Januar je mesec praznovanja i lepih želja. Neizostavni deo svake čestitke jeste rečenica: Želim ti mnogo zdravlja, a sve drugo manje je važno. Međutim, postoje i slučajevi kada je ono ugroženo, ali kada su ljudi, bez obzira na sve, srećni i uživaju u svakom novom danu. Učesnica muzičkog takmičenja Ja imam talenat Mina Nikolić (26) svojim primerom pokazuje da je ona uprkos svih nedaća koje su je zadesile zadovoljna u svojoj koži. Naime, pre pola decenije doživela je saobraćajnu nesreću u kojoj je zadobila lakše telesne povrede, a tokom boravka u bolnici usledila je sepsa, potom koma i kao rezultat svega dijaliza na koju odlazi tri put nedeljno. Kako sama kaže, spasilo ju je samo čudo, lekari i Bog. Ipak, ova šarmantna umetnica neverovatnog talenta uprkos svim nedaćama ponosno korača kroz život, uživa u svakom danu i ništa joj ne pada teško.
Story: Kako biste opisali sebe?
- Kao dobru, umno otvorenu, luckastu, ekscentričnu, inteligentnu, veselu i zabavnu devojku. Puna sam života i želje za njim. Živim za život. Volim sve što on sa sobom nosi, pa čak i boli. Srećna sam u svojoj koži. Ni za šta se ne kajem, ni čim ne žalim...
Story: Koliko dugo imate problema sa bubrezima i kako je do njih došlo?
- Pre pet godina doživela sam saobraćajnu nesreću nakon koje sam zadobila teške posekotine po licu, što spada u lakše telesne povrede, ali je ubrzo, za vreme boravka u bolnici, usledila sepsa i to multiorganska.
To je teška infekcija krvi zbog koje sam dugo bila u komi boreći se za život. Nekim čudom, borbom lekara i božjom voljom, ipak sam preživela. Posledica lečenja sepse nefrotoksičnim lekovima, koji su inače otrovni za bubrege, bila je trajna disfunkcija tih organa, a usledila je još u fazi kome.
Story: Koliko dugo idete na dijalizu?
- Već skoro četiri godine tri puta nedeljno.
Story: Kako izgleda vaš dan kada morate da idete u bolnicu?
- Utorak, četvrtak i subota su dani kada sam na dijalizi. Ona traje četiri sata i četrdeset pet minuta. Ujutro u 7 i 20 po mene dolaze kola Doma zdravlja i voze me do bolnice. Živim sama, a majka i brat su od mene udaljeni 100 metra, tako da najčešće nakon svake dijalize koja se završava oko 13 časova, odem kod majke na ručak. Posle moram da odspavam nekoliko sati, što najčešće i radim jer dijaliza ume da iscrpe organizam. Oko 18 časova, kada se probudim, ponovo mogu konju rep da iščupam.
Story: Postoji li mogućnost transplantacije bubrega?
- Postoji. Na listi sam čekanja kadeveričnog bubrega. Mada je dijaliza strašna stvar za mojih 26 godina, transplantacija je još gora. Naime, lekove koji se zovu imunosupresivi svaki pacijent koji je imao transplantaciju mora da pije svakodnevno. Imunosupresivi u potpunosti ubijaju imunitet pa se zbog bakterija i svega što organizam bez imuniteta dovodi u opasnost mora živeti oprezno. To, na primer, podrazumeva i izlaganje suncu. Stoga je moja trenutna odluka da sačekam sa transplantacijom kako bih bila u stanju da mladost provedem manje pazeći na bakterije i da budem u stanju da normalno mladalački, socijalno ispunjeno živim po cenu odlaska na dijalizu tri puta nedeljno.
Story: Jeste li ikada zapadali u teža psihička stanja zbog svog zdravstvenog problema?
- Iskreno ne. Gospod nam podari onoliko koliko možemo da ponesemo. Moj teret je moj, a ja ga nosim hrabro i nije mi težak. Ume nekad da me uhvati nostalgija tipa: Šta bi bilo kad bi bilo, ali srećna sam što imam šansu da živim i u životu maksimalno uživam uprkos dijalizi. Nije to toliko strašno. Meni možda, jer volim život.
Story: Koliko čovek mora da ima snage da prihvati probleme kao bilo koju drugu životnu situaciju?
- Posmatrajući druge ljude ponekad primetim da bi možda neko drugi u mojoj koži poludeo. Snaga prevazilaženja problema individualna je stvar, a moja leži u ogromnoj ljubavi prema životu.
Story: Da li zbog svog zdravstvenog problema smete da jedete i pijete sve ili neka ograničenja ipak postoje?
- Postoje ograničenja. S obzirom na to da bubrežni bolesnici najčešće ne mokre, dosta generalnih ograničenja ima veze s unosom soli i vode. Međutim, ovaj problem ne delim s njima, pa mi je zabranjeno samo voće i povrće s visokom dozom kalijuma. Osim toga, nemam ograničenja.
Story: Koga možete da navedete kao svoju najveću podršku?
- Definitivno majku. U emotivnom, materijalnom i duhovnom smislu. Ta žena je borac i vojnik koji svoju decu podržava i održava. Bez nje bih bila nula. Zahvalna sam svojoj porodici na svemu što jesam i što su u mene utkali svaki delić moje sadašnje individue.
Story: Kako se članovi najuže porodice nose s vašim stanjem?
- Ne znam. Mislim da pate zbog moje bolesti, ali trude se da mi pomognu da mi kvalitet života bude što bolji. Gde god ima ljubavi, tu ima i brige. Dosta su racionalni i velika su mi podrška.
Story: Koliko su vam emocije važne u životu? Jeste li trenutno zaljubljeni?
- Moja svrha kao žene jeste da budem voljena i da volim. Tražim idealnog partnera s kim bih bila prijateljica, ljubavnica, rod i pomoz’ bog. Nažalost, takvu osobu još nisam pronašla. A ako nema gospodina savršenog, uvek ima gospodina sada dok ne pronađem šta tražim.
Story: Kakvi vas muškarci privlače i koja su vaša očekivanja?
- Privlače me partneri koji su fizički superiorniji od mene. Volim one visoke i fit. Imam 180 centimetara, plus štikle dvanaestica, pa izračunajte... Fizička odlika onoga što tražim jeste visok, odnosno veliki muškarac. Imam teoriju da on mora da bude za matematičko Pi veći i bolji od žene u svakom smislu. To je esencija onoga što tražim. Muškarac za bolji od mene.
Story: Jeste li po prirodi temperamentni i umete li nekada da preterate?
- Vrlo sam temperamentna, ekstremna u svemu što radim... Umem da preteram u hrani, žurkama, spavanju, kada mi ono prija. Možda je bolje reći da sam ekstremni hedonista.
Story: Zašto ste rešili da se prijavite za muzičko takmičenje Ja imam talenat?
- Za šou sam se prijavila na nagovor društva koje je mnogo puta čulo kako pevam svoj freestyle i koji smatraju da je moja umetnost neobična i dovoljno dobra da je podelim s drugima. Moj talenat podrazumeva smišljanje melodije i reči na licu mesta uz datu muziku, ili bez nje.
Story: Kada ste shvatili da vaš glas nije običan?
- Kada sam prvi put čula sebe kako zvučim na snimku, ali i nakon pozitivnih komentara kompetentnih ljudi o specifičnom zvuku koji proizvodim, promuklom glasu, stilu pevanja...
Story: Koja vam je životna želja? Planirate li da jednog dana snimite album?
- Volela bih da se bavim muzikom jer, iako sam talentovana i za neke druge stvari, za sebe bih rekla kako je pevanje jedino što znam da radim, pa mi je to životna želja.
Volela bih da snimim album, ali pre svega da promovišem svoj stil nastupanja koji uključuje pevanje, igranje, MC-ing, kostim, smišljanje koncepcije nastupa...
Story: Mislite li da je u današnje vreme pevačka karijera baš najbolji izbor zanimanja ili pak verujete da je moguće pristojno živeti od umetnosti?
- Ne mislim da je muzika najbolji izbor zanimanja, ali sebe smatram umetnikom i spremna sam i da gladujem zarad sreće koju imam radeći ono što volim. Zaista volim da pevam!
Story: Krasi vas specifičan autfit. Da li ste oduvek u istom fazonu?
- Uvek sam svoja i drugačija. Ne radim to smišljeno, već sam oduvek bila takva. Sve što kupim od odeće volim da promenim, prešijem ili nosim na drugačiji način. Spajam nespojivo. Svaki autfit povezan je s mojim raspoloženjem, kao i sa kretanjem.
Story: Pola glave vam je obrijano, a pola ne. Od kada furate takav luk?
- Nekoliko godina. Osećam da je taj ćelavi deo moje glave jedan deo mene koji predstavlja moju suprotnost. Smatram da sam kontradiktorna osobom, pa mi je i frizura takva.
Story: Neobičan izgled ljudi umeju da poistovete sa problematičnim ponašanjem. Da li ste se ikada susreli s takvim predrasudama?
- Da. Ponekad dobijam komentare da sam muškarača. Mada nisam imala predrasude u vezi sa frizurom, neki ljudi pomalo zaziru od mene samo zbog neobičnosti koju sobom nosim.
Story: Jeste li ikada bili problematični, tačnije nestašnog duha?
- Naravno da jesam! Kroz detinjstvo i odrastanje bila sam nemirno dete, nestašnog duha. Nisam volela autoritete (školu), vozila sam bicikl, plivala, provela detinjstvo po ulicama centra Beograda gde sam odrasla. Bilo je nestašluka, ali za sebe ne mogu da kažem da sam problematična.
Story: Da li ste i kao mlađi bili skloni slobodnijem izgledu i kako su na to reagovali vaši roditelji?
- Možda sam oduvek bila slobodnija i neobična. Moji roditelji su stari Beograđani, intelektualci, koji su slobodni, tako da sve što jesam ima veze s tim kakvi su oni. Otac mi je umetnik, a majka je jedno prelepo biće koje, imam utisak, i dan-danas živi u vremenu hipika, pravo dete cveća. Vaspitana sam kao individua i kao takva imala sam poštovanje.
Moni Marković
