Tragedije i strahovi su je lomili malo po malo: Životna priča jedne od omiljenih Jugoslovenki je BOL ZA BOLOM

Jadranka Stojaković, koja je hipnotisala Balkan emotivnim pesmama sedamdesetih i osamdesetih, nosila je u sebi veliku tugu još od ranog detinjstva

Na današnji dan, 3. maja 2016. godine, u Banjaluci je preminula Jadranka Stojaković, popularna kantautorka koja je izgradila veliku i nezaboravnu karijeru u staroj Jugoslaviji.

Rođena je u Sarajevu 1950. godine, a tu je i počela muzičku karijeru tokom sedamdesetih. Krajem te decenije počela je da obrađuje pesme Alekse Šantića i Desanke Maksimović, a zatim je komponovala i primenjenu muziku za televiziju.

U tom trenutku je uveliko nastupala širom Jugoslavije, na festivalima u Sarajevu, Zagrebu, Opatiji, Beogradu...

 

Okušala je sreću 1972. godine pesmom "Tik, tika, taka", na jugoslovenskom izboru za predstavnika na Evroviziji, komponovala je i za sebe i za svoje kolege, a njenu slavnu karijeru obeležili su hitovi "Sve smo mogli mi", "Što te nema", "Ima neka tajna veza", "Čarobnjaci"...

Napisala je uvodnu temu 14. Zimskih olimpijskih igara u Sarajevu 1984. godine, bila zaposlena kao urednica u muzičkoj produkciji Radio-televizije Republike Srpske, a mnogi ne znaju da se 1988. preselila u Japan, gde je provela 23 godine.

 

Nikada nije krila da joj od malih nogu nije bilo lako u životu, da se često selila i išla od jednog člana porodice do drugog.

 

Težak život od malih nogu

– Život mi je bio težak još od detinjstva. Do pete godine živela sam sa majkom, koja se selila iz mesta u mesto, pa sam prešla kod babe, a onda su brigu o meni preuzeli ujak i njegova žena. I oni su se selili po celoj Nemačkoj, Norveškoj i Španiji… – ispričala je jednom prilikom Jadranka.

 

I pre nego što je započela jugoslovensku karijeru, ona je nastupala u američkim džez klubovima u Nemačkoj. Talenat ju je odveo čak na Daleki istok, ali u svom životu u Japanu nije mogla da uživa kada je vihor rata zahvatio njenu domovinu.

– Samo sam razmišljala ko je od mojih živ, ko mi nije živ... Japan tada još nije priznao Bosnu i Hercegovinu, a meni je istekao pasoš. Naravno, oni su mi obezbedili dokumenta koja su bila potrebna da bih ostala tamo, ali kući nisam mogla. U Sarajevu sam imala rodbinu i tetku koja je umrla od gladi, ali nisam imala kud – prisećala se Jadranka svojevremenom.

Papire je uspela da dobije, ali u ratu je osim članova porodice izgubila i stan.

– Ostala sam bez svog stana u rodnom Sarajevu, u njega je ušao neki čovek koji ga je posle rata, dok sam još bila u Japanu, preprodao – ispričala je svojevremeno pevačica.

 

Uskoro su se pojavili i zdravstveni problemi. Na jednom koncertu u Japanu je, prilikom izlaska na bis, doživela povredu, a njeni bolovi su vremenom sve bili teži.

– Publika me je pozvala na bis, a kako Japanci vole pompezan izlazak na scenu u potpunom mraku, saplela sam se o kabl, pala i teško se ozledila. Nisam ništa slomila, ali povredila sam koleno, a zbog pada pri naglom trzaju glavom nešto se dogodilo s dovodom krvi u mišiće. Noge su mi postepeno otkazivale dok nisam postala potpuno nepokretna – ispričala je kantautorka, kojoj je potom dijagnostikovana amiotrofična lateralna skleroza.

Iz Azije se Jadranka vratila nakon smrti sestre, kako bi je sahranila, a onda je usledila još jedna tragedija – na putu ka groblju, u saobraćajnoj nesreći joj je preminula druga sestra, koja se nalazila u automobilu ispred njenog.

 

Ipak, i u poslednjim godinama, kada je bila veoma teškog zdravstvenog stanja, ostala je posvećena muzici i stvaranju, pozitivnog stava i opijena umetnošću.

– Interesantno je to kada se u životu čovek zapita šta je to sreća i koliko svesno utičemo na svoje pozitivne misli, na svoja dobra dela. Ako mene danas pitate šta bih želela, to bi se odnosilo na sve. Volela bih da ljudi razmisle o sebi i o svom životu – rekla je ona u jednom od svojih poslednjih intervjua za Dnevni avaz.

Kako je pričala, iako je doživela mnogo teških stvari, najviše je žalila što nije dobila potomstvo, a kao jedan od razloga navela je to što nikada nije pronašla čoveka koji bi bio ljubav njenog života i s kojim bi se savršeno uklapala.

 

– Žao mi je što nisam zasnovala porodicu i što nemam decu. Žao mi je što nemam nekom detetu da prenesem svoje pesme i muziku. Razlog je, između ostalog, bio i taj što je mali broj muškaraca mogao da trpi sve što sam radila – od pevanja, slikanja, produciranja... Moj privatni život se izjalovio, ali šta da radim – ispričala je.

 

* Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.

 

BONUS VIDEO

Godina kada je Jugoslavija stala