Nasuprot umetničkoj biografiji ispisanoj nežnim i neretko tužnim notama uz koje i oni najstameniji zaplaču, tridesetšestogodišnja hrvatska muzička zvezda Nina Badrić privatno vodi sasvim spokojan i srećan život, za šta je osim njenog temperamenta najzaslužniji privatni preduzetnik Bernard Krasnić, s kojim je već dve i po godine u braku. Ljubavne stihove koje pevačica, a odnedavno i glumica, već godinama predstavlja svojim obožavaocima, 23. aprila na sceni Sava centra uživo će čuti i srpska publika koja već godinama priželjkuje live nastup ove harizmatične umetnice.
Story: Da li vam je nastup na nedavno održanom Oskaru popularnosti u Beogradu bio dovoljan da osetite puls dvorane u kojoj ćete održati koncert?
- Kada su me pozvali da učestvujem na toj manifestaciji, zamolila sam organizatore da izvedem jednu pesmu uživo, upravo da bih osetila energiju. Izvela sam numeru Da se opet tebi vratim, uz gitarsku pratnju autorke te kompozicije Aleksandre Milutinović, a ljudi su pevali sa mnom i napravili toplu atmosferu. Inače, ja ne znam dobro da glumim kada pevam na plejbek, čak ni za potrebe televizijskih šou-programa.
Story: Po kojim kriterijumima ste birali repertoar numera za beogradski koncert?
- Moja karijera uspešno traje već petnaest godina i obeležile su je pesme koje su ljudi odmah zavoleli. Napravila sam repertoar koji je svojevrsni presek mog postojanja na sceni, od početka do danas. Moja publika je ista u svim gradovima i mi se pronalazimo po srcu. Svoje fanove jako poštujem i znam da je uz moje pesme tamo negde u mraku neko plakao, zaljubljivao se, ženio ili raskidao... Za mene je muzika kao parfem: čitavog života vas neka numera, poput mirisa, podseća na određeni period koji ste prošli u životu.
Story: Jeste li jugonostalgični?
- Karijeru sam otpočela devedesetih kao osamnaestogodišnjakinja i spadam u grupu mlađih muzičara koji su svoj put počeli da grade u Hrvatskoj, a godinama kasnije postala sam poznata i van njenih granica. U tom periodu u Hrvatskoj se pojavila sjajna generacija pevača koji su uspeli da se izbore za svoj komadić neba, poput grupe ET, Tonija Cetinskog, Sandija Cenova, Petra Graše... Mi nismo osetili bivše sisteme niti smo imali predrasude o tome kako je to nekada bilo. Upravo iz tih razloga nisam nostalgična niti jugonostalgična.
Story: Dolazi li vaš suprug Bernard na beogradski koncert?
- Džudi Garland je jednom predivno izjavila: U noćnoj tišini često sam želela samo nekoliko reči ljubavi jednog čoveka, a ne aplauz hiljadu ljudi. Moj suprug i ja smo zajedno osam godina i jedno drugome smo najveća podrška. Pošto i njegov posao zahteva stalne obaveze, ne očekujem da ih nužno ostavlja i putuje sa mnom na svaki koncert. Uostalom, ja sam već velika cura i ne treba da me vodi za ručicu. Moj muž nije javna ličnost i ne treba da bude prisutan u medijima samo zato što ja jesam. Najvrednije je ono što nas dvoje delimo kada se ugase svetla pozornice, a to je život.
Story: Šta je to što vas, osim sjajno složenih glasova u numeri Ne mogu ti reći šta je tuga, spaja sa Harijem Varešanovićem?
- Za mene je to, uz dobru pesmu, sasvim dovoljno. Mišljenja sam da čim se dueti rade iz računica, to ne može biti uspešno. Saradnja sa Harijem nastala je spontano i zato mi je draga, a on je sjajan pevač i profesionalac. Hari i Dino Merlin su klasici bosansko-hercegovačke muzičke scene i srećna sam što sam imala privilegiju da s njima radim duete. Pesma miriše na sevdah, a ja volim taj muzički izraz.
Story: Jeste li pristali na ulogu u predstavi Vaginini monolozi samo zato što ona ruši tabue ili želite i glumačku karijeru?
- Srećna sam što su kritike nakon predstave bile odlične, a ubuduće bih volela da učestvujem u još nekoj predstavi ili filmu ukoliko se za mene pronađe uloga. Mišljenja sam da postoje glumice koje su odlične pevačice i pevačice koje su odlične glumice. Za mene je to bio izazov, ali i čast, da igram u predstavi u kojoj su glumile mnoge sjajne poznate žene poput Opre Vinfri i Džejn Fonde. Mislim da niko ne zaslužuje da bude zlostavljan, o čemu se i govori u predstavi, što i jeste glavni razlog zašto sam prihvatila tu ulogu. Ne pristajem na nepravdu bilo koje vrste i iživljavanje jačeg nad slabijim. Ne shvatam muškarce koji imaju potrebu da fizičkim nasiljem rešavaju odnose u svojoj porodici i oni su za mene slabići. Lično sam bolećiva na decu koja su potpuno nezaštićena, a mi odrasli trebalo bi bi da ih čuvamo kao najređi dijamant. Čula sam, nažalost, mnoga svedočanstva po kojima su u porodicama najviše stradavala deca. To su neizbrisive rane s kojima samo oni najjači uspeju da žive, a najgore je to što oni nisu ni za šta krivi, a snose posledice neodgovornog ponašanja odraslih.
Story: Koji su vaš lični tabui o kojem vam je nezgodno javno da pričate?
- Iako sam na početku bila previše otvorena, kroz godine karijere shvatila sam da nisu svi ljudi koji mi prilaze dobronamerni, a ružne stvari su to nužno promenile. Postala sam opreznija i naučila da se sačuvam i ne prihvatam sve lično, mada ima još stvari koje me zabole. Svoju slavu koristim samo da bih učinila nešto pozitivno, kada za to postoji prilika. Karijeru sam izgradila svojih radom i talentom i ne bavim se time kako da postanem što popularnija. Zar mislite da nije dovoljno dati ljudima svoje srce i ogoliti intimu u svojim stihovima? Ja mislim da nema ništa više od toga.
Story: Jeste li i sami nekada bili žrtva fizičkog ili psihičkog zlostavljanja?
- Hvala Bogu, nisam. Dozvoliti sebi zlostavljanje bilo koje vrste, izjednačavam sa mržnjom prema sebi samom.
Story: Kako biste reagovali kada bi suprug fizički nasrnuo na vas i da li biste mu ikada oprostili takav postupak?
- Ne postoji opravdanje za tako nešto i to bi za mene značilo kraj. Mogu da budem osvojena jedino nežnošću, ljubavlju, pažnjom i razumevanjem. Sve ostalo je neshvatljivo i ne mogu da razumem osobe koje ostaju u takvom odnosu misleći da će se neko promeniti. Radije bih bila sama i srećna, nego sa nekim u lošem odnosu jer je život prekratak da bismo se zavaravali i lagali. Sami smo kreatori svog života i jedini nam je zadatak da život uzmemo u svoje ruke i živimo ga najbolje što možemo. Do kraja verujem u maksimu: Ono si što veruješ da možeš biti.
Story: Koji je vaš prag tolerancije u emotivnom odnosu?
- Verujem u Isusa i mislim da nema toga što kao čovek ne bih mogla da oprostim. Ipak, veliko je pitanje da li bih mogla da ostanem sa osobom koja je izdala moje poverenje, ljubav, čast ili me na bilo koji način potcenila i povredila.
Story: Pre pet godina održali ste humanitarni koncert Ljubav za ljubav, ali i promovisali satove jednog brenda, kako bi u Hrvatsku došao jedan čuveni kardiohirurg. Koliko tamošnja javnost ceni vaše zalaganje na tom polju?
- To je moja potreba, misija, i zbog toga ne očekujem aplauz. Uverena sam da ću u skorijoj budućnosti osnovati svoj humanitarni fond jer sam nepopravljivo slaba na ljudsku patnju, bolest ili nemaštinu.
Story: Plačete li nad tuđim sudbinama kao što mnogi plaču uz vaše pesme?
- Pogađaju me takve priče i one dugo ostaju u meni. Ljudi imaju potrebu da mi priđu i podele sa mnom ono što ih boli. Teško mi je jer znam da to nije nešto što se događa na filmu, to su ljudi koji su prošli kroz stvarni pakao u životu. Dala bih sve da imam čarobni štapić i tako izbrišem sve ružne stvari koje su se desile. Plačem nad brojnim nesrećama, ali pokušavam i da im budem uteha. Istinski se divim ljudima koji su svoj život posvetili da pomognu drugima.
Story: Šta je tajni sastojak vašeg skladnog porodičnog života?
- Uporno smanjivanje sopstvenih očekivanja. Ponekad su me moja očekivanja u odnosu na druge vodila od sreće, a ne prema njoj. Naučila sam da je jedino ispravno voleti neku osobu, a ne sebe u njoj.
Story: Da li vas muž često iznenađuje?
- Da, s vremena na vreme, ali iznenadim i ja samu sebe nekim svojim postupcima.
Story: Jesu li vam dosadila pitanja o tome kada ćete postati majka?
- Nisu, neka se narod zabavlja.
Story: Smatrate li da vam samo deca nedostaju kako biste ostvarili potpunu sreću?
- Ono što nemate, ne može ni da vam nedostaje. Sigurna sam da ću u pravom trenutku postati majka. Jako bih to želela, ali znate kako se kaže: Čovek sanja, a dobri Bog određuje.
Story: Koji je vaš porok?
- Uprkos svom neobičnom poslu, mislim da sam obična osoba. Možda sam nekada pomalo i neozbiljna, ali volim to dete u sebi i nadam se da se neću promeniti. Ne smatram da sam po nečemu posebnija od bilo kog drugog čoveka, možda samo malo srećnija jer mi je Bog dao dar za muziku kojom mogu da dotaknem ljudska srca. Beskrajno sam mu zahvalna što je muzika moj najveći porok i od nje sam hronično zavisna.
Story: Jeste li odgovorni prema sebi i svom zdravlju?
- Čini mi se da bih trebalo da budem mnogo odgovornija nego što jesam. Ponekad ignorišem neke znakove, ali verujem da se dovoljno odmaram i pravim ravnotežu između ludila i života. Osluškujem svoj organizam i kada osetim da nešto nije kako treba, odlazim kod lekara. Nisam od onih koji idu kod doktora svakog meseca, ali dva puta godišnje obavljam redovne preglede celog organizma.
Story: Po čemu pamtite svoje detinjstvo?
- Po neopterećenosti i bezbrižnosti. Bila sam pravi harambaša, a kući sam dolazila samo na ručak. Moji prijatelji i ja neretko smo umeli da protutnjamo Zagrebom na rolšuama ili pešice. Nismo imali igrice, kompjuter ili mobilni telefon, ali bili smo neuporedivo srećniji nego današnji klinci.
Story: Mislite li da ste se promenili u odnosu na period kada ste bili anonimni?
- Baš kao što kaže pesma Ostala si uvijek ista i moji prijatelji iz detinjstva tvrde da se nisam mnogo promenila u odnosu na onu šašavu devojčicu kakva sam nekad bila. I tada sam pevala, smišljala razne nestašluke i bila glavni Robin Hud u svom kraju. Uvek sam branila slabije od onih koji su ih maltretirali i nije mi bio problem da nasilnicima udarim čvrgu. Ničega se nisam bojala, bila sam pravi borac, a i danas je u meni ostao taj borbeni duh. Tada sam trenirala gotovo sve sportove: tenis, karate, ritmičku gimnastiku, rukomet, a u devetoj godini otkrila sam dečji hor Zvezdice i tu se rodila fatalna ljubav prema muzici. Sve ostalo je nakon toga palo u drugi plan.
Story: Da li su vas roditelji podržavali u karijeri?
- Porodica je moj najveći stub u životu, beskrajna sreća i vrednost. Naučili su me da jedino radom, trudom, odricanjem i poštenjem mogu da idem kroz život i da imam samo jedan obraz. Usadili su mi ljubav prema ljudima i naučili da ih delim prema srcu i dobroti. Moji roditelji su skromni ljudi prosečnih primanja, ali velikog srca i predstavljaju moj ponos.
Nikola Rumenić
