Naslovnom rolom u nedavno premijerno prikazanom ostvarenju Sveti Georgije ubiva aždahu Srđana Dragojevića, velikan srpskog glumišta Lazar Ristovski publici je otkrio nesvakidašnju lepezu svojih umetničkih sposobnosti, budući da se pored upečatljive role u ovom filmu ostvario i kao producent. Ovaj pedesettrogodišnji umetnik svoju plodonosnu karijeru gradio je korak po korak, a za svoje partnere imao je najveće domaće i inostrane zvezde. Ipak, ubedljivo prvo mesto na njegovoj listi prioriteta zauzima porodica kojoj je apsolutno posvećen. Sa sinovima Jovanom i Petrom bez ustezanja raspravlja o svim temama, a suprugu Danicu voli još od prvog dana kada ju je pre tri decenije upoznao na Akademiji.
Story: Zbog čega ste odlučili da producirate film Sveti Georgije ubiva aždahu?
- Bio bi ti preveliki zalogaj za jednog čoveka, tako da ima ukupno pet producenata. Ovakva prilika se ne propušta, prepoznajem dobitničke projekte i rado ulazim u avanture te vrste. Posle tri neuspela pokušaja da ga urade, Dušan Kovačević me je pozvao i bio sam mu, kako se ispostavilo, treća sreća. Publika već puni bioskope i to je znak da sam dobro odabrao. Spoj melodrame i ratne drame, više puta je dokazao da je to ono što ljudi vole. Ovaj film je Prohujalo sa vihorom na srpski način.
Story: Po čemu je vaš lik Đorđe Žandar specifičan?
- Đorđe opominje da vremena viteštva, poštenja i žrtvovanja nisu prošlost i da je to jedini hrišćanski put za bolju budućnost. To je uloga kakvu glumci ponekad čekaju ceo život, a ja sam ih imao nekoliko u karijeri, tako da je nisam dočekao nespreman. Ono što je u njoj neobično i inspirativno za glumca jeste količina spremnosti na praštanje i žrtvovanje. Taj lik je obeležen posebnom vrstom morala koji se graniči s antičkim pojmom shvatanja te reči. Sa druge strane, Đorđe je i vestern junak, ne samo zato što jaše konja i nosi kolt, već zato što u svojoj muci ostaje dosledan principima i ne želi da ubije po svaku cenu. Tu su, dok sam radio na toj ulozi, ležali veliki izazovi za mene kao glumca.
Story: Igrali ste u filmu Kazino Rojal pored slavnog Denijela Krejga. Ko je jača faca, Džejms Bond ili vi?
- Bila je to avantura i veliko zadovoljstvo. Džejms Bond je institucija, a ja sam za trenutak bio deo te priče. Takvo nešto ne mogu sebi da priušte mnoge moje kolege. On je Džejms Bond, a mene narod zove care, kralju, legendo...
Story: Okušali ste se i kao reditelj filma Belo odelo. Kako je biti sa druge strane kamere?
- Biti odgovoran za ceo film jeste privilegija i velika obaveza, to je ujedno bio izazov i čin hrabrosti. Tada sam bio na vrhu projekta i da sam pao, bio bih jedini krivac, ali nisam. Film je prikazan i na festivalu u Kanu.
Story: Ranije ste bili aktivni i u pozorištu. Zbog čega više ne igrate u predstavama?
- Dosadno mi je u pozorištu, počelo je da služi i biva potreba samo onima koji ga stvaraju. Imam utisak da se u njemu leče. Pozorište mora biti ispunjeno izazovima i većom hrabrošću, kako umetničkom, tako i ljudskom.
Story: U javnosti ste svojevremeno važili za boema. Da li se i danas tako osećate?
- Ne, a ako sam ikada i bio, sada više nisam jer je za to potrebna nadljudska snaga. Sada se vodim pravilom: Pij malo, pij dobro, živi kvalitetno, druži se samo sa odabranima, ceni život... Nemam vremena da trošim život i ljude kao što sam to dugo činio.
Moni Marković
