Pravilo da jedino velike i prave zvezde iskreno i otvoreno pričaju o svojim problemima kako bi uticale i na one koji njihove savete upijaju, ponovo je potvrdila i Lepa Brena (52), najveća ženska muzička zvezda na prostorima bivše Jugoslavije. Zbog tromboze u potključnoj veni, ona je pre nekoliko meseci provela tri dana na lečenju, ali to što je otkrila da se dobro oseća nakon što su joj lekari razbili tromb, nije bilo dovoljno da prestanu spekulacije na temu njenog zdravstvenog stanja. Ipak, ona se nakon višemesečne pauze vratila na scenu nastupom u Diseldorfu gde je zablistala starim sjajem, a u intervjuu za Story otvoreno govori o svemu kroz šta je prošla u periodu odsustvovanja sa muzičke scene.
Story: Kakve utiske nosite sa povratničkog nastupa u Diseldorfu?
- Fenomenalne! Čovek sebi treba da uskrati neke stvari kako bi shvatio koliko ih voli i šta mu nedostaje. Možda mi je ta tromboza pomogla da spustim loptu i spoznam gde sam grešila. Moj problem je što sebe stalno teram u trku sa brojnim poslovnim i privatnim obavezama. Ipak, ova pauza pomogla mi je da shvatim kako sam sebe ubacila u preveliku brzinu, da mi je potreban odmor, da sama pravim tenziju... Prestala sam da živim u skladu sa geslom: Što možeš danas, ne ostavljaj za sutra. Sada što mogu sutra i ostavljam za sutra. Uz to, promenila sam način ishrane i redovno održavam kondiciju. I na spavanje odlazim na vreme. Svaki dan radim samo određeni broj sati.
Story: Jeste li i sami dovoljno odgovorni ili porodica mora da vas tera da poštujete novonastala pravila?
- Moja porodica je navikla da svi previše radimo. Deca mnogo uče u školi i bave se sportom, a Boba i ja imamo mnoštvo obaveza. Možda sam ja tu ipak najdisciplinovanija u insistiranju da deca jedu supu, povrće, ali niko me ne sluša. (Smeh) Ipak, mislim da svako od nas treba dnevno po nekoliko sati da, što bi rekao gospodin Poaro, odmori sive ćelije kako bi se one regenerisale, što i ja sada svakodnevno činim.
Story: Šta kažu najnoviji rezultati lekarskih pregleda?
- Činjenica je da je tromboza ozbiljan zdravstveni problem, ali rezultati naših lekara u Beogradu poklopili su se sa onima koje sam radila na klinici u Majamiju. I doktori u Americi rekli su mi da znaju kako sam veoma aktivna jer su mi radili analizu u sitna crevca s akcentom na ispitivanje genetskih predispozicija za pomenutu bolest. Ipak, zajednički zaključak naših i američkih lekara jeste da sam izdržljiva, ali savetovano mi je da od sada ne proveravam svoje granice. To je bila moja velika greška jer nisam osećala umor čak i kada sam neprestano radila po petnaest dana.
Story: Jeste li podvrgnuti nekoj terapiji?
- Jesam, imam terapiju poput svih ostalih kojima je dijagnostikovana tromboza. Pijem svoj lekić i ni u čemu ne preterujem. Nikada ranije nisam govorila u javnosti koliko jedan koncert može da bude naporan, ali i u kojoj meri su me pritiskali neki privatni problemi. Divim se ljudima koji, uprkos svojoj senzibilnosti, a takva sam i ja, žive na području trusnog Balkana. Ovde neko dobije infarkt, neko trombozu ili čir na želucu, ali svako dobije nešto. Lepo je živeti u zemljama koje su socijalno i politički stabilne, mada je danas takvih veoma malo u svetu.
Story: Kada je reč o medijskoj slici o vama, poslednjih meseci svi su s određenom dozom zabrinutosti izveštavali o vašim zdravstvenom problemu, a jedna televizijska ekipa snimila vas je i u bolnici...
- Mislim da je taj atak na moj privatni život u momentu kada sam ležala u bolnici i dok je moja porodica strahovala od mogućih rezultata, zaista nedopustiv. Napravljena je medijska kampanja od tajnog ulaska u bolnicu gde sam snimljena. Da mi nije bilo zabranjeno da se nerviram, mislim da bi cela ta ekipa snosila određene posledice. Tu stvar prvenstveno sam krila od moje majke koja je iz medija saznala za ono što me snašlo. Evo prilike da pitam javnost: Da li je po svaku cenu važno objaviti da je neka poznata ličnost u bolnici? Jesmo li postali Amerikanci sa sindromom Opre Vinfri? Hoće li neko od tog snimka zaraditi milione? Žao mi je što pojedinci ne vide granicu u narušavanju privatnosti javnih ličnosti. Često razmišljam o tome zato što je moje dete kidnapovano 2000. godine, a mi živimo na području na kojem smo još pilično nezaštićeni. Paparaci se često motaju oko moje kuće pa im pošaljem piće, ali da mi neko drži kuću pod prismotrom, to je strašno. Ne želim da koristim teške reči, ali neko ko je preživeo ono što je preživela moja porodica, sigurno se ne bi stideo da bilo šta uradi kako bi zaštitio svoje najmilije. Ovo bi bio odgovor svake majke, svakog oca, svake žene, bez obzira na to da li je reč o javnim ličnostima ili ne. Smatram da moj suprug i ja ne spadamo u grupu ljudi koja je na temu privatnog života zatvorena, ali neka granica ipak mora da postoji, kao što bi trebalo da postoje sankcije za one koji je krše.
Story: Kako se porodica nosila sa vašim zdravstvenim problemom?
- Nisam želela da im stvaram bilo kakav dodatni strah jer svi znaju koliko je to nepredvidiva bolest. Od tromboze možeš da dobiješ srčani ili moždani udar i ti si do viđenja u roku od nekoliko minuta. Govorim to šaljivo, iako ta bolest i te kako ozbiljna. Pošto sam odranije bila pod kontrolom zbog tromboze, rekla sam lekarima samo da ponovo otvore problem i da ga rešavaju. Kada sam shvatila da ne smem da putujem, to je za mene postalo problematično jer mi je uvek najzanimljivije ono što mi je zabranjeno. Odmah sam poželela da vidim kako se moj sin Stefan uklopio na studijama u Americi. Boba je bio od starta u Americi s njim, Filip je otišao nekim svojim putem tako da me je smirivalo to što su zajedno, ali tek kada sam dobila dozvolu lekara da putujem i tražim drugo lekarsko mišljenje, osetila sam se kao ptica na grani jer sam konačno videla svoje dete. Od tada se osećam kao da nisam ni imala trombozu. Spremna sam za nove projekte i pobede.
Story: Da li je na psihičkom nivou teško živeti sa saznanjem da imate nepredvidivu bolest?
- Mnogo mi je pomogao razgovor sa stručnim licima iz Instituta za transfuziju krvi koji su me vodili kroz ovu priču, počevši od doktorke Mirjane Kovač koja prati i održava moje zdravstveno stanje. Važno je pričati sa pravim ljudima i pomoći samom sebi jer psiha je slanje pozitivnih i negativnih impulsa telu. Lekari su mi najviše pomogli, ali i samoj sebi sam pomogla razmišljajući o životnim prioritetima.
Story: Spekuliše se o vašim raznim muzičkim projektima. Šta vas od toga očekuje u bliskoj budućnosti?
- Pripremam se da uđem u studio i uradim nove pesme, ali o tome ću pričati kada za to dođe vreme. Mogu da najavim doček Nove godine u Geneks impuls holu. Prvi put posle 1981. godine, kada sam nastupala u hotelu Jugoslavija, za ovaj praznik pevam u Beogradu. Biće to doček za sve generacije sa bogatim narodno-zabavnim muzičkim programom.
Story: Hoćete li i godišnjicu braka proslaviti odloženo na novogodišnjem dočeku budući da to niste učinili 7. decembra kada je bilo vreme?
- Boban je veče pre godišnjice bio na sastanku sa prijateljima. A tog dana ja sam otišla da se vidim sa svojim društvom i on mi je tada poslao poruku: Srećna nam godišnjica braka. U decembru smo uvek u haosu, ali važno je da nismo zaboravili taj datum. Pošto samo Viktor živi s nama, jedva čekam da dođu Filip i Stefan i da bude kao nekada. Zaželela sam se da opet kuća bude puna i da zajedno praznujemo.
Nikola Rumenić
