- Podržavam Miću u svemu što radi i mislim da se nijednim postupkom nije obrukao u rijalitiju. Ono što mnogi ne znaju je da je on tamo ušao da bi sebi obezbedio golu egzistenciju jer bukvalno nema ni dinara. Mnogo para je prošlo kroz njegove ruke, ali je sve potrošio i to mahom na druge, i sada je doživeo da mora da uđe u Velikog brata da bi imao para za hranu i račune - počinje razgovor za Alo Stojanović i pojašnjava da je Milić još nekim svojim postupcima doveo do takve situacije.
- Milić je odličan kompozitor i mnogi mu se i danas obraćaju da im napiše pesmu. Ali, on insistira da radi ceo album i tako odbija ljude od sebe i ostaje bez zarade. A nije uvek bilo tako. Svojevremeno, dok su funkcionisala autorska prava, on je za jednu pesmu koju je napiso Hanki Paldum dobio pola miliona tadašnjih maraka. I, sve je to potrošio za mesec dana čašćavajući ljude i dajući im pare. Danas, kada je on u krizi, mnogi od tih su mu okrenuli leđa. Inače, on nije uvek bio slabih živaca. Sve je to posledica njegovog lečenja od alkoholizma - kaže nekadašnji bubnjar, koji je u jednom trenutku napustio muziku i otvorio kultni sarajevski lokal Estrada.
- To je bilo 83. godine pre Olimpijade u Sarajevu. Tada su muziku počeli da komponuju domaći autori. Pošto sam shvatio da nemam talenat za pisanje, rešio sam da se bacim na biznis. Otvorio sam najpre Estradu, a potom i svoju firmu za uvoz i izvoz. Posao je krenuo i Estrada je postala kultno mesto na kome su se skupljali svi, od sportista, umetnika do političara. I tu su svi bili jednaki. U Sarajevu se niko, ma koliko bogat, popularan ili uticajan bio, nije mogao ponašati drugačije. Svi su se javljali sa Gde si, šta ima?. To je bio standardan pozdrav -priseća se Stojanović a na pitanje kako je došlo do zabune da je taj lokal bio vlasništvo menadžera Rake Marića objašnjava:
- U jednom trenutku, posle dve godine, hteo sam da otkupim lokal, ali nisam imao dovoljno sredstava i tada sam ponudio Raki da budemo partneri. Naše prijateljstvo je posle toga preraslo u kumstvo -kaže ovaj, danas uspešni biznismen, i objašnjava kako je izgledalo druženje u predratnom Sarajevu.
- Svi su plaćali svoj ceh i častili druge. Jedino Bregoviću nismo hteli da naplatimo jer smo znali da je uvek zaboravio novčanik kod kuće (smeh). Ali, znao je i on često da počasti društvo. U Estradi su svi bili raja! Moj veliki prijatelj i jedan od najboljih ljudi koje sam ikada upoznao, Zdravko Čolić, koga znam još iz vremena kada smo zajedno svirali u Ambasadorima, mi je dao sve svoje zlatne ploče i one su ukrašavale zidove. Posle toga su svi donosili svoja priznanja i fotografije. Na centralnom mestu smo znali tako da zamenimo ploču pa jedan dan stavimo priznanje Dina Merlina, a sutradan Harija Varešanovića. Onaj koji je sklonjen toga dana je bio glavna žrtva šale u društvu - priča Perica, a potom se priseća i kako su uspomene sa zidova nestale u vihoru rata.
- Prvi rafal koji je ispaljen na jednu zgradu bio je usmeren na moj lokal. Jednostavno, bio sam obeležen kao veliki Srbin i nekome je to smetalo, iako se ja nikada nisam izjašnjavao niti delio ljude po veri ili naciji. Ploče i fotografije sa zidova su nestale, a iste noći su došli i mene da traže i morao sam da pobegnem u srpski deo Sarajeva. Odatle sam došao u Srbiju i počeo da se bavim građevinom, tako da danas gradim po Beogradu i okolini - zaključuje priču Stojanović.
