Šezdesetdvogodišnji glumac Milan-Lane Gutović karijeru je počeo u Jugoslovenskom dramskom pozorištu 1967. godina u grupi popularno nazvanoj Bojanove bebe jer je njene članove okupio velikan pozorišne umetnosti Bojan Stupica. Svoj talenat potvrdio je u brojnim domaćim filmovima, ali je publika najviše zavolela njegove uloge u komedijama koje se i danas prepričavaju. Među njima je i čuvena Tesna koža, a glavni lik Srećka Šojića kojeg je Gutović briljantno dočarao, scenarista Siniša Pavić ponovo je oživeo u seriji Bela lađa koja danas spada u jednu od najgledanijih TV serija. Više od deceniju širom sveta gostuje sa svojim Kabareom, gde svojim monolozima provocira ljude koji su akteri aktuelnih društveno-političkih situacija. Da se pred kamerama jednako uspešno snalazi i kao voditelj, pokazao je kao domaćin tok-šou emisije Oralno doba, gde je najpopularnije srpske zvezde primoravao da otkriju sva svoja dela i nedela. Za razliku od razgovora o njegovim profesionalnim podvizima, Gutović je veoma zatvoren po pitanju svog privatnog života pa se tako vrlo malo zna o njegovoj porodici. Supruga Biljana, ćerka Milica koja je krenula njegovim stopama i dvojica sinova, s kojima se najradije relaksira pecanjem, čine njegov intimni svet koji strogo krije od javnosti
Story: Zbog čega ne želite da pričate o svom privatnom životu, iako ste u emisiji Oralno doba svojim sagovornicima postavljali upravo pitanja lične prirode?
- Privatan život nikako ne može biti tema javnosti ukoliko se ne dogodi neki nesporazum ili sporazum posle koga privatnost postane javnost, a meni se to još nije desilo. To se dogodilo mojim sagovornicima u emisiji Oralno doba, ali oni su samim pristankom da gostuju kod mene dozvolili da se delovi njihove intime pojave u medijima. Nisam ja napao njihovu privatnost, nego su to oni učinili sebi.
Story: Kako ste se osećali kada je Jelena Karleuša odbila da odgovori na pitanja i bacila vaše papire po studiju?
- Pitanja i postoje da na njih ne bude ravnodušnih. Ali, ima osoba koje reaguju na različite načine i tu nema spasa. Reakcija zavisi od vaspitanja, kulture, temperamenta i još mnogo faktora pa je i moja reakcija zavisila od istih faktora. U svakom slučaju, bilo je očigledno da nema ravnodušnih.
Story: Bije vas glas da teško pristajete na intervjue i kako ste vrlo ćudljiv sagovornik.
- Postavili ste mi mnogo pitanja i odgovorio sam na neka, a neka sam obrisao. Prirodno je da na izbačena nisam odgovorio. U ovom našem razgovoru bilo je ipak više pitanja koja su ostala od onih koja sam obrisao. Kada naiđem na sagovornika kome bih sva pitanja obrisao, po prirodi stvari ćutim jer nema pitanja. Sva su obrisana.
Story: Da li je neka zvezda odbila da dođe u vašu emisiju?
- Da. Insistirao sam da gost bude Zdravko Čolić ali rekli su mi da nije siguran njegov dolazak i slično. Mislim da su izbegavali da mi kažu istinu da Zdravko Čolić ne želi da bude gost.
Story: Ko vam se posebno dopao kao sagovornik?
- Vuk Bojović, Milutin Mrkonjić i još nekoliko osoba kojih sada ne mogu da se setim.
Story: Zbog čega ste prestali da radite emisiju Oralno doba?
- Moj ugovor je istekao i nije bilo interesa kuće da se on produži. Ne mogu da kažem da li bih nastavio ili ne bih nastavio saradnju jer mi se mogućnost predomišljanja nije pružila.
Story: Publika vas pamti po ulozi Srećka Šojića iz Tesne kože, a petnaest godina kasnije isti lik preneli ste u seriju Bela lađa. Koliko se razlikuju iskustva sa snimanja?
- Sada vidim da je prvi Šojić ipak bio detinjast u odnosu na ovog. Doduše, i pisac Siniša Pavić u međuvremenu je postao zreliji i daleko značajniji. Mislim da će se mnogi složiti da možda zaslužuje presto klasika. Prateći pisca i moj lik je postajao značajniji kroz ove silne godine.
Story: Bela lađa je trenutno jedna od najgledanijih serija. Koliko vama lično znači to što ima visok rejting?
- Nesporno je da mi godi, ali rejting je ipak parametar za ekonomiste i ljude koji se bave novcem. Mi koji se zanimamo za nešto drugo, znamo da gledanost i umetnost mogu da budu veoma udaljeni pojmovi. Komplimentiram sebi da gledanost ove serije ipak ima neke veze sa umetnošću.
Story: Možete li lik Srećka Šojića poistovetiti s ljudima iz sveta politike?
- Naravno. Nije potreban specijalno pažljiv i pronicljiv gledalac da u postupcima naših aktuelnih političara pronađe sličnosti sa Šojićevim. Nije sličnost s njim samo u barapskim postupcima, već i u vaspitanju, odnosno nevaspitanju.
Story: Scenarista Siniša Pavić kaže da ste ga prilično inspirisali i dali mu entuzijazam za rad. Na koji način ste to učinili?
- Da znam, sigurno bih to nešto češće ponavljao. Znam samo da se gospodin Pavić i ja baš dobro razumemo.
Story: Da li vam smeta ili vam imponuje to što vas gledaoci najčešće prepoznaju i pamte baš po toj ulozi?
- Zbog čega bi mi smetalo? Bilo bi paradoksalno da mi za uloženi trud i zalaganje smeta priznanje. Mada više volim nezaslužen uspeh, i ovaj zasluženi mi godi.
Story: Postoje li u vašoj monodrami Obično veče i detalji iz privatnog života?
- Ima nekih elemenata, ali nijedan događaj nije u potpunosti tačno i dosledno predstavljen. Smatrao sam da bi moje insistiranje bilo delotvornije ako bih zanemario svoju biografiju u korist zanimljivosti koje publika više voli.
Story: Kabareom ste se bavili čak i onda kada nije bio popularan kod nas. Smatrate li sebe umetničkim vizionarom?
- Pozorište je starije od religije, posledično bi se pretpostavilo da je prepuno vizionara, ali među nama ih nije bilo. Taj izraz sada se vezuje za političare. Oni vole da budu vizionari ili ih kasnije u to ubede. Poslednjih godina nakon zvaničnog vizionara Josipa Broza pojedinci se upinju da prošvercuju još neke, ali se problemi javljaju kada treba njihove vizije objasniti.
Story: Još od Tesne kože publika vas prepoznaje kao komičara, dok se u profesionalnim krugovima priča da ste najtalentovaniji glumac svoje generacije i u dramskim ulogama?
- O talentima se govori kada se procenjuju studenti glume koji tek treba da uđu u svet umetnosti. Kada prođe ovoliko godina koliko je prošlo ljudima koji me gledaju i meni, nema više talenta. Postoji samo dobar glumac, kao i onaj koji je zaboravljen i ne postoji, vreme je ipak reper za sve. Igrao sam nekoliko dramskih uloga, ali sam uvek više voleo da glumim u komedijama. Više mi odgovara da ljude nasmejem, nego da ih zamislim ili zaplačem.
Story: Da li je bilo trenutaka kada ste poželeli da više nikada ne stanete ispred kamere ili na scenu?
- Da.
Story: Jeste li i u privatnom životu jednako zabavni kao na sceni?
- Nisam od tih. Umem moćno da ćutim. Moji prijatelji me i ne teraju da govorim, verovatno imaju razlog za to, kao i ja za ćutanje.
Story: Postoji nepisano pravilo da su glumci koji briljiraju u komedijama, privatno teške i nepristupačne osobe. Slažete li se i vi s tim?
- Smeh je ono što nas izdvaja od životinja i ostalih. Izazivati smeh je po tome dar od Boga ljudima koji ja samo prenosim, a to je po prirodi stvari teško. Teorija kaže da oni sa fizičkim nedostatkom ili viškom, poput debljine ili vrljavosti, koji izaziva smeh ne treba taj dar dodatno da plaćaju. Platili su to svojim nakaznim izgledom. Ali, oni kojima ništa ne fali, a izazivaju smeh, to plaćaju teško. Možda je u tome tajna te nepristupačnosti.
Story: Oni koji vas ne poznaju, smatraju vas krutim, a ponekad i arogantnim čovekom. Da li je to vaš sistem samoodbrane od onih koje smatrate energetskim iscrpljivačima?
- Slažem se unekoliko s vama. Za neke sam strašno jednostavan, a za druge jednostavno strašan. Ja to podvodim pod stav, ali ako vi to smatrate mehanizmom odbrane, neka tako i ostane.
Story: Kakav je vaš odnos sa publikom posle toliko godina glumačke slave?
- Veoma blizak. Mi nemamo tajni. Oni gode meni i ja njima. Ljubav je obostrana. Šteta je što ih ima toliko mnogo, a mene tako malo pa ne možemo naklonost da pokažemo i na druge, konkretnije načine.
Story: Da li je tačno da ste više projekata odbili da radite nego što ste ih prihvatili?
- Projekte ne biram prema kvalitetu uloge ili teksta. Za mene je merodavan odnos sa kolegama koji učestvuju u projektu. Ukoliko u predstavi moram da blisko sarađujem sa osobom koja mi ne odgovara, vraćam ulogu. Zamislite sada koliko mi kolega ne odgovara. Da nije višepartijskog sistema i njihovog aktivnog učešća u kome ste mogli da ih vidite i iz drugog ugla, mislili bi da sam neki namćor.
Story: Zbog čega ste svojevremeno u svom dvorištu gajili domaće životinje?
- Imao sam patke, koze i kokoške dok sam živeo u Čenti. Volim životinje. Evo koliko ih volim i cenim: Nema te životinje zbog koje bih vratio neki projekat.
Story: Bavili ste se privatnim biznisom skoro petnaest godina.
- Dugo sam se bavio proizvodnjom predmeta od gume jer nisam pristajao na poniženja koja je ovaj glumački posao donosio. Hteo sam da sačuvam dronjke dostojanstva i zato sam se bavio onim što nema nikakve veze s mojim pozivom. Nisam se trudio da te dve aktivnosti uskladim.
Story: Vaš otac se bavio proučavanjem istorije, a u projektima u kojima vi igrate, neretko su pravi osvrt na društveno-političku situaciju. Postoji li neka veza između toga?
- Moj otac je bio istoričar i sada shvatam koliki je bio njegov uticaj na mene i koliko još traje. Umeo je da analizira i pravilno formuliše vreme u kome je živeo i vremena koja su ostala iza nas. Ponosan sam ako se primećuje da i ja po nešto od toga imam nasleđeno od oca.
Story: Kada ste odlučili da se bavite glumom?
- Odgovarala su mi zanimanja u kojima nemam mnogo kontakata sa ljudima. Sudbina me je usmerila baš prema zanimanju u kojem je nemoguće izbeći kontakt s ljudima.
Story: Koliko imate vremena za porodicu i sebe?
- Malo, baš malo. To vreme nikada neću moći da nadoknadim.
Moni Marković
