Pored toga što je supruga proslavljenog košarkaša Predraga - Saše Danilovića (43) i majka troje dece, Olge (12), Sonje (8) i Vuka (5), Svetlana Danilović (43) ostvarila je zavidnu karijeru u sportskom programu Javnog servisa. Odbijajući da bude samo nečija supruga, tokom svog profesionalnog sazrevanja u jedno od zaštitnih lica RTS-a, nije imala protekcije, a porodica je za nju uvek bila i ostala na prvom mestu. U ekskluzivnom razgovoru za Story, Svetlana se priseća svog odrastanja, trenutka kada je upoznala supruga, svojih profesionalnih početaka, ali i nekih od najtežih trenutaka u životu. Nekoliko meseci pošto je posle teške bolesti ostala bez majke, umalo je u jednom bizarnom incidentu koji se odigrao sredinom maja u kafani na Košutnjaku, kada je njihov zajednički prijatelj Branko Filipović Fida nasrnuo na njenog muža, izgubila i njega. Tada se oglasila kratkim saopštenjem kako bi sprečila glasine, a prvi puta govori o tome kako se osećala i šta se zaista dogodilo. Ipak, mesecima posle tog događaja ona u budućnost gleda s optimizmom crpeći snagu iz onog najvažnijeg - zdrave i srećne porodice.
Story: Ko vam je javio da je Saša teško povređen u incidentu na Košutnjaku?
- Da sam se zadesila u Beogradu, verovatno bih i sama bila u toj kafani, ali sam sa našom najstarijom ćerkom Olgom bila na turniru u Prokuplju. Nismo ponele punjače i ispraznili su nam se telefoni. Bio je to splet neverovatnih okolnosti. Igrala je finale i moj brat Marko obećao joj je da će doći da je gleda, a kada je stigao, pozvao me je na stranu i pitao da li sam čula šta se desilo. Nisam imala pojma. Interesantno je da sam prvi broj koji sam pozvala da pitam šta se desilo, okrenula baš broj tog druga, Fidu, ali on se nije javljao. Detalje sam saznala tek kasnije.
Story: Kako ste se osećali?
- Mislila sam kako neće da mi kažu koliko je situacija ozbiljna jer je ipak trebalo da vozim do Beograda. Rekli su mi da ne može da priča, pa mi se svi javljaju na telefon… Bilo je strašno, stres, šok… Ne znam ni sama.
Story: U medijima su danima objavljivanje poluistine o tom događaju. Da li vas je to vređalo?
- To je na mene baš uticalo. Moj suprug je stalno govorio: Šta te briga, važno je da mi znamo šta je istina. Ljudi će pričati, pa će pričati, ovde žive od takvih senzacija. Meni je bilo važno da se sazna istina, pošto deca treba da idu u školu i nema potrebe da im neko dobacuje gluposti.
Story: Kako ste im objasnili šta se desilo?
- Olga je velika i sve razume. Malcima smo rekli sve, ali oni ni danas ne mogu to da shvate i prihvate. Oni su se zabrinuli za kokoške koje žive u toj kafani i stalno pitaju: Ko će ih sada hraniti? Potpuno su zbunjeni.
Story: Spekulisalo se da je Predrag odbijao da ode u bolnicu kada je intervenisala Hitna pomoć, već je ostao u kafani, mada je imao povredu glave?
- I to što se do tada desilo bila je ludost, verovao je da ne može dalje da ode. Međutim, nije bio u pravu.
Story: Priča se da je Predragu život visio o koncu, da su sekunde bile presudne…?
- Naš prijatelj odvezao ga je u bolnicu jer je video koliko je povreda ozbiljna i da ne sme da čeka više ni minut. Da to nije uradio, Saša bi verovatno iskrvario. Ubo ga je nožem u stomak. Sašu je spaslo to što je pokušao rukom da zadrži oštricu da ne uđe dublje, tako je zadobio i posekotinu po ruci. Bog ga je spasao pa je preživeo. Imao je ozbiljne povrede. Doktori su napravili veliki rez jer su morali da ga otvaraju, da saniraju unutrašnje povrede i krvarenje.
Story: Jeste li pomišljali na to kako ste mogli da ostanete bez njega?
- Za mene je to bila specifična situacija jer sam u januaru izgubila mamu Aleksandru – Ćuću kako su je svi zvali. Nisam uspela ni da se oporavim. Dva gubitka ne znam da li bih mogla negde da spakujem, a da ostanem normalna. To je jedna užasna praznina, potpuni bezdan, nema tu racionalnih emocija.
Story: Kakvi osećaji su vas obuzeli kada ste ostali bez majke?
- To je kao kad stojite na nekoj hoklici, menjate sijalicu i neko vam je izmakne, odjednom nemate oslonac, a morate da se držite za nešto. Ne znam kako da opišem. U početku je to bilo neobjašnjivo, onda nekako očekivano i racionalno, ali kako vreme prolazi… Ne znam. Uvek je iznenada, iako je bila bolesna, stalno sam mislila kako još nije došao taj trenutak.
Story: Kako ste se, posle svega, vratili u ravnotežu i pronašli mir?
- Sve nas je to potreslo, a mislim da nas je negde i promenilo. Ne znam šta je u glavi mog muža, ali stalno vrtim filmove šta je sve moglo da se dogodi.
Story: Kako je Saša sada?
- Dobro je.
Story: Kako ste se osećali dok je on bio u bolnici?
- Trudila sam da kod kuće održavam privid kao da se ništa nije desilo, da deca ništa ne primate, a tu su bili i njegovi roditelji, majka Vuka, otac Milan i sestra Dejana. I on je tražio da budemo jaki, da njegovima ne bi pozlilo i da ne bismo imali još bolesnika u bolnici.
Story: Kako su reagovali ljudi iz vašeg okruženja?
- Kako ko. Pravi prijatelji su se pokazali, bilo je i znatiželjnih. One koje smo smatrali bliskima, to su i dokazali, našli su se i meni i Saši i deci. Pomogli su mi i time što nisu mnogo pitali i što smo pričali o drugim stvarima.
Story: Jeste li razgovarali sa Fidom od incidenta? Da li je pokušao da vam se izvini?
- Nismo. Mene bi i uvredilo da pokuša da zove i da se izvinjava. Šta da kaže: Nisam hteo. Centimetar je delio od toga da deca ostanu siročići.
Story: Šta želite i očekujete od budućnosti?
- Pre svega da nam se ovako nešto nikada više ne dogodi, a onda da decu izvedemo na pravi put. Da svi budu zdravi, to je najvažnije.
Story: Kako ste i kada upoznali supruga?
- Na košarkaškoj utakmici. Igrala sam za juniorsku ekipu Banjice, a on za Partizan. Imali smo šesnaest godina i prvo smo se družili, a onda i počeli da se zabavljamo. Bilo je to neko drugo vreme, nije bilo mobilnih telefona i društvenih mreža. Trebalo je sakupiti hrabrosti i pozvati na centralni fiksni telefon koji je stajao u hodniku, pa se predstaviti i pitati da li može da razgovara sa Svetlanom. Pa, prvo pričati sa mamom, tatom… Svi bi se izređali dok dođem do slušalice. (Smeh)
Story: Da li je bilo teško biti devojka, kasnije i supruga, slavnog sportiste?
- I jeste i nije. On je imao ozbiljne obaveze i sve je bilo podređeno njima. Nisam mogla da kažem: ‘Ajde, nemoj na trening, idemo večeras da šetamo. Život sportiste i njegove porodice podređen je treninzima i utakmicama. To je teško, a opet lepo je što je on bio toliko uspešan da je stalno pobeđivao sa klubom i reprezentacijom.
Story: Jeste li bili spremni na odricanja zarad stabilnosti veze?
- Nikada to nisam dovodila u pitanje. Na fakultetu sam dobila stipendiju od švedske vlade da tamo završim poslednju godinu studija, nisam otišla i nije mi žao. Poslednje dve godine njegovog igranja u Italiji već sam radila na RTS-u i živeli smo na relaciji Beograd - Bolonja. Nikada mi nije rekao da ne treba da radim jer je znao da mi to predstavlja zadovoljstvo.
Story: Kako pamtite vaše venčanje?
- Za ono vreme bilo je neobično, atipično za dvehiljadite, a danas je to uobičajeno. Priredili smo večernju žurku u našem dvorištu, pozvali društvo i mlađe članove familije. Nije bilo gađanja jabuke i sličnih stvari. (Smeh)
Story: Kako su reagovali vaši roditelji?
- Morali smo malo da ih ubeđujemo i objašnjavamo. Bilo je i ljutnje, ali kada su videli da smo se lepo proveli, bili su zadovoljni. Bila je to dobra žurka koju i danas svi pamte.
Story: Šta je potrebno za skladan i srećan porodični život?
- Razumevanje, kompromisi i velika ljubav, tačnije ona naša: Dogovor kuću gradi. Treba prepoznati šta je nekom u određenom trenutku potrebno.
Story: Zna li se u vašoj kući ko je gazda?
- Ja sam za to da se zna. Niko mi to nije nametnuo, ali volim da se zna ko kuva, a ko treba da stane iza svega kao oslonac. Tako mi odgovara.
Story: Kako usklađujete poslovne sa porodičnim obavezama?
- Sad ću da izgovorim čuvenu rečenicu: Uz veliku podršku moje porodice, ali zaista je tako. Da nema naše usklađenosti i organizacije, ne bih mogla da funkcionišem.
Story: Da li ste nekada bili u iskušenju da informacije do kojih ste došli u privatnom životu, profesionalno iskoristite?
- To što mi pričamo u kući, naše su privatne stvari. Ne bi bilo dobro kada bih uvek objavila ono što saznam. Saša i ja smo se u startu dogovorili da ne mešamo privatno i poslovno. Samo sam ga jednom intervjuisala i bilo je mnogo smešno, posebno kada sam ga pitala: Kakvi su vam planovi za budućnosti? (Smeh)
Story: Diplomirali ste skandinavske jezike na Filološkom fakultetu, kako ste se obreli u novinarstvu?
- Novinarstvo me je uvek privlačilo, a kao zanimanje povezano je sa Filološkim fakultetom. Moja drugarica Irena Tomović pisala je za Sportski žurnal i predložila mi je, pošto smo tada živeli u inostranstvu, da šaljem neke interesantne reportaže jer u to vreme oni nisu imali prilike da putuju. Meni se to dopalo, a po povratku u Beograd počela sam da radim na televiziji Art.
Story: Kako ste zavoleli sport? Zašto ste pred kraj srednje škole odustali od košarke?
- Trenirala sam do treće godine srednje, sve dok sam mogla da uskladim školu i sport. U osnovnoj i srednjoj školi svake godine dobijala sam Spartakovu diplomu za sportiste. Trenirala sam košarku, odbojku, rukomet, išla na plivanje i streljaštvo. Nisam iz one priče: Sada sam upoznala sportistu i eto mene u sportu. Otac Miša je igrao fudbal u Zvezdi i OFK Beogradu, a kada smo bili mali, kad nije imao ko da čuva brata i mene, išli smo s njim na trening ili utakmicu.
Story: Da li je činjenica što je vaš otac radio na RTS-u doprinela da i vi poželite da nastavite karijeru na toj televiziji?
- On je elektroinženjer i imao je veze sa repetitorima, s Avalskim tornjem, tako da sam televizijsko dete i tu sam dobijala novogodišnje paketiće. RTS je meni uvek bio prva i najvažnija kuća. Ima sada možda i gledanijih televizija, ali meni je RTS odmalena bio institucija.
Story: Nedavno je preminuo generali direktor RTS-a Aleksandar Tijanić. Kakav utisak je ostavljao na vas? Po čemu ćete ga pamtiti?
- Imala sam odličnu saradnju i komunikaciju sa gospodinon Tijanićem. Fenomenalno je poznavao naš posao i imao viziju kako program treba da izgleda. Od nas je tražio da držimo taj nivo i da stalno radimo na sebi. Neobično je bez njega.
Story: Da li ste pristajali na to da vas znaju i oslovljavaju kao nečiju ženu?
- Ranije mi je to smetalo, a sada mi deluje smešno. Nekada sam umela da se uvredim kada se s nekim upoznajem tri puta, a kada ni prilikom četvrtog uopšte ne zna kako se zovem, već čija sam žena. Ne bavim se ovim poslom da bismo mi ratovali ko je poznatiji i važniji. Bitno mi je da radim ono što volim, da imam svoju priču, svoju profesiju, da nisam samo nečija žena, a mislim da to i mom mužu prija.
Story: Roditelji ste dve ćerke i sina, ko im je od vas dvoje veći autoritet?
- Tata, meni se penju na glavu. (Smeh) Sad su veliki, pogotovo Olga koja ima dvanaest i po godina, ali uvek pokušavaju da bude po njihovom. Međutim, uvek za rezervu čuvam rečenicu: E, sad će doći tata, pa ćete videti. (Smeh)
Story: Da li ste, posle Olge i Sonje, želeli sina ili naprosto treće dete?
- Treće dete, nismo bili opterećeni polom. Ne mogu da kažem da bih imala sedmoro dece da bi to poslednje dete bio sin.
Story: Kako izlazite na kraj sa troje dece?
- Sad su porasli pa mi je mnogo lakše. Deca su snaga svake žene, kad ih pogledam osećam se moćno. Kad se Vuk rodio, Sonja je imala samo dve i bila je još beba. Bio je to šou. U takvoj situaciji dogovoriš se sa sobom: To je takav period, nenaspavana sam, teško je, ali proći će. I prošlo je.
Story: Jeste li imali pomoć?
- Jesam. Bilo bi nemoguće sa dve bebe i Olgom koja traži svoj prostor. Dogovaramo se, moj suprug je učestvovao ravnopravno, kao i babe i dede. Sad je lakše, lepo se slažu, svi se igraju zajedno.
Story: Na koga deca karakterno liče?
- Olga je isti tata, a mislim da će i Vuk biti. Čini mi se da je Sonja povukla na mene.
Story: Da li ste vi na najstariju ćerku preneli ljubav prema tenisu?
- Dobra je u tom sportu i sama je odlučila da ga trenira. OK, možda smo je malo i nas dvoje usmerili, ali ona ima očevu genetiku. Da ne igra tenis, bila bi dobra u nekom drugom sportu. Prosto je takva, energična je i ima prednost što je levoruka.
Story: Za šta interesovanje pokazuju Sonja i Vuk?
- Sonja ide na džudo, dopao joj se i sve dok je to bude držalo, mi ćemo je podržavati, a Vuk je još mali. On ima svoj koš i stalno šutira na njega.
Story: Da li je Saša i privatno temperamentan kao nekada na terenu?
- Ne znam da li bi voleo da to otkrijem, ali on je potpuno drugi čovek kada je kod kuće.
Story: S druge strane, vi delujete prilično povučeno?
- Umem da povisim ton, ali to baš mora da bude nešto veliko. Vikom se malo toga rešava i retko kad to radim jer sam rečita i umem na drugi način da pokažem kada mi nešto ne odgovara.
Story: Da li su do vas dolazile glasine da vam je suprug neveran ili da se razvodite, ali i da vas fizički maltretira?
- Naravno, svesni smo toga da poznate ličnost privlače pažnju. Mi na to gledamo kao na neke šale ili tračeve, a nekada čak nemamo vremena ni da ih komentarišemo. Sigurno je da ne bih izgledala i osećala se ovako da me neko maltretira, ne bih bila vedra da imam ozbiljnih problema.
Story: Da li ste imali teških trenutaka u braku i kako ste ih prevazišli?
- Kako da ne, kao i svi drugi. Te situacije rešavali smo razgovorom. Nekada bi loptu spustio on, a nekad ja.
Story: Zajedno ste od šesnaeste godine. Jeste li nekada prekidali?
- Jesmo, i raskidali smo i mirili se, što je normalno. Ali, zajedno smo i dobro funkcionišemo, možda i zato što smo različiti.
Story: Kakav je on muškarac?
- Baš onakav kakav meni treba.
Razgovarala: Moni Marković
Mesto snimanja: Yahting club Gabbiano, Kej oslobođenja bb, Zemun
