Vođena pravilom da tamo gde se jedan put prekine, počne neki drugi, najčešće izazovniji, glumica Vesna Čipčić (59) na svom životnom putovanju iz kofera sudbine nikada ne vadi optimizam, veru u bolje sutra i osmeh. Sa takvim saputnicima nijedan teret nije joj toliko težak. Zato je na sve ono što joj je nanelo bol davno stavila tačku, pa se sada, u periodu kada se budi ne samo priroda, nego i njene nove ambicije i ideje, kao umetnik, majka i emotivni partner raduje nekim novim izazovima. Pošto joj je ćerka Anja već odavno postala koleginica, a sin Ivan prošlog meseca proslavio punoletstvo, Vesna ima dovoljno vremena i za svoja lična, mala zadovoljstva. U intervjuu za Story osvrće se, između ostalog, i na jedno simbolično putovanje.
Story: Povod za put u Švedsku bilo je još jedno izvođenje komada Ženski razgovori. S kojim je emocijama izvodite danas, tri decenije nakon premijere?
- Ovaj tekst velikog Duška Radovića prvi put smo Ceca Bojković, Milan - Caci Mihailović, Marina Koljubajeva koje nažalost više nema, i ja igrali pre tačno 29 godina. Reč je o razgovorima između žena i muškarca. Pričamo o raznim životnim i ljubavnim iskustvima. U ljubavi su pravila ista, bez obzira na vreme. Kada smo počeli rad na predstavi, igrali smo je beziskustveno, za razliku od ovog vremena kada je u nama naslagano iskustvo. Za Švedsku smo dobili poziv od naše koleginice Vesne Stanišić, dramaturga, koja tamo živi i sigurno je da ćemo im se vratiti ponovo.
Story: Kako ste se borili, a kako se danas borite sa emotivnim razočaranjima?
- Na svu sreću, nije ih bilo mnogo. Stvorila sam nekakav svoj sistem i radost me vodi u životu.
Story: Kako biste, nakon više od četiri godine emotivne veze, danas opisali svoj odnos sa multimedijalnim umetnikom Zoranom Tairovićem?
- Zoran je izuzetno interesantan, zanimljiv i duhovit. Umetnički razbarušen, nadahnut emotivni prijatelj i partner.
Story: Da li vrsta (količina) ljubavi zavisi više od onoga ko voli ili od onoga ko se voli?
- Ako nema sklada u tome, gubi se čar. Ostaje računica koja nikud ne vodi. Tek pomirena oba aspekta čine nas opuštenim i i emotivno ispunjenim.
Story: Mora li u vezi jedan partner uvek da voli više?
- Zavisi koji merni instrument koristimo! Ni najpreciznija vaga nije u stanju to da izmeri. Jalov je to posao.
Story: Jesu li pobede setnih emotivnih stanja ekvivalentne godinama, pa što je žena starija, lakše prebrodi ljubavnu krizu? Ako ljubavni jadi uopšte poznaju zrelost i godine...
- Svakako da su godine instruktori života, pa i ljubavi... Iskustvo i zrelost štite me i čuvaju.
Story: Možete li posle 7 godina od rastanka sa bivšim suprugom i kolegom Aleksandrom Alačem da kažete kako je dobar razvod ipak bolji od lošeg braka?
- Niti razvod moze da bude u kategoriji dobar, pogotovo kada su tu i deca, niti brak koji traje dvadesetak godina može da bude isključivo loš. Tako sam razmišljala još kada sam bila veoma mlada.
Story: Šta danas očekujete od partnera kojem biste ukazali poverenje?
- Oslonac i mir.
Story: Umeju li muškarci danas da se udvaraju?
- O, da, samo smanjenih manira.
Story: Mora li žena da ima partnera da bi bila ispunjena sto odsto?
- Tuđa iskustva ukazuju mi da ne mora. Ali, lepše je udvoje.
Story: Kako žena treba da se ponaša da bi u ljubavi bila zadovoljna?
- Nemam savet. Pitanje je nivoa aspiracije.
Story: Jeste li sve svoje odluke donosili vodeći se parolom jednom se živi ili ste u nekim situacijama razmišljali i više nego što treba?
- Bivalo je i ovako i onako.
Story: Koliko živite od uspomena?
- Ne živim od uspomena. Živim pun život, pa nemam vremena da se osvrnem unazad. To je gubljenje vremena, rasipanje snage.
Story: Ali, bilo je simpatično kada vas je rad na seriji Šešir profesora Koste Vujića, kao priča o mladosti Srbije, naveo da se s nostalgijom setite svojih školskih dana?
- Ova zaista divna serija tako nežno i duhovito govori o školskim danima da me je podsetila na sve nestašluke iz tog perioda. A bila sam nestašna! Još nisam ni krenula u prvi razred gimnazije, a već sam dobila četvorku iz vladanja jer sam sa rok grupom nastupala u hotelu na maturskoj večeri prethodne generacije, što nam je tada bilo zabranjeno. (Smeh) Bila je to ozbiljna opomena, a da sam ponovila prestup verovatno bi me izbacili iz škole. Kasnije sam svirala klavijature i pevala u bendu Formula 1, pa bi me tata često posle petog časa čekao i kolima vozio u Suboticu gde smo imali svirke na Ekonomskom fakultetu.
Story: Kakve emocije su vas obuzele kada ste nedavno prilikom obeležavanja 155 godina Gimnazije u Kikindi dali svoj doprinos jubileju odigravši predstavu Mleko?
- Najmanje što sam mogla jeste da sa svojim kolegama u tu čast odigram meni omiljenu predstavu Mleko. Bio je to beskrajno uzbudljiv dan u mojoj Kikindi. Moja Gimnazija Dušan Vasiljev jeste za ponos. Đaci te gimnazije bili su Mika Antić, Jovan Ćirilov, Milivoj Jugin, Ljubiša Adamović, Ranko Žeravica... Pa, 155 godina, malo li je?!
Story: U pomenutoj seriji veoma ste brižna majka koja svoje ćerke štiti od udvarača. Činite li to i u realnom životu? Posmatrate li decu iz prikrajka ili ste direktni kad delite savete ili eventualne zabrane?
- Nikada to ne činim. Imam poverenja u njih i njihov ukus i procenu. Tu sam kada im treba neki savet i mišljenje iskusnijeg. Vrlo su samostalni i samosvojni. Zadovoljna sam njihovim izborom.
Story: Vaša Anja izrasla je u pravu lepoticu. Vidite li sebe u njoj kada ste bili njenih godina?
- Ona je moje dete, pa je normalno da postoji sličnost. Trudim se da je savetujem samo kad mi traži savet. Svoja je, ozbiljna i veliki profesionalac, što mi kao majci i koleginici izuzetno imponuje. Vreme njenog glumačkog stasavanja i mog umnogome se razlikuju. Mladima danas zaista nije lako.
Story: Ivan je nedavno proslavio punoletstvo? Osećate li se sada drugačije, može li se reći kako ste spokojniji ili da manje brinete jer su vam deca odrasla?
- Majčinska briga jeste briga za ceo život. Ivan je divan dečak.
Story: Ako ste vi svojoj deci oslonac, ko je vaš? Od koga tražite savete kad zatreba?
- Pre svega od njih dvoje. Ne brenzaju da me iskritikuju, a i pohvale kad zaslužim. Vrlo su pravični i iskreni. Imaju dobru moć zapažanja i rasuđivanja. Kud ćete bolji savet i iskreniji.
Story: Ostvarujete li sebe na neki način kroz njihove uspehe i strepite li hoće li uvek ići pravim putem?
- Verujem u njih.
Story: Muče li vas sada ikakve sumnje, nedoumice?
- Da, naravno. Nisam, moram priznati, decu vaspitala u duhu ovih današnjih zakonitosti u društvu. Pripremala sam ih za svet bolji i lepši od ovog današnjeg, ali avaj... Dobili su čestit fundament, pa se nadam kako će zahvaljujući svojoj inteligenciji, daru, fleksibilnosti i marljivosti izaći na pravi put.
Story: Odajete utisak žene koja ponosno nosi svoje godine okićene osmehom koji kao da označava radost i spokoj koji su vam one donele. Opterećuju li vas poruke koje savremeno društvo stalno šalje preko medija, a koje se odnose na to da treba ostati mlad, izgledati mlađe...?
- Te poruke zaista me ne dotiču. Uvek je bilo i biće konzumenata tih poruka. Ja sam sa svojim godinama na ti.
Story: Plašite li se starosti?
- Ne. Nekada imam utisak da se ona boji mene.
Story: O čemu razmišljate kada se osamite?
- O životu koji je beskrajno interesantan i lep. O budućim putovanjima. Novim ulogama...
Story: Razmišljate li i o načinu na koji ste kao prava Vojvođanka udahnuli život Anđi u seriji Zvezdara, naročito kad je reč o njenom šumadijskom akcentu?
- Nikada nisam bila u prilici da igram devojku ili ženu iz tog kraja, pa mi je to utoliko zanimljivije i provokativnije. Anđa mi je iz tog razloga draga. Inače, sve osobine koje su mi strane i daleke, a to lik koji tumačim poseduje, trudim se da opravdam i odbranim. Ako pristanem na ulogu, iza nje hrabro i stanem.
Story: Da li se u želji da od zaborava sačuvate svoje brojne uloge krije razlog što pišete blog?
- Ne smem ni da pomislim šta sam sve mogla da sačuvam od zaborava da sam posle svake predstave zapisala po nekoliko rečenica. Blog je neka vrsta mog profesionalnog dnevnika u kojem su i slike sa putovanja, iz predstava, filmova, TV drama... Slično je kao i sa mojim stavom prema Facebooku. Imam potrebu da neke stvari podelim sa svojim prijateljima, a upravo je tu mogućnost da ih sve odjednom obavestim kada negde otputujem, vidim predstavu ili balet koji se ne smeju propustiti.
Story: A kad ste kod kuće, kuvate li obavezno nedeljni ručak?
- O da! Supa i rinflajš. To mi je trag iz detinjstva i roditeljskog doma.
Story: Postoje li neka vaša životna pravila koja ste sami sebi nametnuli?
- Istinoljubivost, koje se ni po koju cenu ne bih odrekla. Oj, budi svoj!
Jasmina Antonijević
