Trenutak kada se pop pevačici Tijani Dapčević ostvarila najveća želja da postane majka značio je i potpuno promenu njenog života. Sinčić Vuk kojeg je rodila 5. februara samo dva dana nakon što je proslavila trideset treći rođendan bio joj je najlepši dar koji je mogla da dobije. Od nekadašnje spavalice kojoj je bilo nezamislivo da se budi pre podneva, plavokosa umetnica postala je brižna mama kojoj više uopšte nije važno koliko sati će spavati nego je isključivo usmerena na to da njen mališan bude srećan. Tijanina svakodnevica već dva meseca podređena je ritmu njenog preslatkog princa čiji osmeh predstavlja ceo njen svet. Uprkos tome što joj briga oko njenog naslednika nikada ne pada teško, podrška i pomoć supruga Milana su joj najvažniji, pa istinski uživa kada vidi svog usnulog dečaka u tatinom sigurnom naručju.
Story ekskluzivno objavljuje prve fotografije naslednika pop zvezde koja samo dva meseca nakon porođaja uveliko snima u studiju.
Story: Koliko vas je uloga majka promenila kao osobu?
- Iako sam i ranije bila odgovorna, priznajem da sam pre nego što sam rodila Vuka bila pomalo sebična. Zanimalo me je samo to da mi sve bude potaman, a sada je sve podređeno njemu. Kada mi se recimo učini da sam dobila grip, prvo što pomislim jeste da moram da sprečim da se on razboli, a o sebi i ne razmišljam. Zaljubila sam se u svog sina na prvi pogled.
Story: Kako ste osećali poslednjih dana pred porođaj?
- Sve vreme sam zamišljala kako će izgledati taj čin, kako će moje dete izgledati, da li će početi da plače i šta ja da radim u toj situaciji. Postoji uverenje da će beba biti onakva kakva je na porođaju, što navodno podrazumeva da će, ako mnogo plače po rođenju, činiti to neprekidno i kasnije. Moj sin nije mnogo plakao, hvala Bogu.
Story: Mada ste u prethodnom intervjuu za Story rekli da ćete se poroditi pod totalnom anestezijom, na kraju ste se ipak rešili da sina donesete na svet carskim rezom uz pomoć epiduralne anestezije. Kako ste doneli tu odluku?
- Iako je trebalo da se porodim posle 20. februara, manjak plodove vode i povišen pritisak tokom poslednjih dana trudnoće na kraju su presudili da se porodim nekoliko nedelja ranije. Sa svojom doktorkom Snežanom Rakić i ranije sam razgovarala o tome kako ću se poroditi, smatrala sam da je najbolje da to učinim carskim rezom, ali to nije bila definitivna odluka. Dva dana pred porođaj kada mi je skočio pritisak, lekarka mi je saopštila da više nema čekanja i tog 5. februara upoznala me sa anesteziologom Miodragom Paštarom koji me je odmah pitao da li sam nestrpljiva da vidim sina ili želim da sačekam. Pošto nisam mogla da čekam, a nakon detaljnog objašnjenja o kakvoj vrsti porođaja je reč, pristala sam na carski rez uz pomoć epidurala. Imala sam kateter u kičmi i mogla sama sebi da dodajem analgetike tako da bukvalno nisam osetila porođaj. Dok su me sekli, ja sam pričala viceve. U pojedinim trenucima to mi je bilo neprijatno, pomalo čudno, ali uopšte nisam osećala bol. Sve je trajalo pola sata, a već sutradan bila sam na nogama.
Story: Kako je izgledao vaš prvi susret sa sinom?
- Iako sam imala nekoliko solucija za ime, nisam želela da odlučim kako će se zvati pre nego što ga ugledam. Kada se rodio, zaplakao je samo u dva navrata i nos mu je bio spljošten sa desne strane a imao je samo 3. 050 grama i bio dugačak 50 centimetara. Činio mi se mali poput komarca i kada sam ga uzela u naručje sa još nepresečenom pupčanom vrpcom, čim sam ga poljubila, prestao je da plače. Bila sam ponosna na to što je, iako tako mali, veoma izdržljiv i odmah sam rekla: Ovo je mamin junak i zvaće se Vuk!
Story: Da li je vašem suprugu sada žao što nije prisustvovao rođenju naslednika?
- Nije, jer je Vuka video samo sat kasnije. Nakon porođaja odneli su me u apartman gde su me čekali suprug, sestra Tamara i mama Branka. U tom momentu svi smo plakali od sreće. Meni je moj sin bio najlepši od svih beba u porodilištu, a realno je bio kao gremlin. Kada ga je video, Milan je najpre zanemeo od sreće, ali se i uplašio da mu nosić ne ostane tako spljošten (smeh).
Story: Da li je od prvog trenutka Vuk ličio na vas kao što je to sada evidentno?
- Rupica na bradi i usta su mi odmah ukazali da je on mala Tijana. Milan je naravno odmah prokomentarisao da je on kao dečak imao plavu kosu. Jako sam želela da nasledi Milanove oči i trepavice i zaista je po tome identičan tati.
Story: Jeste li se dvoumili oko dojenja?
- I pre nego što sam se porodila jedino što sam priželjkivala jeste da imam mleka, svesna koliko je to dobro za njega, ali i za mene pošto je, između ostalog, dojenje jedan od najboljih načina prevencije od karcinoma dojke. Dva dana posle porođaja počela sam da dojim Vuka i emotivna bliskost koju majka i beba ostvaruju na taj način, rečima je neopisiva.
Story: Da li ste se plašili hoćete li se snaći kada sami sa detetom dođete kući?
- Neprestano sam bdela nad njim i proveravala da li diše. Uprkos umoru, prve dve noći bile su paklene. Ustajala sam na svakih petnaest minuta i osluškivala ga. Iako sam ranije imala veoma čvrst san, čak i najmanji Vukov pokret me je budio. Milan takođe nije mogao da podnese da beba plače, pa je poput mene skakao čim bi pustio glas. Međutim, zahvaljujući nesebičnoj pomoći moje mame Branke koja je bila sa nama od prvog dana, brzo smo se navikli na novonastalu situaciju.
Story: Imate li već neke ustaljene male porodične rituale?
-O, da. Jedan od njih je kupanje našeg mališe koje Milan i ja obavljamo u duetu. Uprkos tome što se moj muž u početku plašio da ga drži onako malog i krhkog, veoma brzo se oslobodio pa mi sada uspešno parira. Takođe svako jutro odlazimo u obližnji parkić gde Vuk rado dremne posle obilnog obroka.
Story: Možete li da kažete da je Vuk mirna beba?
- Od pre mesec dana budi se na četiri, pet sati u toku noći. Zaista retko plače, veoma je napredan i briga o njemu mi predstavlja zadovoljstvo. Izuzetno je dobra beba i moj drugar za ceo život. Čak sam ga vodila u studio dok sam snimala singl koji planiram da objavim na leto, a on je mirno slušao moj glas.
Story: Da li je od onih beba koje kao jako male već imaju izražen karakter?
-Veoma je ozbiljna beba, kao što ste mogli da primetite na ovom njegovom prvom fotografisanju za novine. Za utvrđivanje ostalih osobenosti još je rano.
Story: Ko je prvi izmamio njegov osmeh?
- Pre oko mesec dana nasmejao se najpre meni, a sada se osmehuje i Milanu.
Story: Kojim pesmama ga uspavljujete?
- Kada su počeli da ga muče grčevi pevala sam mu repertoar pesama od Silvane do Nirvane. Sada uvek mogu da ga smire Majkl Buble, Frenk Sinatra i Din Martin, čije CD-ove neprestano vrtim.
Story: Imate li poput mnogih majki utisak da razumete gugutanje vaše bebe?
- Nas dvoje odavno razgovaramo i odlično se razumemo. Bez greške mogu da predvidim kada će da zaplače i zašto, jer je tu valjda reč o majčinskom instinktu koji ne može da se objasni dok se ne doživi.
Story: Koliko vam je važno da vaš sin nosi odeću poznatih brendova?
- Uopšte mi to nije važno. Ali zato sam se potpuno oduševila malom rokerskom jaknom koju je dobio iz Italije od moje drage prijateljice Leontine Vukomanović. Ono što je meni bilo bitno je da Vuku lepo opremimo njegovo carstvo, tako da sada naš mali dečak ima predivnu sobu i krevetac sa baldahinom, što sam veoma želela.
Story: Opterećuje li vas višak kilograma?
- Pomalo, ali znam da ne mogu da se podvrgnem dijeti dok dojim. Tokom trudnoće ugojila sam se dvadeset i tri kilograma, a iz porodilišta izašla sa deset manje. Planiram da dojim Vuka dok ne napuni pola godine, jer je u tom periodu majčino mleko najzdravije, a posle toga ću se posvetiti doterivanju linije. Sada mislim da se neću vraćati na scenu dok ne smršam, ali videćemo. Suprug me zove Bucko Prasić, ali i on zna da je to normalno i da činim najbolje za naše dete.
Story: Olakšava li vam to što se i vaš suprug u poslednje vreme ugojio?
- Kao i većina muževa koji su neprestano uz svoju ženu tokom trudnoće, i Milan je jeo sa mnom i nagomilao kilograme. Ali on se svaki drugi dan bavi rekreativno nekim sportom, tako da se ne brinem za njega. Meni je kupio sobni bicikl, ali mi on služi da na njega kačim Vukove igračke.
Mirjana M. Višnjić
