U nemačkim novinama Neue Presse za severnoameričko tržište, nedavno je objavljen članak o glumici Ivani Mihić (43) inspirisan njenim esejima s kojima je uredništvo ovog nedeljnika došlo u dodir, što ih je zainteresovalo za plavokosu Srpkinju kao glumicu, književnicu i producentkinju. Praveći paralelu između svojih početaka u karijeri i početaka novih mladih nada, ćerka slavnog scenariste Gordana Mihića (75) i glumice Vere Čukić (74), u intervjuu za Story otkriva za koje vrednosti se bori u životu, ali i kojim se ulogama i dalje nada na poslovnom i privatnom polju.
Story: Često se pisalo kako je vaša velika neispunjena želja da postanete roditelj. Kako danas razmišljate na tu temu i na koje biste se sve opcije opredelili u budućnosti?
- Još se oslanjam na sadašnjost i verujem u nju.
Story: Postoje li prinčevi na belom konju?
- Čini mi se da uvek kada snažno zavolimo nekog i ukoliko ta ljubav bude uzvraćena istom jačinom, verujemo da je baš on taj.
Story: Jeste li zaljubljeni i verujete li u ljubav?
- Naravno! Ljubav je ostala jedina vakcina i lek koji može da spase živote.
Story: Da li je u današnje vreme ljubav postala izlizana reč?
- Ponekad mi se učini da je ljubav postala zaboravljena reč. O tome sam pisala i u jednoj svojoj kolumni.
Story: Na koji način se opuštate i šta vas najviše ispunjava?
- Ljudi koje volim, boravak u prirodi, moj mačak Hira…
Story: Koliko je teško živeti od umetnosti i kako generalno komentarišete kulturnu scenu Srbije?
- Samo nekolicina umetnika koja je prilično zaposlena, može sasvim dobro da živi od svog posla. Međutim, većina veoma teško živi i svakodnevno se suočava s egzistencijalnim problemima a neki se čak bore i za goli život. Što se tiče kulturne scene, mislim da je ona nejaka koliko su nejaka finansijska davanja i briga države za nju.
Story: Bioskopska publika trenutno vas gleda na velikom platnu u filmu Vojna akademija 2 u ulozi Stošićeve majke. Kakvo je vaše iskustvo kada je reč o saradnji sa mladim glumcima koji tek počinju da se afirmišu?
- Uloga Emilije Stošić takva je da sam uglavnom imala scene sa Bojanom Perićem koji mi u seriji igra sina, a sa ostalim kadetima možda jednu ili dve scene. Naša saradnja bila je veoma dobra.
Story: Ako biste napraviti paralelu između vaših i početaka današnjih glumaca, šta se promenilo, a šta je ostalo isto?
- Ubrzo nakon mog, da kažem srećnog početka u profesiji, gde sam igrala u filmu i seriji Srećna porodica, Varljivom letu ’68, Romanu o Londonu, seriji Sarajevske priče, komadu Neki to vole vruće i Seranu od Beržeraka, počeo je raspad Jugoslavije. Pratili su ga ratovi, strašna nemaština, sankcije, bol i patnja svih nas. Borili smo se da održimo profesiju i nas same u njoj. Nekolicina glumaca počela je da se bavi produkcijom, što je značilo da su sami sebi i svojim saradnicima pokušavali da obezbede posao. Tako sam i ja, sa dvadeset i pet godina, rešila da to isto učinim i osnovala Horizont. Mi glumci školovani smo da se bavimo umetnošću, a bili smo prinuđeni da molimo i sakupljamo pare po raznim firmama, da učimo u hodu, bavimo se ekonomijom, računovodstvom, organizacijom... Sve to nije bilo nimalo jednostavno, naročito u vreme najveće inflacije u svetu. Današnji glumci ne moraju to da rade jer ima mnogo televizija i programa, otvorene su brojne pozorišne scene i oformljene trupe, a postoji mogućnost i gostovanja na projektima u regionu. Naravno, ni danas ne cvetaju ruže jer je zemlja siromašna, besparica je velika, a kultura je spala na niske grane.
Story: Koja uloga obeležava vaš dosadašnji rad u svetu glume, a kojoj se i dalje nadate?
- Što se filma tiče, to su, na primer, uloga Snežane u filmu Mehanizam, Anđe u Terasi na krovu, Kiki u seriji Gore-dole. Kada je o predstavama reč, to je svakako rola Puslice koju sam igrala četrnaest godina u kultnom mjuziklu Pozorišta na Terazijama Neki to vole vruće, zatim uloga Mimi u Maski Miloša Crnjanskog, u režiji Nikite Milivojevića, Roksane u Siranu od Beržeraka Edmona Rostana i u režiji Egona Savina, obe u Narodnom pozorištu i Matilde u izuzetno popularnom Trinidadu, u režiji Milutina Petrovića, u Bitef teatru. Nadam se da će najzad početi dugo pripremana serija Ognjište na RTS-u, u kojoj treba da igram lik žene u rasponu od njenih dvadesetih godina pa do starosti. Taj lik predstavlja jedan od najvećih i najinspirativnijih glumačkih izazova u mojoj karijeri.
Story: Koliko vam znači činjenica da je o vama nedavno izašao preko cele strane članak u nemačkim novinama Neue Presse za Severnu Ameriku u kojem vas predstavljaju kao multitalentovanu umetnicu koja će uskoro osvojiti svet?
- Znači mi mnogo, naravno, prvo zato što je to izuzetno respektabilna svetska novina koju može da pročita više desetina miliona čitalaca - što znači da moja reč i stvaralaštvo imaju šansu da dopru do velikog broja ljudi. Drugo, meni je takođe jako važno to što članak dolazi od vrhunskih profesionalaca koji su neopterećeni bilo kakvim pretpričama ili predrasudama i oni me posmatraju isključivo preko mog umetničkog rada s kojim su sami osetili potrebu da se podrobnije upoznaju nakon jednog mog eseja koji će narednih nedelja biti objavljen u Neue Presse. Dobar glas očito može daleko da se čuje i otvori neke lepe šanse, kao što se meni dogodila ova sada. Pored faktora sreće, iza svega stoji velik i naporan rad, upornost i istrajnost, neprekidno unapređivanje ličnih sposobnosti, vera u sebe, iskren motiv i ljubav prema profesiji, komunikativnost i za mene veoma važan momenat fer pleja u svemu čime se bavim.
Story: Da li je bilo grešaka u vašem radu i na koji način ste prevazilazili probleme koji često sreću umetnike na našim prostorima?
- Naravno, pa ko mnogo radi, taj mora i da pogreši. To nije ništa strašno i s tim se svi suočavaju. Takve situacije uvek sam prevazilazila sistemom klin se klinom izbija i odmah nastavljala da radim. Bacala sam se na novi posao i trudila se da ne ponovim greške. Problem na našim prostorima jeste u tome što posla nema mnogo, pa u tom slučaju svestranost, hrabrost da se bavite i nečim drugim osim svojom osnovnom profesijom, može biti spasonosno rešenje. Najvažnije je ne sedeti skrštenih ruku i čekati da poslovi padnu s neba.
Story: Pored bavljenja glumom i produkcijom, pišete i romane. Kada vam se rodila strast za književnošću i da li je to bilo iz želje da pobegnete od realnosti ili podelite svoje misli i zapažanja sa svetom?
- Trudim se da svoj život ispunim i raznoliko ga obogatim. Imam mnogo interesovanja koja me svakodnevno gone da iznova istražujem. Nova saznanja neminovno otvaraju nove puteve i nove mogućnosti, a znanje, promišljenost i iskustvo jačaju smelost da tim putevima krenete. Pisanje me snažno pokreće i ispunjava. Inspiracija za pisanje lebdi svuda oko mene. Ulicama se kreću sve sami hodajući romani. Svaki čovek je svojevrsna zbirka priča i to onih istinitih. U svakoj od mojih profesija uživam na poseban način jer sve tri otvaraju čudesne svetove. Nepredvidive su i izazovne. Svaka uloga, roman, kolumna, produkcija filma... jedan je novi život koji počinje da se gradi sa potpuno novim učesnicima, okolnostima i događanjima.
Story: Tema usamljenosti i otuđenosti veoma je prisutna u vašim romanima Led i Moj jedan život. Za koje vrednosti se vi borite i ne dozvoljavate da se otuđe?
- Protiv otuđenja pokušavam da se borim radom, neprestanim kontaktima sa ljudima, interesovanjem za druge ljude, pokušajem da ih suštinski upoznam, razumem njihove potrebe i poglede, da pronađem zajednička interesovanja i identičnu tačku oslonca i, pre svega, da se borim za poštovanje i održanje pravih, istinskih vrednosti.
Story: Koliko vam teško pada odvojenost od porodice imajući u vidu da poslednjih nekoliko godina živite po evropskim gradovima?
- Trenutno sam u Beogradu, ali u takvim trenucima često mi se priviđa mašina za teleportovanje koju ću verovatno lično i patentirati. (Smeh)
Story: Mesta koje posetimo, postaju u čovekovoj svesti uvek bliska i dostupna, kojim se gradovima vi stalno vraćate na svojim putovanjima?
- Svim gradovima za koje me vežu lepe uspomene, prijateljstva, radosti… To su, na primer, Beč, Pariz, Venecija…
Story: Čega se najradije prisećate iz svog detinjstva?
- Onog dragocenog osećaja da sve mogu i da za sve ima vremena. Moje detinjstvo bilo je najbezbrižniji i najveseliji deo mog dosadašnjeg života. Svi koje volim bili su tu, a ja sam se igrala, igrala, igrala… i udisala ljubav.
Story: Da li je, po vama, teret ili olakšica biti dete poznatih roditelja?
- Sigurno je bilo i jedno i drugo, ali nikada na tu činjenicu nisam gledala kao na kočnicu ili vetar u leđa. Jednostavno, to je nešto moje sa čim sam se rodila i sa čim živim.
Story: Koristite Twitter kao sredstvo komunikacije sa kolegama, prijateljima i pratiocima. Koje su prednosti i mane ove društvene mreže?
- Komunikacija i dostupnost informacija, neophodni su činioci kvalitetnijeg života savremenog čoveka. Putem interneta i društvenih mreža možemo brže i lakše da se o nečemu obavestimo, da lakše održavamo ili obnovimo kontakte, upoznamo neke ljude koji žive veoma daleko i koji su nam teže dostupni. Kao pomoćno sredstvo, društvene mreže zaista mogu da imaju veliki značaj, ali i da budu opasne ako se zloupotrebe, ukoliko se dozvoli da virtuelno zameni ono stvarno i potpuno.
Story: Koji su vaši budući planovi na privatnom i poslovnom planu?
- Planova imam mnogo, ali ono što sam sigurna da je najbliže realizaciji jeste objavljivanje eseja u Neue Presse, završetak prevoda romana Led na engleski jezik i njegov plasman u Americi, početak emitovanja novih epizoda serije Vojna akademija. Ostali planovi, poput uloge u seriji na RTS-u koja se najavljuje već nekoliko godina, još stoje na listi čekanja zbog nedostatka finansijskih sredstava. Privatno, čim završimo ovaj intervju, sedam u kola i putujem na vikend van grada.
Razgovarala: Jovana Dimitrijević
