"Nameravam da se ubijem ako se razbolim": Bolna ispovest Vedrane Rudan o porodici i najvećim životnim strahovima

Radije bi birala smrt nego da padne  u krevet i boluje 

Hrvatska književnice Vedrana Rudan je u autobiografiji kojuobjavila pre nekoliko godina iskreno i bez dlake na jeziku pisala o svom životu. Nakon čitanja retko ko je ostao ravnodušan, a knjiga je prepuna detalja koji su bili šokantni za sve čitatelje.

 

U njoj, Vedrana je otkrila kroz kakve traume je prošla kao dete, ali i koji je njen najveći životni strah.

 

Književnica je pričala o tome šta ju je učinilo osobom kakava je danas. Na njenu ličnost i izbore koje je kasnije pravila uticala je u mnogome porodica, koju je opisala kao "disfunkcijonalnu".

 

 

Ona nije krila da joj je majka bila alkoholičarka, da je u porodici bilo mnogo nasilja, a život u porodičnoj kući je bio poput pakla.

 

- Mamu su kolima hitne pomoći odvezli u ludnicu. Povraćala je jetru, imala trideset kila, crna u licu i na umoru, niko od nas nije verovao da će preživeti i prestati da pije. Imala je čerke koje je nisu zanimale, posesivnu, zlu majku, muža alkoholičara kojeg nije volela, a mogla je imati karijeru. Zašto bi prestala da pije? Ja sam imala dvadeset godina i toliko sam se navikla na majku alkoholičarku da mi to više nije smetalo - piše na početku knjige.

 

Ipak, njena majka se kasnije, u njen život vraća kao izlečena alkoholičarka i postaje žena koja ni salatu neće začiniti vinskim sirćetom.

 

 

Delimično izlečena, od alkohola, ali i dalje bez empatije za svoju decu njena majka je živela svoj život.

 

- Bila je opsednuta zlom koje se njoj nanosi, zlo koje je ona nanosila nama nije analizirala. Sigurna sam da nas nije volela. …Moja majka je sestri i meni u gene ukucala osećaj da ne vredimo. Sestra je bila obrazovana, tečno je govorila tri jezika, pročitala ko zna koliko knjiga, putovala je i želela više od svega da joj otac i majka priznaju da vredi. Nikad to nije dočekala.

 

- Moja je majka iščupala ćerku iz srca. Kad se sestra razbolela, bila sam u panici. Mama, mama, sestra ima rak pluća.” Tajac. “Dobro, samo se ti zbog toga nemoj uznemiravati. Tu se ništa ne može učiniti, svi ćemo jednom otići.

 

 

… Nikad nisam majci rekla kako se osećala, da čli je u bolnici ili kod kuće, pati li jako ili podnošljivo. Nije je bilo briga.

 

- Mama, umrla je.Uzdah. Isključiću telefon da nikoga ne čujem.

 

Nije otišla na sahranu.

 

Rudan na jednom mestu piše da je “svaki grob mesto gde živi peru osećaj krivice ili traže ljubav od onih koji im je nisu dali ili je nisu mogli dati. Mrtvima sve opraštamo jer mislimo da praštanje oplemenjuje. Kako bi mene mogao da oplemeni oproštaj ocu? Mrzim ga mrtvog iako sam često padala u iskušenje da mu oprostim.”

 

 

- Ocu nikad nisam oprostila ono što je činio mojoj majci, mojoj sestri i meni. Vređao nas je, tukao, ponižavao na hiljadu načina. Mrtav je i zaista sam pokušavala da nađem u sebi snagu i oprostim mu. Tražila sam za njega olakšavajuće okolnosti. Neobrazovani muškarac iz patrijarhalne sredine ne može biti drugačiji. Nije istina. Nisu svi muškarci zlostavljači. Umesto da oprostim njemu, oprostila sam sebi što mu ne opraštam. I osećam se dobro. Neki zločini ne zastarevaju - priznala je u knjizi ona

 

I ovde nije kraj iznenađenjima. Detalji koje je iznela mnoge su šokirali, a najviše onaj da će se ukoliko sazna da boluje od neizlečive bolesti - ubiti.

 

- Stara sam, bojim se umiranja na rate. Nameravam da se ubijem kad budem čula da imam neizlečivu bolest, ali ima toliko teških bolesti koje te bez pripreme vežu za krevet. Deca te neće ubiti, ni partner. Da, najviše se bojim ležanja u krevetu i bespomoćnog čekanja na smrt - bila je iskrena ona.

 

Bonus video:

 

Ekskluzivni intervju sa Verdarnom Rudan