Sa bivšim košarkašem Nikolom Jestratijevićem (36) i njegovom suprugom nekadašnjom Miss Jugoslavije Ivom Jestratijević () razgovarali smo u hotelu Metropol, gde su neskidajući osemah sa lica pričali o svojim osmomsečnim bebama, trojkama Romanom, Fedorom i Nikom. Ostvareni i ispunjeni na privatnom i poslovnom planu mladi roditelji uživaju u svakom segemntu života, koji su upotpunila deca. Samosvesni i ostvareni ne podležu tabuima, pa u iskrenom razgovoru za magazin Story razgovaraju o svemu što im je život preokupiralo, ali ispunilo tokom poslednih godina.
- Bog veliki i da smo mu neizmerno zahvalni na ovom daru koji smo čekali i onda je stigao kao najlepša zora u našim životima tog 19. spetmebra 2012. u godini Zmaja. Tek sad spoznajem šta je pravo zadovoljstvo u životu i da ne zvuči kao fraza ja ne postajem sada broj dva nego mi postajemo sada broj četiri ili pet. Zavisi kako se uzme, jer u svemu po značaju sada idu prvo idu naše trojke.
Story: Da li ste se podvrgli vantelesnoj oplodnji ili prirodnim putem začeli trojke?
Iva: Trojke smo dobili nakon procesa insemenacije to jest asistriane oplodnje koju je vodio prof. dr Nebojša Radunović. Dobili smo dva dečaka Romana i Fedora i devojčicu Niku. Dečaci su po rođenju bili težine 2150 i 2360 grama, a Nika je imala samo 1550 g. Ipak dobila je najbolju ocenu na rođenju. Sada deca imaju osam meseci i stigla su u svakom smislu terminske vršnjake na našu neizmernu sreću. Inače su dečaci nalik na tatu plavi, s belim tenom i plavim očima, dok je devojčica moja umanjena kopija. Tako da smo se lepo podelili i u tom smislu.
Story: Koja je bila vaša reakcija kada ste saznali da ćete dobiti trojke?
Nikola: Kada sam saznao da Iva nosi trojke prvo sam mislio da je u pitanju neka skrivena kamera. Kada sam došao sebi posle dva dana, to mi je bilo čekanje najdužih osam meseci u životu.
Story: Kako ste smislili imena za decu?
Iva: Hteli smo stara slovenska imena, Roman je dobio ime po Svetom Romanu Sinaitu. Inače je manastir Sv. Romana najstariji manastir u Srbiji i tamo su se krstila naša deca. Fedor je ime dobio po Fedoru Ushakovu, ruskom admiralu i morskom osvajaču 18 veka. Koji je proglašen od ruske pravoslavne crkve za sveca. A inače u Herceg Novom postoji crkva podignuta u njegovu čast, a tu negde ima i drugog Fedora Emalijanenka. Ime Nika smo odabrali za nasu cerku još pre deset godina kada smo poceli da se zabavljamo. Posle je i kuma Nikina koja je inače Grcka dizajnerka Rita Atala, rado podržala takav odabir budući da je Nika čuvena Grčka boginja pobede.
Story: Izjavili ste da se nećete zaustaviti sa troje dece, već da priželjkujuete još I blizance, da li ste idalje pri tom stavu?
Iva: Interesantno je da je većina ljudi iz našeg bližeg okruženja nakon rođenja naših trojki konstatovala da smo završili posao. Ipak mi mogućnost proširenja porodice za još nekog člana ili članove ne bi apriori isključili jer iskreno verujemo da su deca pravo bogatsvo i ništa vezano za svakodnevne obaveze ne pada nam teško. Naprotiv! Najlepši deo dana je jutro kada čujemo kako nasa deca međusobno pričaju i vidimo njihove prve jutarnje osmehe i neke nove veštine koje su naučili u toku prethodnog dana.
Story: Kako je protekla vaša trudnoća?
Iva: Trudnoća sa trojkama svakako je veoma specificna. Zapravo i sam momenat u kome smo saznali da čekamo trojke je bio nestvaran. Naravno da u početku nismo mogli da verujemo, pa smo zatim bili potpuno oduševljeni, a naravno da smo u nekim momentima bili i zabrinuti budući da su lekari vrlo oprezni prilikom davanja bilo kakvih prognoza takve trudnoće. Međutim ono što je zanimljivo jeste činjenica da je u mojoj porodici bilo dosta blizanaca pa sam negde i sama imala gentski kod ka višeplodnoj trudnoći, što je svakako bitno definisalo i moju trudnoću za koju smatram da je bila idealna. Naravno bila sam vrlo disciplinovana počevši od same ishrane. Aktivnosti, pa i prestanka svake aktivnosti u momentu kada je to postalo neophondo kada sam bila u trećem mesecu trudnoće. Tada sam učestalo isla na kontrole, a zatim sam i legla na duži period na odeljenje humane reprodukcije Gaka u Višegradskoj. Zanimljivo je to da sam tokom cele trudnoce bila sigurna da nosim dva dečaka i devojčicu, iako pol treće bebe nismo znali do samog porođaja. Suštinski gledano sada kada je to sve iza mene mogu reći da je zapravo sam čin ležanja veoma težak za nekog ko je navikao da bude vrlo aktivan, ipak ubeđena sam da je zdrava trudnoća prevashodno mentalan koncept i da je za svaku trudnicu neophodno da bude prvenstveno mentalno i psihički jaka. To sam potvrdila i sopstvenim primerom, da sam usled svih okolnosti i raznoraznih opasnosti koje su vrebale izdržala skoro do punog termina. Bebe su rođenje četiri dana pre ulaska u deveti mesec što je za trudnoću s trojkama skoro nemoguć proces. Ipak znala sam da je svaki dan našim bebama važan da budu prenete preko svakog termina, tako da sam rešila da se ne porodim iako sam odavno prešla tu famoznu 31 i 32 nedelju u kojoj se obično rađaju sve trojke.
Nikola: Trudnoća je prošla kroz smejanje, strah, insomniju, snove, kuvanje, pranje i sređivanje kuće... Uopšte mi nije bilo lako (Smeh). Trudio sam se da budem maksimalna podrška kao nikad do tad u životu. S obzirom da je bilo letnje vreme, a ja sam letnji tip sve sam radio trčeći.
Story: Kako pamtite njen porođaj, gde vas je zatekla vest?
Nikola: Ona je imala carski rez koji je inače bio zakazan na Veliku gospoinu 21. septembra, a porodila se dva dana ranije. Iznenadio me je poziv tog jutra u šest sati i kao po iskustvu mnogih kojima sam se do tad smejao oblačio sam se usput, stvari su ispadale za mnom i naravno nisam lepo spakovao suvi led od matičnih celija... (Smeh) Sve je prošlo super, činilo se da je bilo kratko, ali nije ni bilo je komplikovano. Posle porođaja ja sam ih prvi video. Mali, nejaki u inkubatorima. Noge su mi se odsekle i zamalo da se srucim sa svojih 210 cm, po onim kablovima i monitorima na neonatologiji. Tada smo malo popricali ja i moje bebe i činilo mi se da mi se smeju. I sve ćemo uraditi na svetu da budu zdravi i dobri ljudi.
Story: Kako su izgledali prvi dani nakon što ste napustili porodilište?
Iva: Međutim realni problemi su krenuli kada smo iz bolnice došli kući samo sa jednom bebom. Nika je ostala u Višegradskoj radi dobijanja telesne težine, a Fedor je bio premesten na Institut na Neonatologi jer je imao neku lakšu infekciju disajnih organa. To je bio period koji je čini nam se trajao čitavu večnost jer smo bili razapeti na tri strane i jurili smo po ceo dan da bismo proverli bar prilično isto vremena sa sve tri bebe, što je svakako bilo potpuno nemoguće. Ipak na posletku smo nakon 45 dana svi porodično po prvi put bili na porodičnom okupu i taj dan nikad necemo zaboraviti. Vrlo brzo smo se uhodali i uz konstantnu stručnu pomoć naše pedrijatrijske sestre Vesne ubrzo smo Nikola i ja postali skoro potpuno profesionalno obučeni za podizanje neonatusa. Danas u šali kažemo da možemo da se prijavimo za neko takmičenje za brzo kupanje beba, budući da svo troje dece okupamo i komplet sredimo za spavanje za nekih dvadeset minuta. U svemu nam mnogo pomažu I naše porodice. Tako da ako nekom zatreba najstručniji tim za podizajnje trojki bićemo srećni da ih ohrabrimo i poučimo našim iskustvima. (Smeh)
Story: Kako ste podelili poslove oko dece?
Iva: Posleve oko dece sve obavljamo zajednički jer je tako najlepše i tako jednostavno funkcionisemo. Često nam kuca izgleda kao vrtić sačinjen od bezbroj ogradica, ležaljki krevetaca i igračaka. Nema lepšeg osećaja od tog! Za nas obični dani više ne postoje, svaki dan je vrlo intenzivan i prebogat nekim novim znanjima koje porodično savladavamo.
Story: Nikola vi ste karijeru počeli u Crvenoj zvezdi, da li i vaši sinovi navijaju za taj klub?
Nikola: Moj deda je navijao za Crvenu zvezdu, moj tata navija za Crvenu zvezdu, ja navijam za Crvenu zvezdu, moji sinovi navijaju za Crvenu zvezdu, i njhovi sinovi će navijati za Crvenu zvezdu. Duže vreme, čekamo neke titule i evropsku scenu, ali mislim da će sa energijom mladih naraštaja u Srbiji vraća naša era. Srbi vodite ljubav, a ne rat. I da Bog da nas za 100 godina bilo bar 18 miliona u Srbiji.
Story: Iva koji ste fakultet završili i čime se sada bavite?
Iva: Nakon svoje modne karijere završila sam fakultet za međunarodnu ekonomiju, a zatim magistarske i doktroske studije iz oblasti teorije mode u okviru Rektorata Univerziteta Umetnosti u Beogradu. Tokom studija bila sam stipendista Ministarstva za Nauku republike Srbije.
Moj doktorat po svojoj temi i sadržaju jedinstven u ovom delu Evrope ticao se kontekstualizacije i problematizacije savremene modne industrije i njenih pojedinacnih segmenata što sam uostalom i publikovala u okviru prve naučne monografije pod nazivom Studije mode: znači i značenje odevne prakse. Danas sam podjednako aktivna i u akademskoj sferi jer se i dalje bavim naučno istrazivačkim radom. Pa tako trenutno radim na spremanju teksta o modi između dva svetska rata za Treći tom Istorije Umetnosti prof dr. Miška Šuvakovića. Pored toga već osam godina imamo svoju porodičnu kompaniju za modni menadžment FashionGlamRnR koja je po svojoj delatnosti jedinstvena u regionu. Osnovne delatnosti su modni konsalting za pravna i fizička lica, ali i posredovanje u karijeri modela i dizajnera i uopšte svih kreativaca zaposlenih u okviru savremene modne industrije. Poslovni planovi za budućnost svode se na razvoj internacionalnog plasmana naših talenata, kao i dovođenje nekih poznatih i značajnih ljudi u našu zemlju koja postaje sve interesantnija za različite inostrane investitore i modne kuće što iskreno doživljavam kao značajnu novinu i veliki potencijalan lokaliteta.
Story: Nikola vi ste završili uspešnu košarkašku karijeru, čime se sada bavite?
Nikola: Nakon sportske profesionalne karijere počeo sam privatan biznis u SAD što podrazumeva česta putovanja i angažman na razlicitim kontinentima, sve u svemu prijala mi je promena i neki novi poslovni izazovi koje je donela nova karijera. U suštini ako pričamo o budućnosti, iako imamo malu decu vrlo smo mobilni i uvek putujemo. U šali kazemo da nas život i dalje podrazumeva uvek spakovane kofere jer se nikad ne zna u kom pravcu možemo da odemo zarad novih aktivnosti i poslova.
Story: Zbog Nikoline karijere ranije ste često živeli u insotranstvu, koje su prednosti a koje mane takvog života?
Iva: Ono što mislimo da istinski obogati čoveka upravo jesu različita iskustva. Mogućnost koju jedna mlada osoba ima da jedan deo profesionalnog života provede u inostranstvu po našem mišljenju vrlo je dragocena. Drugačija kultura, sistem vrednosti i načina života svakako i menja datu jedinku i posle značajno utiče na neke nove odnose koje jedinka stvara, posebno na primer nakon povratka u otadžbinu što je kod nas bilo slučaj. Svakako da u izvesnom smislu jesmo patriotski raspoloženi pa smatramo da se po povratku u zemlju trudimo da i nju obogatimo za neka nova znanja koja smo stekli preko. Na žalost sredina još uvek ne prepoznaje sve to kao dragocenost. Mislim da ćemo krenuti brže da se razvijamo u momentu kada postanemo dovoljno samokritični na nivou nacije ili barem kad naučimo da spoznamo našu realnu poziciju u savremnom svetu.
Ksenija Konić
