100 kilograma odeće.
Story: Mnogi sportisti postaju modne ikone. Koliko je vama bitno šta imate na sebi?
- Nisam neko ko prati modu, niti znam šta je trenutno in kada je reč o odevanju. Oduvek sam voleo da se oblačim konzervativno i birao sam klasične boje i kombinacije. Nemam potrebu da na taj način iskazujem svoju kreativnost i potvrđujem ko sam i šta sam, ali podržavam one kojima je to bitno.
Story: Šta je sada najčešći motiv vaše posete Beogradu?
- U Kragujevcu sam uglavnom pet ili šest dana u nedelji i trudim se da što manje dolazim u Beograd jer je moj život sada u potpunosti utemeljen ovde gde sam. U prestonicu najčešće dolazim da vidim svoje prijatelje i uzmem račune.
Razgovarao: Stefan Tošović
