Glumac Lazar Ristovski (60) nije sagovornik s kojim često možete da razgovarate, ali kada se odluči na to, on je veoma otvoren. Za njega skoro da ne postoji tema na koju ne želi da prozbori i njegove rečenice sadrže suštinu. Verovatno je razlog za to i činjenica što je ispunjen i čovek koji je srećan u svojoj koži. Odavno je ostvario uspešnu karijeru, odigrao legendarne uloge sa kolegama, kako sa ovdašnjih prostora, tako i sa inostranim zvezdama. Igrao je poker sa Džejmsom Bondom, ljubio Mariju Graciju Kučinotu, dobio mnoga priznanja i u svemu tome ostao veran sebi. Drži se svojih principa i od njih ne odustaje ni po koju cenu. Veoma je ponosan na sinove Jovana i Petra, a suprugu Danicu koja je njegova savršena polovina i koleginica, upoznao je još za vreme studentskih dana.
Story: Retko kad se javno eksponirate, ne posećujete prestonička dešavanja, televizijske emisije, a ni vaši intervjui nisu česti. Da li je razlog za to činjenica kako nemate šta da kažete, umor, zasićenje ili mislite da drugi to zaslužuju više od vas?
- Nije baš sve tako kao što ste rekli. Istina je da nisam ljubitelj intervjua i bezrazložnog trabunjanja po novinama ili televiziji. Meni popularnost nije potrebna da bih radio. Uvek sam se oslanjao na svoj rad, to je moja lična karta, što publika ceni i prepoznaje. Kada ima razloga, kao što je to sada slučaj, ja se oglasim. Umorio se, naravno, nisam. Naprotiv, osećam stvaralačku snagu koja je sada kombinovana sa iskustvom i jedva čekam nove zadatke i kao glumac i kao reditelj.
Story: Kada ste bili na početku, da li su vam bile važne uloge, novac ili slava? Šta vam je status zvezde doneo, a šta danas podrazumeva?
- Uvek su mi bile važne uloge. Kao mlad glumac bio sam drčan i drzak. Odbijao sam i velike uloge kod velikih reditelja koje mi se nisu dopadale. Glumac mora da drži do sebe ako hoće da ga cene. To podrazumeva i žrtvu. Moje kolege danas na to nisu baš spremne, naročito glumice. U stanju su da žrtvuju dostojanstvo za ulogu.
Story: Kako ste zaradili prvi novac i na šta ste ga potrošili?
- Ne znam tačno koji je to novac bio i koji posao, ali znam da smo kao siromašni studenti, Radoš Bajić i ja kao braća delili zarađeni novac na viršle i jogurt, burek ili škembiće u kafani Kolarac. Bila su to srećna vremena kada je siromaštvo bilo nekako ravnopravno raspoređeno.
Story: Svojevremeno ste rekli zbogom pozorištu i od tada se u njega niste vraćali. Zašto?
- Skoro dvadeset godina ne igram na daskama koje život znače, a ipak sam još živ. Pozorište je za glumca poligon za kopanje po sebi. Moj bunar je već tako bio dubok da sam pronikao u svoju podsvest. Uplašio sam se praznine i eha na koji sam naišao. Energija mi se više nije vraćala i morao sam da prekinem. Ponekad se uželim, ali to su samo tragovi svesti, krpe sećanja u koje zamotavam emocije koje su me držale na sceni.
Story: Zašto filmovi koje vi pravite moraju da sadrže pridev belo kao što su Belo odelo, Beli lavovi?
- Ne moraju, to je slučajno. Ima možda jedino veze s tim što pokušavam da stvaram iz dobrog raspoloženja i pozitivnog odnosa prema poslu. Ne mogu da prihvatim činjenicu da su gotovo sva velika dela u umetnosti rođena iz bolesnih umova, crnih misli devijantnih umetnika.
Story: Oba vaša filma pokupila su brojne nagrade u zemlji i inostranstvu. Jeste li zadovoljni kako su primljeni od strane publike?
- Sa mojim prvim filmom koji sam režirao bio sam na najvećem i najprestižnijem svetskom festivalu u Kanu, u programu Nedelja kritike. U tom programu prikazuje se samo sedam filmova iz celog sveta. Belo odelo je trebalo da pobedi da nismo bili u ratu sa čitavim svetom 1999. godine. To je uspeh kojim se može pohvaliti mali broj diplomiranih reditelja. Beli lavovi je film mog bunta prema vremenu u kome smo, poziv radničkoj klasi na bojkot bogatih. On je pravljen ironičnim potezima i samokritičnim rešenjima u odnosu na žanr. Neki su tu igru i samoironiju razumeli, neki nisu, ali to je sudbina stvaraoca. Ne može se uvek svima dopasti. Ipak, iz tog filma za vremena koja dolaze kao veliki hit ostaje Radnički rep.
Story: U Belim lavovima delili ste zadovoljstva i nedaće na setu sa sinom Petrom. Ko je od koga učio?
- Petar je završio najbolju rediteljsku školu na Fakultetu dramskih umetnosti i ja sam na svojoj koži osetio da je to tako. Uvek je bio tu da me opomene kako nešto neće valjati u montaži ili da stane iza mene kada sam bio slomljen prevelikim zadacima koje sam pred sebe postavljao. Uostalom, deca valjda zato i služe, da se malo i oduže.
Story: Da li ste zadovoljni u kakve su ljude izrasli vaši sinovi?
- Život je dug, pa se to nikada ne zna sa sigurnošću. Moja Danica i ja smo ih naučili da budu pošteni, emotivni i radni. Mene je moja majka vaspitavala na narodnoj epskoj poeziji i Zidanju Skadra, a mi smo njih kupujući im dobre računare. Ipak, mogu reći da su džentlmeni.
Story: Igrali ste u inostranim produkcijama i sa holivudskim glumcima, a poslednji u nizu je Majkl Medsen. Koliko se razlikuje saradnja s njima u odnosu na domaće kolege i našu produkciju?
- Imao sam prilike da igram u pravom holivudskom megahitu Casino Royale sa Danijelom Krejgom, sa italijanskom lepoticom Marijom Gracijom Kučinotom, sa velikom nemačkom glumicom Katarinom Talbah i još nekim manje poznatim stranim glumcima. Sve su to moje kolege koje se trude da pokažu kako dobro vladaju zanatom. Gluma je univerzalni zanat bez obzira na to što se koristi različitim jezicima. Osnovni alat glumca ipak nije reč, već emocija koju imaš ili nemaš. Publika to najbolje vidi.
Story: Šta publika može da očekuje od vas u novom ostvarenju koje će otvoriti Fest?
- U debitantskom filmu Zorana Lisinca Pored puta našao sam se tako što on jednostavno nije hteo da radi taj film bez mene. Još pre neku godinu pozvao me je i čekao sam na početak rada do prošlog leta. Pomogao sam njemu i njegovom bratu Vladimiru bez ikakve novčane nadoknade da ostvare svoj američki san. Ja moje snove nisam ostvario, pošto sam igrao besplatno. (Smeh) Moja uloga nije velika. Snimao sam samo dva dana, ali to je za mene bilo lepo iskustvo - snimati u pravoj američkoj pustinji s američkim glumcima.
Story: Najčešće igrate energične junake sa pomalo pomerenim poimanjem stvarnosti. U kojim situacijama privatno nepravilno sagledate stvarnost i koliko se razlikujete od njih?
- Igram ono što mi se svidi, a izgleda da to što mi se dopada postoji u meni. Ponekad se uplašim tog odabira. Publiku zanimaju tipovi koji na stvarnost gledaju drugačije nego običan čovek, zato su im zanimljivi. Glumac odigra ono što gledalac ne sme. On se prazni kroz glumčevu emociju koju, naravno, pisac i reditelj kanališu.
Story: Na filmu ste grlili i ljubili neke od najlepših žena na svetu, između ostalih i Mariju Graciju Kučinotu, kojoj je sultan od Bruneja nudio bogatstvo za jednu noć. Kakvo je to iskustvo bilo?
- Bio je to sladak poljubac. Naime, ona je pre svakog filmskog poljupca mazala usne koka-kolom, a ja baš i nisam ljubitelj tog pića.
Story: Pre nekoliko godina rekli ste kako nemate više vremena da trošite život na pogrešne ljude. Šta ste pod tim mislili?
- Mislio sam na to da je moje vreme sve dragocenije i skuplje. Moram dobro da razmislim s kim ću da ga potrošim. Godine brzo dolaze, a prolaze još češće. Nemam više vremena da slušam duge pesme, čitam dosadne pisce ili igram kod glupih reditelja. Radije gledam u more i ćutim.
Story: Rekli ste da ste iskusili ljubomoru i ne stidite se da kažete kako ste voleli svoju majku, njene oči i ruke bez straha od frojdovskih dijagnoza. Da li je to znak slabosti ili osobina pravog muškarca?
- Ma, gde je slabost, što bi rekli klinci. Pa, kao što sam rekao, majka me je naučila epskoj poeziji, poštenju kosovskih junaka i slabosti Banović Strahinje. Tukla me je žitkim prutem (za mlađe čitaoce to znači tankim i zelenim koji se savija oko bosih nogu) kada se nisam pojavljivao kući po dva dana lutajući vojvođanskim poljima. Majka mi je Persida, kao majka Kralja Petra, a moj otac se zvao Petar. Zato ću vam otkriti tajnu koju još niko ne zna. Spremam film Čarape Kralja Petra po istoimenom romanu Milovana Vitezovića. Eto, to je to, kad je već reč o majkama!
Story: Kako se vi kao zreo muškarac nosite sa prolaznošću vremena?
- Teško. Prolaznost me boli kao ozbiljna bolest. Po meni se to ne vidi, ali
intenzivno vežbam kako tu bolest da prevarim. Vežbam svakodnevno. Lek je rad, ali kako kažu da para u Srbiji za kulturu nema, tako ćemo se mi umetnici teško porazboljevati. Da li je koga briga zbog toga?
Story: Bez srama ste govorili na temu kocke i alkohola. Koliko je teško pobediti poroke?
- Ne mislim da su to poroci, to su etape u sazrevanju muškarca. Mudrost je ne podleći im i kontrolisati tu granicu. Ako pređeš crtu, postaješ neupotrebljiv. Još želim da radim i stvaram.
Story: Vi snagu crpete iz porodice, iz ljubavi koju osećate prema supruzi Danici. Da li ste vi njoj bili oslonac koliko i ona vama?
- To je ljubav još iz studentskih dana i traje do danas. Retko kad se sretnu dve prave polovine jabuke koje čine baš tu jabuku. Greh bi bio da se one međusobno pojedu, zato se nas dvoje čuvamo.
Story: Danas je nekako moderno biti sam, s druge strane vi ste dugo u srećnom braku. Koliko često dolazi momenti kada mislite da mu je došao kraj i ko je u tim situacijama hladne glave?
- Ne verujem da je moderno biti sam. Možda je to samo često jer je život objektivno težak i parovi pucaju misleći da je to njihova krivica. Da sam psihijatar ili bračni savetnik, sačuvao bih mnoge od brakova koji se raspadaju, kao što sam sačuvao i svoj.
Razgovarala: Moni Marković
Foto:
