Zakazati intervju s legendarnim glumcem Vojislavom-Vojom Brajovićem (63) nikada nije lak poduhvat, ali ovaj put imali smo sreće. Do matičnog Jugoslovenskog dramskog pozorišta, gde je odigrao veliki broj uloga za više od četiri decenije, stigao je tačno na vreme odišući nonšalantnom elegancijom. Dok je strpljivo pozirao fotografu, našalio se da je platan ispred pozorišta njegov vršnjak, a potom smo se zaputili do obližnje bašte jednog kafea. Tamo nam je otkrio koliko je veliki teret koji svaki umetnik nosi, zašto je glumcima kafana druga kuća i fakultet, kako mu je pošlo za rukom da ostane na zemlji kada je bio najpopularniji, o bojazni za budućnost svoje dece koja su krenula njegovim stopama, sinu Vukoti (32) i ćerki Iskri (24) koje je dobio u prvom braku sa suprugom Ljiljanom, ali i uživanju u odrastanju najmlađeg naslednika Relje (9) koji je plod njegove ljubavi sa koleginicom Milicom Mihajlović (39).
Story: Koliko je danas paradoksalno biti glumačka zvezda u Srbiji?
- Uvek je bilo tog paradoksa, ali ja se samo bojim da glumačke zvezde danas postoje na bezvrednim umetničkim ostvarenjima. Iz toga izuzimam pozorište i ono što se retko kad dešava na filmu. U ekonomskoj krizi stradalo je ono što je najsiromašnije, a to je kultura.
- Veoma! Budžeti su toliko smanjeni da pozorišta ne proizvode ono zbog čega postoje, a to su predstave. Ona ne postoje zbog glumaca, već zbog publike.
Story: Kako danas gledate na svoje početke? Da li vas je kod glume privukla magija scene ili nešto drugo?
- Obično su to više magle nego magije, pogotovo kod mladih ljudi. (Smeh) Ja sam veoma rano krenuo da se bavim glumom sa divnim amaterskim društvom Abrašević iz Valjeva. Iživeo sam dosta uloga, uspeha i već sa osamnaest godina mislio sam da to neće biti moj životni poziv. Verovao sam da ću se baviti likovnom umetnošću, to je bila moja iluzija. A onda sam, da ne bih postao nekakav besposličar ili čovek bez jasnog cilja, ipak otišao da polažem prijemni ispit na FDU. Tada je već bila određena moja sudbina...
Story: Da li je posle četiri decenije bavljenja glumom moguće imati dečački zanos na sceni?
- Ako sva ta uzbuđenja i radosti koje imamo na sceni ne razmenjujemo s onima koji nas gledaju, onda je naša delatnost promašena. Taj zanos i te kako postoji kod svakog kome je taj dar dat i prema njemu treba imati odgovornost. JDP je osnovan 1948, a ja sam u njemu četrdeset i tri godine i mislim da sam sada možda najstariji aktivni član tog teatra, pored kolega koje su u penziji.
Story: Razmišljate li o penziji?
- Više razmišljam o smrti, ali ne u smislu da se toga bojim, već morate znati kako treba otići s ovog sveta. Verujem da glumac, kao i pesnik, slikar i muzičar, nikada nije u penziji.
Story: Kako vam je pošlo za rukom da, uprkos velikoj popularnosti, uvek budete prisebni?
- Možda zato što sam u vreme najveće popularnosti tokom snimanja serije Otpisani bio i najsiromašniji. (Smeh) Popularnost, kao i vlast, idealne su prilike da čovek poludi i izgubi kompas u životu. A kada se dezorijentiše i misli da je ono što nije, to je nešto najpogubnije, pogotovo za njegovu okolinu. Ja sam valjda u to vreme već bio starmali i mnogo sam se toga plašio. Stalno sam u svesti imao tu vrstu samokontrole.
Story: Kako gledate na svoje dvoje starije dece koja su krenula vašem putem?
- S velikom zebnjom zbog neizvesnosti njihovih profesija, ali nisam mogao da ih od toga odgovorim. Vukota je napisao četvrti scenario, a Iskra je već godinu dana diplomirana glumica. Moram da kažem kako strepim za njihovu, kao i budućnost svakog njihovog kolege i umetnika. Žao mi je da to kažem, ali Vukota je bio u situaciji kada je bio zdravstveno i materijalno ugrožen. Tada sam mu rekao: Ti moraš uzeti život u svoje ruke, a on mi je odgovorio: Ja sam tebe vrlo dobro razumeo kako treba da uzmem život u svoje ruke, ali ja nemam ruke. To su strašne stvari jer nam je društvo u takvom stanju. Ne želim da sve ovo što govorim zvuči kao neki poziv na pesimizam jer sam realni pesimista i nadam se da će doći neki novi polet.
Story: Da li je onda najteža uloga biti dobar roditelj?
- Sigurno da je najteža, a možda i najgora uloga. Najodgovornija je zato što naša deca ne postaju svoji ljudi posle velike mature, već to ostaju dok smo mi kao njihovi roditelji živi.
Story: Vaš drugi sin Relja ima devet godina. Da li je blagodet biti roditelj u poznim godinama?
- To je u svakom slučaju dato blago i uživam u tome. Milica i ja delimo obaveze oko njega i trudimo se da ima normalno detinjstvo.
Story: Koliko je za razumevanje i sklad u vašem braku presudno to što ste oboje glumci pa delite iste radosti, ali i probleme?
- Milica je pametno i čestito biće, normalan čovek pre svega. Ne znam da li je za naš brak presudno to što je glumica, ali važno je biti uspešan, a ona to jeste i to sa perspektivom da opstane, što je najteže. U tom smislu ona mi je velika pomoć i olakšanje.
Story: Da li je teško živeti s vama?
- To je pre svega Miličino herojsko delo jer i dalje izdržava sa mnom. (Smeh)
Story: Godinama ste važili za najpoželjnijeg muškarca, naročito zbog uloge Tihog u popularnoj seriji Otpisani. Kako ste se nosili s tim?
- To me je samo još više demoralisalo jer ste onda odgovorni prema tom imidžu koji vas bije ni krivog ni dužnog.
Story: Ipak, nije vas bio glas ženskaroša, već uzornog porodičnog čoveka. Kako ste uspeli da izbegnete čari slave?
- Mislim da mi je to pošlo za rukom jer sam se družio sa normalnim ljudima koji stoje čvrsto na zemlji. A to je vrlo bitno za čovekovo okruženje.
Story: Zašto je glumcima kafana druga kuća i fakultet?
- Zato što je to odbrana od autizma. Morate da budete prisutni i poznajete mentalitet ljudi zbog kojih radite. Kafana je simbol slobode koja je najvažnija za čoveka i tamo naučite da ste ravnopravni sa svima. Mi smo imali privilegiju da sa svojim profesorima sa fakulteta sedimo u kafani, a ja s nekima od njih sedim i danas.
Story: Kako vam je pošlo za rukom da ne odete u drugu krajnost?
- Ako mislite na alkoholizam, nisam imao to iskustvo, pa ne znam šta sam propustio. Ali, to je specifično pitanje za glumce jer ljudi najmanje znaju koliko je njihovo biće tanano i senzibilno. Neki u alkoholu traže svoju sigurnost, oslobađanje od treme zbog odgovornosti ili, ne daj Bože, inspiraciju, sa čime se ne slažem. Mnogi to mešaju sa boemskim životom, a on to nije. To je prvenstveno borba za osećanje slobode. Ako ljudi misle da je takav život najbliskiji glumačkom svetu, grdno greše. Ali, nažalost, loš alkohol došao je glave mnogim mojim kolegama.
Story: Imate li vi neki porok osim cigareta ili strogo vodite računa o svom zdravlju?
- Nisam hipohondar, već hodajuća medicinska enciklopedija. Moj najveći porok je to što ćutim više nego što bi trebalo. Ako poželim da nešto kažem, stalno mislim da će mi neko prebaciti: Vidi što se ovaj pravi važan.
Story: Bili ste ministar kulture 2007. i 2008. godine. Da li vam je politika više oduzela nego donela?
- Nisam se bavio politikom, samo sam pokušavao da napravim neko dobro u oblasti kulture. Možda je to bilo utopijski i neuspešno, ali jedino mi je to bilo u glavi. Sada kada je sve to prošlo, s ponosom mogu da kažem kako smo dobro mislili, a neke stvari i uradili.
Story: Koji je bio vaš motiv za učešće u animiranom filmu Ledeno doba čiji se četvrti nastavak Pomeranje kontinenata u bioskopima prikazuje od 5. jula?
- To je bio prvi projekat na kome sam radio sinhronizaciju, a reč je o liku tigra Dijega. Bilo je uzbudljivo i to je bio pravi izazov. Zadovoljstvo je stvarati za decu jer im ne dajete samo zabavu na poklon, već i nešto što oplemenjuje njihovu ličnost. Inače, mislim da su klinci posebna bića na planeti koja, nažalost, u pubertetu nekom metamorfozom postaju ljudi. Ta posebnost prepoznaje se u čistoti njihove duše.
Story: Da li s godinama pažljivije birate uloge?
- Smatram da je to pravo svakog umetnika. Svaki čovek može da bude glumac, ali nije lako biti umetnik u ovoj teškoj profesiji. Uvek se postavlja pitanje malih i velikih uloga, a to je neozbiljna kategorizacija. Stvar je u tome šta umetnik može da uradi sa svojom ulogom da bi uticao na svest gledalaca. S nestrpljenjem čekam premijeru najnovijeg filma Drugi koji sam radio sa mladom hrvatskom rediteljkom Ivonom Juko u Zagrebu. Za mene je bio glumački izazov da igram čoveka koji ima Alchajmerovu bolest.
Story: Zbog brojnih bolesti koje su vas pratile tokom života, verovali ste da nećete doživeti četrdesetu. Kako je u šezdesetim?
- Pa, ja i dalje mislim da neću doživeti četrdesetu! (Smeh)
Jelena Kulović
