Sudbina uspešnog di-džeja iz Indonezije, Milinke Radišić (33), uredila je da ona prvo postane poznata širom svoje zemlje i sveta, pa da tek onda upozna svoje korene. Baš kao i njen stariji brat Miladin i sestra Teodora, potiče iz mešovitog braka. Kada je njen otac Petar sticajem životnih okolnosti ranih sedamdesetih godina prošlog veka stigao u Džakartu, upoznao je Indonežanku Ade Helenu Haku, i sa njom dobio troje dece. Najmlađoj ćerki dao je ime Milinka, po svojoj majci. Danas je njegova miljenica majka sedmogodišnje devojčice, jedan od najpopularnijih di-džejeva u Indoneziji, foto-model za modne brendove Adidas i Guess, televizijski voditelj, organizator raznih događaja, uključujući i njenu redovnu mesečnu humanitarnu kampanju posvećenu borbi protiv HIV-a, a 2010. je proglašena za jednu od deset najuticajnijih žena te daleke zemlje u kojoj živi 240 miliona stanovnika. Poslednjih godina je kao di-džej gostovala u Nemačkoj, Holandiji, na Ibici i u drugim zemljama Evrope, a uskoro će se predstaviti i beogradskoj publici. Njen najveći san koji sanja otkako je počela da sluša očeve priče o dalekoj Srbiji, ostvario se kada je pred pravoslavni Božić ove godine napokon prvi put došla u Beograd. Putem Interneta pronašla je bliske rođake, a na aerodromu su je dočekali sestra od strica i polubrat po ocu.
Šta vas je do sada sprečavalo da dođete u Srbiju?
- Moj otac je pre jedanaest godina hteo da još jednom dođe u svoju zemlju, ali se iznenada razboleo i preminuo. Tada sam bila isuviše mlada da bih samostalno putovala po Evropi, a nisam ni imala kontakt sa rodbinom odavde. Bila sam prilično zauzeta oko ćerke i karijere, ali sam se uprkos svemu ipak povezala sa braćom i sestrama.
Da li ste plakali kada ste zakoračili na tlo Srbije kao što ste najavili pred dolazak?
- Bilo je suza radosnica! Put od Džakarte preko Istanbula do Beograda trajao je 14 sati i bio je uzbudljiv, a sve vreme su mi se po glavi vrzmale razne misli o tome kako će sve proći. Na aerodromu me je sačekala sestra od strica, a kad smo stigli njenoj kući, upoznala sam i strinu i strica koji je odrastao sa mojim ocem u Gornjem Milanovcu. On toliko liči na mog oca da deluje kao njegova kopija. Osećala sam se kao da sam ponovo sa tatom. Nekoliko dana kasnije upoznala sam i polubrata za kojeg znam ceo život. I od tada se stalno osmehujem.
Hoćete li posetiti Gornji Milanovac?
- Planiram da posetim tatin grad i vidim njegovu rodnu kuću. I tamo, kao i u Čačku i u Beogradu, imamo još mnogo rodbine. Ovoga puta neću stići sve da ih upoznam, ali to ću učiniti kad ponovo dođem.
Koliko se život u Aziji razlikuje od života u Srbiji?
- Ovde je životni ritam mnogo sporiji nego u Indoneziji, što mi prija, pogotovo dok upoznajem rođake i učim o kulturi svog oca. Ipak, u Džakarti sam navikla na balkansku hranu u restoranu svog tate, pa se ovih dana konzumirajući tradicionalna srpska jela koja je nekad pravio prisećam i njega. Nekome su razlike možda velike, ali meni su oba sveta bliska.
Govorite li srpski bar malo?
- Znam nekoliko reči i obećala sam rodbini da ću naučiti jezik. Objasnili su mi da je, za razliku od indonežanskog koji nema glagolska vremena, srpski mnogo komplikovaniji, ali ipak verujem da ću uspeti.
Umete li da spremite neko drugo srpsko jelo osim pljeskavica i ćevapa, čemu vas je otac naučio?
- Umem da spremim gulaš, ako se to uopšte računa u srpsku kuhinju. U našoj kući je bilo teško ne naučiti kako se to jelo sprema jer ga je moj otac veoma voleo i jeo ga je svaki drugi dan.
Nažalost, ostali ste rano i bez majke.
- Radila je kao profesor engleskog jezika, a predavala je i indonežanski jezik strancima. Preminula je 2010. godine dok sam bila na turneji po Evropi i to mi je veoma teško palo. Imam starijeg brata i sestru, veoma smo bliski i zajedno smo to prebrodili.
Ugledate li se na svoju majku kada vaspitavate ćerkicu? Jeste li strogi?
- Jesam pomalo. Kao samohrana majka koja mnogo radi, moja ćerka i ja u kući moramo da poštujemo red i budemo disciplinovane. S druge strane, moja porodica je veoma topla, temperamentna i druželjubiva što čini srž našeg odnosa.
Kakvu vam je haljinu ćerkica kupila za poslednji rođendan prošlog novembra?
- Zna da ja volim brend Guess, pa mi je kupila malu klasičnu seksi crnu haljinu. Odvela sam je u njihovu radnju i sama ju je odabrala za mene. Ponekad mi kaže kako sam ja njena velika lutka i voli da me oblači, ali i da mi govori šta mi lepo stoji ili ne stoji.
U kakvom ste odnosu sa bivšem suprugom?
- I dalje smo u dobrim odnosima. On je poreklom Kinez indonežanske nacionalnosti, ali je odrastao u SAD-u.
Kako je izgledalo vaše venčanje? Da li je to bila tradicionalna indonežanska ili kineska svadba?
- Bilo je to klasično katoličko venčanje, a ja sam nosila jednostavnu belu dugu venčanicu u sirena kroju. Dobila sam je na poklon od modne kuće za koju sam radila kao model, a koja kreira venčanice. Nisam uzela muževljevo prezime, a nismo posebno mešali ni kineske ni mnoge od indonežanskih običaja koji se razlikuju u 33 provincije naše zemlje.
Je li je vaša profesija uticala na razvod?
- Nije, baš kao ni profesija mog bivšeg muža. On je vlasnik jedne kompanije i mnogo radi. Rekla bih da nam se životi i navike nisu uklopili i oboje smo smatrali da je najbolje da svako nastavi svojim putem. I danas me podržava kao dobar prijatelj i često dolazi na moje nastupe, a ponekad mu se pridruže i moji bivši svekar i svekrva. I dalje ih smatram delom svoje porodice.
Da li je tačna tvrdnja da su Kinezi odlični ljubavnici?
- Mislim da to nema veze sa nacionalnošću, već zavisi od čoveka do čoveka. U svim zemljama sveta, nekim ljudima to ide, nekima ne.
Jeste li se razočarali u ljubav i kakav je stav Indonežana kad je reč o razvodu?
- U životu me nikad ništa nije zaista razočaralo, pa ni ljubav, jer je sve to deo onoga što me danas čini ovakvom kakva jesam, onoga što mi je donelo to što danas imam i što će mi u budućnosti doneti još mnogo toga. Sve što mi se u životu desi, dobro ili loše, jednako je važno iskustvo. Džakarta ima 17 miliona stanovnika, veoma je modernog izgleda, a narod ima moderna shvatanja. Na razvod se gleda isto kao i u Njujorku, Singapuru ili bilo kojoj drugoj metropoli sveta. Svako će vam u Džakarti reći: To ti je život.
Da li biste se udali ponovo i možete li da zamislite svoj život u Srbiji, kraj nekog Srbina?
- Da, to bih baš volela! Moj otac je uvek želeo da se udam za Srbina, a meni se Srbija kao mesto za život veoma se dopada. Srbi su prelepi ljudi, otkako sam došla svakodnevno primećujem lepe ljude koji šetaju ulicama i sede u restoranima. I, što je najvažnije, ovde se osećam kao kod kuće.
Možete li da kažete da je vaša sudbina čudna i neobična?
- Nije čudna, ali jeste neobična. Poznajući kulture dvaju zemalja iz kojih potičem, zaista mislim da muzikom mogu mnogo toga da učinim za svet, kao i za naše dve zemlje.
Kako ste postali di-džej?
- Tako što su mi dosadili drugi poslovi kojima sam se bavila, rad na berzi, potom i rad u advertajzing agenciji i svetu marketinga u Indoneziji. Profesija di-džeja ume da bude teška, ali pošto volim putovanja, upoznavanje novih ljudi i kultura, inventivne pristupe poslu i životu, lakše mi je da zaboravim na tešku stranu ove profesije i uživam. Kad putujem, bitno mi je da znam kako mi je porodica u Džakarti dobro zbrinuta, da je na sigurnom i da je srećna.
Kako su na početku karijere Indonežani reagovali na vaše ime koje danas tetoviraju na svom telu?
- Ime sam dobila po tatinoj majci i uvek mi se dopadalo. Indonežani su se prilično brzo navikli i čini mi se da su moje neobično ime i prezime, pa i moj izgled u okruženju u kome sam odrasla doprineli tome da me publika lakše zapamti. Insistiram da me predstavljaju punim imenom i prezimenom.
Poznajete li rad nekog našeg di-džeja i puštate li nekada našu muziku?
- Čula sam za Marka Milićevića, za Beatshakerse i još nekoliko njih, ali nisam još stigla puno toga da čujem. Planiram da obiđem sve beogradske klubove o kojima sam mnogo toga čula.
Koju našu pesmu vam je otac pevao na srpskom?
- Ringe ringe raja. Kada sam bila mala, stala bih tati na stopala, a on bi me držao za ruke i hodao u ritmu ukrug dok smo zajedno pevali tu pesmu. To su mi neka od najdražih sećanja iz detinjstva.
Jasmina Antonijević
