Kod kuće imam tri dame bez čije ljubavi ne bih mogao ni da dišem, a ne još da budem i glumac. Nadam se da vas nisam obrukao i da ste ponosne na mene. Ovu nagradu posvećujem Veri, Mili i Bobi. Ovim rečima je, s neskrivenim ponosom, glumac Vojin Ćetković (42) završio svoj kratak, ali dirljiv govor nakon što mu je uručena ovogodišnja nagrada Raša Plaović za ulogu Otela u istoimenoj predstavi Vilijama Šekspira u produkciji JDP-a, a koju Narodno pozorište dodeljuje za najbolje glumačko ostvarenje na svim beogradskim pozorišnim scenama u prošloj sezoni. Pola sata ranije, dok je pun ushićenja iščekivao izlazak na scenu, Vojin je s osmehom evocirao uspomene na studentske dane i druženje sa kolegama koje mu i danas pružaju veliku podršku. Otkrio nam je zbog čega je zadovoljan čovek, ali i koliko mu ljubavi pružaju supruga, glumica Sloboda Mićalović (32), s kojom je pet i po godina u braku, kao i njihove bliznakinje Vera i Mila (3,5).
Story: Kakav je osećaj kada vam saopšte da ste dobili nagradu koja nosi ima jednog od najvećih glumačkih velikana?
- Prvo na šta sam pomislio bila je ploča koja stoji ispred scene Raša Plaović i koje su sve glumčine dobile tu nagradu. I zaista mi je velika čast da i moje ime bude tu.
Kada mi je žiri pročitao obrazloženje, prilično sam se postideo jer mislim da me tako ne bi ni moje ćerke hvalile.
Zahvalan sam upravi JDP-a koja je, samo oni znaju kako, obezbedila da Otelo bude izveden, reditelju Milošu Loliću na hrabrosti, velikom talentu i nesebičnoj pomoći, kao i celom ansamblu koji je od početka igrao kao tim i obezbedio mi da budem njihov centarfor. Posebnu zahvalnost dugujem Nikoli Đuričku, njegovom ogromnom daru, kritičkom oku, istinskoj ljudskoj dobroti, bez koje ne bih mogao da se dobro osećam u Otelovoj i svojoj koži.
Inače, Narodno pozorište bilo je značajno za nas studente glume i jako sam ponosan na svoje klasiće koji nose sada repertoar ove kuće i postali su veliki, pravi glumci.
Story: Koliko vam je značilo njihovo prisustvo u publici na dodeli nagrada?
- Mnogo. Cela klasa bila je u sali, kao i kompletna uprava JDP-a, mog matičnog pozorišta. Moja supruga Boba takođe je zaposlena u Narodnom pozorištu, tako da sam tamo svoj na svome. Prvu predstavu odigrao sam u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u režiji Vide Ognjenović, ali Narodno pozorište je moja druga kuća jer sam kao student igrao u njemu i četiri godine zaredom bio stipendista.
Story: Vaš prijatelj i kolega sa klase Sergej Trifunović našalio se da ste ispali dobar čovek i glumac, koliko se na vama radilo. Da li i vi tako mislite kada pogledate unazad, jeste li zadovoljan svojom karijerom i životom?
- Veoma sam zadovoljan. Na prvom mestu zato što sam sada u zrelim godinama, imam svoju porodicu koja je stabilna pa mogu da izađem slobodno na pozornicu i kažem šta mislim o svetu, komadu, bilo kom liku ili uopšte o sebi, a da ne budem povređen i ranjiv. Porodica mi omogućava da budem glumac, siguran u sebe, da dam najbolje od svog bića. Drugačije ne bih mogao jer sam takav. Komplikovan sam i ne znam šta sve još, ali porodična baza velika mi je inspiracija i polazna tačka za sve što radim.
Story: U javnosti uvek odajete utisak mirnog i staloženog čoveka. Jeste li zaista takvi ili je to samo vaš nastup i odbrambeni mehanizam?
- Verujte, uopšte nisam miran i nijedan glumac to ne može biti. Ja sam samo oprezan i kao čovek i kao glumac. Došao sam u Beograd, kao i cela moja klasa. Svi smo bili provincijalci bez ikakve zaleđine, sami sa svojim talentom kakav nam je Bog dao. Naprosto smo morali da se držimo zajedno i budemo oprezni u nekim stvarima. Planirao sam da se bavim ovim poslom bar pedeset godina, tako da čovek mora da bude obazriv i da se bori.
Story: Rekli ste da vaša karijera nije bila puna trnja. Da li je ipak bilo padova?
- Uvek sam se trudio da mi karijera ide uzlaznim putem jer sam bio sportista i ne volim velike padove. Međutim, dešavalo se da četiri godine ne snimim nijedan kadar. Imao sam sreću da je to što sam radio bilo jako gledano i da su se stalno vrtele reprize pa sam zbog toga bio prisutan u medijima. Ali, to je sve normalno u životu glumca…
Story: Jesu li te pauze bile posledice vašeg izbora zato što svesno birate uloge?
- Ne, u tom trenutku to apsolutno nije bila posledica mog izbora. Mislim da glumac može da dozvoli sebi da bira uloge tek kada zađe u neke godine i kada je dovoljno jak da sam sa sobom izdrži da ne radi i podnese taj pritisak vraćanja uloge. Jer, mi glumci sve što želimo jeste da igramo.
Story: Vaša velika strast jeste i sportski ribolov u koji često idete sa Vanjom Grbićem?
- Jeste. I mogu da vam kažem da sam ovog leta bio dosta na pecanju. Na reci se pune baterije.
Story: Nije tajna da ste dobri i za šporetom?
- Da. (Smeh) Veliki sam gurman i hedonista u tom smislu, ali čovek mora da voli da kuva kako bi bio dobar u tome, a ja zaista uživam. To dobro znaju svi moji prijatelji koji rado jedu ono što spremam.
Story: Imate li neki specijalitet koji vaše ćerke posebno vole?
- Pažgete i ćevape! (Smeh)
Story: Da li vam je jutarnje maženje s njima i dalje omiljeni deo dana?
- Sada imamo kompletan ugođaj jer su porasle! One su divne devojčice i uskoro će napuniti četiri godine, a ovo sada je neverovatan period njihovog života. Verujte, svaki dan koji čovek propusti a da nije s njima – promašen je. Nikada u životu nisam imao takav doživljaj bilo čega, kao s njima. Uloga tate je najvažnija u mom životu.
Story: Koliko su Vera i Mila različite devojčice?
- I fizički i po temperamentu potpuno su različite. Imali smo sreće da je jedna od njih ista ja, a druga kao Boba.
Story: Vaš kum Nikola Đuričko uspešno je zakoračio u svet Holivuda sarađujući s Anđelinom Džoli na filmu U zemlji krvi i meda, a postao je i dobar prijatelj s njom i njenim partnerom Bredom Pitom. Kako vi gledate na to?
- Kada mi je Boba pokazala na YouTubeu snimak ceremonije dodele nagrade Anđelini Džoli za humanitarni rad i njegovo obraćanje pre toga, bio je to divan osećaj jer sam bio izuzetno ponosan na njega.
Story: Da li su vas uloge iz stranih produkcija zaobilazile?
- Nisu. Imao sam ponude i dobijao čak neke uloge, ali dva puta desilo se da nisam mogao da snimam jer mi je uleteo drugi posao, onda je počelo bombardovanje pa demonstracije, pa su lokacije snimanja premeštene u studio u Rumuniji… Mi smo generacija koja je tako nekako prolazila od početka. Uvek neki maler...
Story: Čini se da vas nije bilo dovoljno ni u domaćem filmu. Priželjkujete li neku ulogu?
- Nije me bilo dovoljno, ali tako je i sa drugima jer se malo radi i ne vidim budućnost domaćeg filma. Ali, uskoro treba da se pojavi nastavak ostvarenja Montevideo, Bog te video u kome igram. Dugo se snimao jer je u pitanju velika ekipa, radilo se na bezbroj lokacija i videćete koliko je film bogat. Ne znam da li će nadmašiti uspeh prvog dela i ne mogu da kažem da li je bolji, ali je potpuno drugačiji i više autorski. Mislim da je Dragan Bjelogrlić sazreo kao reditelj i umetnik.
Razgovarala: Jelena Kulović
