Bila je proglašena jednom od pet najlepših žena bivše Jugoslavije i važila je za vrhunsku zvezdu pop scene velike države koja se potom raspala. Međutim, uprkos krahu političke tvorevine koja nas je objedinjavala, Doris Dragović (52) ostala je simbol zlatnih vremena regionalne pop scene zbog čega je i danas obožavana u svim zemljama nekadašnje SFRJ. Ipak, titulu kraljica torcide u rodnom Splitu izgubila je 2000. godine kada je nastupila u Igalu i tako probila barijeru gostovanja hrvatskih pevača na području tada zajedničke države Srbije i Crne Gore. Hrvati su joj zamerili dolazak u Crnu Goru gde je pevala političkom vrhu te republike, ali je potom u ovdašnjoj javnosti kružila fama o tome da je ova pevačica govorila svašta i protiv Srbije i Srba kako bi ublažila ogorčenost stanovnika svoje rodne grude. Strasti su se rasplamsale nedavno kada je najavila koncerte u Beogradu za 14. februar i u Novom Sadu za 8. mart. U prvom intervjuu za srpske medije nakon više od dve decenije, harizmatična Doris osvrće se na svoju više od trideset godina dugu karijeru, priča o tajni uspešnog braka sa bivšim vaterpolistom Mariom Budimirom s kojim ima sina Borna i ističe da prvi put od nas čuje za negativne reakcije na račun svog dolaska u Srbiju.
Story: Kada ste poslednji put bili u Beogradu?
- Pre dvadesetak godina.
Story: Osećate li se prijatno u Srbiji?
- Vaša briga i gostoprimstvo zaista su nemerljivi, kao i mojih domaćina iz Kombank arene.
Story: Najava vaših koncerata u Srbiji izazvala je koliko pozitivnih, toliko i negativnih reakcija. Pogađaju li vas one loše?
- Nemam šta da kažem, to prvi put čujem od vas.
Story: Niste videli ni komentare na internetu povodom vašeg dolaska?
- Zaista ne.
Story: Po mišljenju određenog dela ovdašnje javnosti, sporne su izjave koje ste u intervjuima hrvatskim medijima dali nakon nastupa u Igalu 2000. godine, zbog čega ste u svojoj zemlji dočekani na nož. Jeste li zaista ikada izjavili kako nikada nećete nastupiti u Srbiji i da li ste rekli nešto loše protiv naše zemlje i Srba?
- Ne znam šta bih vam na to odgovorila, osim da sam ja tu – u Beogradu. Zatekli ste me ovim pitanjima.
Story: Podržavate li nastupe srpskih izvođača u Hrvatskoj budući da ne postoji reciprocitet između vaših dolazaka ovde i odlazaka naših zvezda tamo?
- Volela bih da se konsultujemo oko nastavka razgovora ili da prekinemo intervju.
Story: Šta vas je navelo na odluku da zapevate u Kombank areni?
- Moji domaćini iz Kombank arene vrhunski su profesionalci. Iza njih je niz uspešnih koncerata domaćih i svetskih zvezda, što mi je bilo fascinantno da pročitam u njihovoj monografiji koju sam dobila na poklon kada su došli da me posete u Splitu. Stoga sam njihov poziv doživela ne samo kao priliku, nego i kao čast. Ali, pre svega, bila je tu velika želja i mnogo poziva od strane publike da održim koncert u Beogradu. Budući su oni jedino merilo za moj trud i rad, kroz poziv organizatora iz Kombank arene čini mi se da se sve poklopilo.
Story: Koliko vas zanimaju komentari i da li uopšte pratite medije s obzirom na to da se više od decenije nigde niste oglašavali?
- Svi komentari koji me zanimaju dešavaju se tokom koncerta, u studiju ili na probama. To su komentari u koje duboko verujem i oni su razlog svega što radim. Budući da je ono što radim zapravo ono što dajem ljudima koji to prate, jedino o tome mogu i da razgovaram. Čovek shvati, naročito tokom poslednje decenije, da ovo baš nekako i ne zanima medije pa se odmakne i pođe veselo svojim poslom.
Story: Šta ste sve radili tokom tog perioda?
- Snimila sam dva meni vrlo značajna albuma jer sam u njih ugradila sebe na mnogo više nivoa nego do sada. Bilo me je svuda na tom albumu: od tekstova, nota, preko aranžmana do produkcije. Pretpostavljam da sam time nervirala kolege, ali koliko, to ne znam jer mi nikada nisu priznali. Bila je to za mene velika radost stvaranja. Osim toga, imala sam čudesnu priliku da radim i na dva mjuzikla. Prvi Grgur sa Zdenkom Runjićem, prekrasni Mediteran kog je on tako silno ljubio i voleo, pretočio je u formu operete i to me i te kako obavezalo. Poverenje je uvek nešto što posebno cenim. Nekoliko godina kasnije, slavni dvojac Ivica Krajač i Zlatko Tanodi, poznati po svojim mjuziklima, dodelili su mi glavnu ulogu u Kraljici Katarini Kosači. Osim što je to za mene bilo kao grom iz vedra neba, osećala sam i ogromnu odgovornost za koju sam se pitala hoću li uspeti da je opravdam. Bio je to potpuno novi pristup i novi žanr za koji sam se posebno pripremala i – eto radosti. Žao mi je kada takva remek-dela, zbog globalne ekonomske krize, ne ugledaju svetlost dana. Ali, deo mene u kojem živi umetnost zaista je presrećan. Imam i đake. Kako vreme prolazi, čovek shvati da sva znanja koja ima uz pomoć ogromnog iskustva može da prenese i drugima. Oživi u nama neka pedagoška crta, a mladi ljudi željni znanja naterali su me da se svim srcem angažujem u tom smislu. Njihov uspeh i postignuća silno me usrećuju i ulivaju mi veru da dobro koje je i meni darovano ide dalje. Kao što vidite, bilo je mnogo posla, ali kad tu dodate dobro i lepotu, onda ničeg nije previše. Od tih silnih obaveza ništa ne gubite, nego mnogo dobijate. Na svemu sam tome zahvalna.
Story: Kako ste zamislili spektakl u Beogradu budući da se on održava na Dan zaljubljenih?
- Hvala što o mom koncertu razmišljate kao o spektaklu. Ja sam, naime, sama sebi nekako običan čovek, a ono što svaka takva osoba ima jeste ljubav. Verujem u nju, oduvek i zauvek. Po mom mišljenju, život bez ljubavi bio bi besmislen. Budući je svaki moj koncert u tom trenutku ono najbolje što mogu da pružim, tako će biti i na Dan zaljubljenih, za sve zaljubljene i one koji će to tek postati.
Story: Koliko će muzičara biti s vama na bini?
- Te večeri sa mnom će biti moje kolege s kojima dugo godina sarađujem i nekako ih ne brojim brojkama, već njihovom vrhunskom umetnošću. Oni i mene samu čine smislenijom.
Story: Znate li koje su vaše pesme najpopularnije u Srbiji?
- Ja to baš i ne znam, ali kolege iz menadžmenta kažu mi da su to: Željo moja, Marija Magdalena, Malo mi za sriću triba...
Story: Za koja vas mesta i ljude u Srbiji vežu lepe uspomene?
- Beograd, Novi Sad, Subotica, Kragujevac, Užice... Od gradova uvek najviše pamtim ne zgrade, znamenitosti ili arhitekturu, već ljude, njihovo gostoprimstvo, toplinu i poštovanje, a na ovim mojim putovanjima to je ono čega se prvo setim.
Story: Imate li ovde prijatelja?
- Moje je bogatstvo to što imam prijatelje u celom svetu, pa tako i ovde. Neki su iz moje branše, a drugi nisu.
Story: Hoće li vaš suprug Mario Budimir i sin Borna doći na vaše koncerte u Srbiji?
- Dan zaljubljenih je usred ispitnog roka pa da mislim da se Borna neće osloboditi obaveza, ali verujem da će Mario biti s nama tog dana.
Story: Ima li vaš sin umetničke sklonosti i kakva su mu životna interesovanja?
- On je student istorije i filozofije, u slobodno vreme bavi se sportom, voli dobru muziku i prekrasan je čovek.
Story: U čemu je tajna vašeg skladnog braka koji traje dvadeset i tri godine?
- Ljubav, pripadanje, nadasve strpljenje, mir u duši, poverenje, nežnost, odlučnost... I sve je to samo delić. Ima još mnogo i ne bi stalo u ovaj intervju. Možda u tome i jeste lepota.
Story: Žalite li što nemate ćerku?
- Nisam o tome razmišljala, zahvalna sam Bogu na svemu što imam.
Story: Da li vas suprug i sin zovu vašim pravim imenom Dorotea?
- Niko me ne zove tim imenom, pa ni oni koji su mi dali to ime. Tek sa ponekog šaltera začuje se: Dorotea, vi ste na redu.
Story: Je li vam čitanje psalama u crkvi predstavljalo svojevrsni beg od stvarnosti?
- Nikada nisam bežala od stvarnosti. Ne znam zašto mislite da psalami nisu stvarnost bez obzira na to ko ih čita i gde. Ako me time pitate da li sam vernik, odgovoriću: Da, jesam .
Story: Od koga ste nasledili ljubav prema muzici i šta danas privatno slušate?
- U Dalmaciji i nije teško naslediti ljubav prema muzici jer je pesma oduvek bila sastavni deo svakodnevnog života ljudi. Tako su živeli i moji roditelji. U široj porodici bilo je profesionalnih muzičara i pre mene. Moj teča, trubač Edi Radosavljević, imao je svoj orkestar i jedan je od utemeljivača Splitskog festivala. Njegovim stopama krenuo je i njegov sin. Moj otac preneo mi je ljubav i prema džez muzici koja mi je ostala do danas. Volim soul, ali jednako tako i Maroon 5, Fila Kolinsa, ali i Štrausa, Vagnera, dobar rokenrol i mnogo toga... Jedna od želja mi je da odem na novogodišnji koncert u Beč.
Story: Preko tri decenije ste na sceni. Kada vam je bilo najlepše, a u kojim trenucima najteže?
- Najlepše mi je sada kada mogu da biram i sve je već definisano, iza mene je preko trideset godina pevanja, brojni koncerti, ploče, CD-ovi. Najteži su mi bili prvi koraci kada je neizvesnost bila sveprisutna. Po sto puta pitaš se hoćeš li uspeti i ima li to sve uopšte smisla. Previše je nepoznanica i to mnogo zbunjuje, ali nesigurnost u vrednost toga što radiš možda je najveći pokretač.
Story: Kakva je situacija na hrvatskoj estradi i jeste li iznenađeni ogromnom regionalnom popularnošću vaše sugrađanke, Splićanke Severine Vučković? Seve je u više navrata isticala da ste joj bili idol. Kada ste se upoznale i da li ste odmah prepoznali njen talenat?
- Ne pratim situaciju ni na jednoj posebnoj sceni, a Severinin ogromni uspeh nipošto me ne iznenađuje. Treba znati da ono što je još ogromnije jeste njen silni trud, rad i predanost koje ulaže u sebe. Njene pripreme za svaki koncert ravne su pripremama olimpijaca za svetsko takmičenje, s tom razlikom što je ona i organizator i trener i takmičar. Njen ulog je zadivljujući.
Story: Šta to ima Split pa svakoj generaciji pevača daruje jednu zvezdu?
- Ima onu pesmu koja te dočeka kad se rodiš, prati kroz detinjstvo i mladost, grli kad se venčavaš i rađaš svoju decu i isprati te na onaj svet. Možda je to pitanje mora ili temperamenta, ali ta pesma uvek je tu i to je dobro.
Story: Da naslovom ovog intervjua treba da opišete svoju aktuelnu životnu fazu, kako bi on glasio?
- Nikad bolje.
Razgovarao: Nikola Rumenić
